(Sporazumni razgovor Hashima Thaçija i Borisa Tadića)
- Eto, Borise, jel vidiš da može?
- Šta može?
- Pa to što si uradio za Kosovo. I eto sad kad je sve gotovo, reci jel to bilo teško?
- Šta ima meni, molim te, da bude teško za Kosovo? Pa za koga da radim, da živim, da se borim, sem za Kosovo koje je odvajkada bilo srpsko, kroz celu istoriju?!
- Dugo vam je trajala ta historija i predugo, ako mene pitaš, i ja sam stvarno sretan što ste napokon odlučili da se okrenete prema sadašnjosti i da priznate kako stoje stvari.
- Trebalo je vremena, Hašime. I nama i vama.
- Razumijem ja to. Nije moglo preko noći. Ali lijepo što je svanuo i taj dan da priznaš Kosovo.
- Ko? Jel ja? Nisam ja ništa...
- Ajde, ajde, nemoj da si skroman... Ja znam da si ti dao sve od sebe i da si priznao Kosovo u granicama svojih mogućnosti.
- Pa trudio sam se da to baš ne budu međudržavne granice. Znaš, to ne bi imalo smisla. Ceo svet se otvara, integriše, globalizuje, a mi tu da se zatvaramo u naše balkanske međe... Smešno, anahrono, geački.
- Trebalo je najprije da priznamo gdje su te granice, pa da onda možemo i da ih prekoračimo.
- Što se mene tiče, među nama nema nikakvih granica. Kosovo je deo Srbije i nema šta da se otcepljuje.
- Tačnije kazano: nema od čega da se otcijepi. Ko se još otcijepio od susjedne države?!
- Nije to baš tako ko što ti misliš da jeste. Sporazum u Briselu je u tom pogledu jasan. Nema nikakvog prejudiciranja statusa.
- Kakvo prejudiciranje? Ono je fizički nemoguće.
- Usta ti se pozlatila, Hašime, kad tako razumno rezonuješ.
- Hvala, Borise, na razumijevanju. Znaš, ja ne mogu da prejudiciram sve i da hoću.
- A nećeš. Jel tako da nećeš?
- Nisam poludio da se iz faze postjudiciranja vraćam na prejudiciranje.
- Nisam siguran da sam te baš najbolje razumeo.
- Pa nije teško. Radi se o nečemu do čega je stalo i tebi i meni.
- Ne znam šta bi to moglo da bude.
- Znaš, Borise, znaš. Samo treba da se malkice potrudiš.
- Evo, trudim se, trudim... ali ništa.
- Ajde, trudi se još malo.
- Trudim se, čoveče, ali džaba.
- Hoćeš malu pomoć? Jedna riječ, tri slova.
- Aha – mir. Jesam pogodio?
- Čekaj, ne može tako. Reko sam: jedna riječ od tri slova. A ti si reko dvije.
- Kako dve?
- Pa aha i mir. To su dvije riječi.
- Baš umeš da cepidlačiš! Valjda je jasno da mi je stalo do mira, a ne do aha. Šta uopšte znači to aha?!
- To je jedna mnogo pametna i višeznačna riječ. Može da znači svašta i dušu je dala da se koristi u pregovorima. Ja kažem aha, a onda se svi misle šta sam ja ustvari reko. Mogu i tebi da preporučim tu riječ. Mnogo je isplativa.
- Znači da je tačan odgovor – aha?
- E, vidiš – nije. Omašio si, kako vi Srbi kažete, ceo fudbal.
- A onda je mir...
- E, vidiš – nije ni mir. Mir nije geografski pojam.
- Pa nisi uopšte reko da se radi o geografskom pojmu.
- A oko čega se sve ove godine sporimo?
- Ubij me ako mogu da se setim.
- Bolje da se sjetiš. Jedna riječ, tri slova.
- Da nije KiM?
- Kakav crni kim? Ne sporimo se oko začina i mirodija.
- Kakav crni začin? Kim znači Kosovo i Metohija, a ne Kosovo i mirođija.
- Kao prvo, to su tri riječi. A kao drugo, to nije geografski pojam nego vaša srpska fantazija i budalaština. Kako može Kosovo kao jedna suverena riječ od šest slova da se sabije u tri slova?! Eto, to je taj vaš srpski pristup koji je i doveo do svega ovog...
- Hašime, nemoj da mi popuješ, već pomozi, ako umeš i ako sam znaš koja je to reč...
- Niš, Borise, Niš.
- Što bi rekla braća Hrvati: niš ne razmem!
- Vidim ja da ti ne razumiješ. Tačan odgovor je Niš.
- To niko živ ne može da pogodi. Kako si uopšte došo do Niša?
- Nisam još, al pomalo.
- Šta pomalo?
- Pa to... Niš je naš.
- Aman, čoveče, kako vaš kad je Niš naš?!
- Pa u duhu sporazuma. Sam si reko da nije sve u granicama.
- I nije i jeste. Niš nije u vašim granicama, ali je Peć u našim.
- Opet ti! Pa jesi li sam reko da više nema prejudiciranja? Daj, Borise, neku težinu vlastitim riječima!
- Ih, ima težine koliko hoćeš... Teška mi je svaka reč koju moram da podelim s tobom.
- Nisam ja reko da ćemo da dijelimo Niš. Nemoj da prejudiciraš!
- Nemoj ti da si alav i bezobrazan!
- E, to su već teške riječi... I nisu u duhu sporazuma.
- A šta je u duhu sporazuma? Da je Niš vaš?
- A da možda Peć nije vaša?
- To ne može da se poredi. Peć je Peć, a Niš je Niš.
- Peć je Peć, u pravu si, a Niš je naš. Ali evo, da ne prigovaraš, za sada ostanimo na tome da je Niš – Niš. Vrijeme će da pokaže ko je u pravu. A vrijeme, u duhu sporazuma, radi za Kosovo.
- Kad se već stalno pozivaš na sporazum, onda bi bilo fer da uz reč Kosovo koristiš asteriks.
- Kakav asteriks?
- Onu zvezdicu za fusnotu. A u fusnoti je cela Rezolucija 1244. Zato, molim te, kad kažeš Kosovo, nemoj da ispuštaš asteriks.
- Ne moram uopće da ga spominjem. Pa cijelom svijetu je jasno da smo mi na Kosovu Asteriks, nepobjedivi junak galskog, odnosno ilirskog plemena koje je prkosilo rimskoj, odnosno srpskoj okupaciji.
- Ma nemoj! A ko je prkosio celom svetu ako ne mi Srbi?! Mi smo, bre, Asteriks!
- U sporazumu lijepo piše, a i sam si reko, da Asteriks ide uz Kosovo. Ko u stripu. Jel treba da ti nacrtam?
- Nema ti meni šta da crtaš. Ja sam, bre, odrasto uz Asteriksa na srpskom!
- Eto kakvi ste! I strip ste htjeli da okupirate! Baš me čudi što Asteriks u stripu nije govorio ćirilicom... I što Obeliksa niste prekrstili u Slobeliksa!
- Ja stvarno ne razumem, Hašime, šta ti ustvari hoćeš? Jel hoćeš da zamrznemo pregovore sad kad smo ih jedva odmrznuli?
- A jel ti, Borise, hoćeš da ti pozovem Ameriku, NATO, Evropsku Uniju, Ujedinjene nacije?
- E, baš me zanima šta ćeš da im kažeš...
- Da si mi prijetio hladnjačom, eto šta!
- Eto, Borise, jel vidiš da može?
- Šta može?
- Pa to što si uradio za Kosovo. I eto sad kad je sve gotovo, reci jel to bilo teško?
- Šta ima meni, molim te, da bude teško za Kosovo? Pa za koga da radim, da živim, da se borim, sem za Kosovo koje je odvajkada bilo srpsko, kroz celu istoriju?!
- Dugo vam je trajala ta historija i predugo, ako mene pitaš, i ja sam stvarno sretan što ste napokon odlučili da se okrenete prema sadašnjosti i da priznate kako stoje stvari.
- Trebalo je vremena, Hašime. I nama i vama.
- Razumijem ja to. Nije moglo preko noći. Ali lijepo što je svanuo i taj dan da priznaš Kosovo.
- Ko? Jel ja? Nisam ja ništa...
- Ajde, ajde, nemoj da si skroman... Ja znam da si ti dao sve od sebe i da si priznao Kosovo u granicama svojih mogućnosti.
- Pa trudio sam se da to baš ne budu međudržavne granice. Znaš, to ne bi imalo smisla. Ceo svet se otvara, integriše, globalizuje, a mi tu da se zatvaramo u naše balkanske međe... Smešno, anahrono, geački.
- Trebalo je najprije da priznamo gdje su te granice, pa da onda možemo i da ih prekoračimo.
- Što se mene tiče, među nama nema nikakvih granica. Kosovo je deo Srbije i nema šta da se otcepljuje.
- Tačnije kazano: nema od čega da se otcijepi. Ko se još otcijepio od susjedne države?!
- Nije to baš tako ko što ti misliš da jeste. Sporazum u Briselu je u tom pogledu jasan. Nema nikakvog prejudiciranja statusa.
- Kakvo prejudiciranje? Ono je fizički nemoguće.
- Usta ti se pozlatila, Hašime, kad tako razumno rezonuješ.
- Hvala, Borise, na razumijevanju. Znaš, ja ne mogu da prejudiciram sve i da hoću.
- A nećeš. Jel tako da nećeš?
- Nisam poludio da se iz faze postjudiciranja vraćam na prejudiciranje.
- Nisam siguran da sam te baš najbolje razumeo.
- Pa nije teško. Radi se o nečemu do čega je stalo i tebi i meni.
- Ne znam šta bi to moglo da bude.
- Znaš, Borise, znaš. Samo treba da se malkice potrudiš.
- Evo, trudim se, trudim... ali ništa.
- Ajde, trudi se još malo.
- Trudim se, čoveče, ali džaba.
- Hoćeš malu pomoć? Jedna riječ, tri slova.
- Aha – mir. Jesam pogodio?
- Čekaj, ne može tako. Reko sam: jedna riječ od tri slova. A ti si reko dvije.
- Kako dve?
- Pa aha i mir. To su dvije riječi.
- Baš umeš da cepidlačiš! Valjda je jasno da mi je stalo do mira, a ne do aha. Šta uopšte znači to aha?!
- To je jedna mnogo pametna i višeznačna riječ. Može da znači svašta i dušu je dala da se koristi u pregovorima. Ja kažem aha, a onda se svi misle šta sam ja ustvari reko. Mogu i tebi da preporučim tu riječ. Mnogo je isplativa.
- Znači da je tačan odgovor – aha?
- E, vidiš – nije. Omašio si, kako vi Srbi kažete, ceo fudbal.
- A onda je mir...
- E, vidiš – nije ni mir. Mir nije geografski pojam.
- Pa nisi uopšte reko da se radi o geografskom pojmu.
- A oko čega se sve ove godine sporimo?
- Ubij me ako mogu da se setim.
Protest u Prištini protiv sporazuma sa Srbijom o regionalnom predstavljanju Kosova, februar 2012.
- Bolje da se sjetiš. Jedna riječ, tri slova.
- Da nije KiM?
- Kakav crni kim? Ne sporimo se oko začina i mirodija.
- Kakav crni začin? Kim znači Kosovo i Metohija, a ne Kosovo i mirođija.
- Kao prvo, to su tri riječi. A kao drugo, to nije geografski pojam nego vaša srpska fantazija i budalaština. Kako može Kosovo kao jedna suverena riječ od šest slova da se sabije u tri slova?! Eto, to je taj vaš srpski pristup koji je i doveo do svega ovog...
- Hašime, nemoj da mi popuješ, već pomozi, ako umeš i ako sam znaš koja je to reč...
- Niš, Borise, Niš.
- Što bi rekla braća Hrvati: niš ne razmem!
- Vidim ja da ti ne razumiješ. Tačan odgovor je Niš.
- To niko živ ne može da pogodi. Kako si uopšte došo do Niša?
- Nisam još, al pomalo.
- Šta pomalo?
- Pa to... Niš je naš.
- Aman, čoveče, kako vaš kad je Niš naš?!
- Pa u duhu sporazuma. Sam si reko da nije sve u granicama.
- I nije i jeste. Niš nije u vašim granicama, ali je Peć u našim.
- Opet ti! Pa jesi li sam reko da više nema prejudiciranja? Daj, Borise, neku težinu vlastitim riječima!
- Ih, ima težine koliko hoćeš... Teška mi je svaka reč koju moram da podelim s tobom.
- Nisam ja reko da ćemo da dijelimo Niš. Nemoj da prejudiciraš!
- Nemoj ti da si alav i bezobrazan!
- E, to su već teške riječi... I nisu u duhu sporazuma.
- A šta je u duhu sporazuma? Da je Niš vaš?
- A da možda Peć nije vaša?
- To ne može da se poredi. Peć je Peć, a Niš je Niš.
- Peć je Peć, u pravu si, a Niš je naš. Ali evo, da ne prigovaraš, za sada ostanimo na tome da je Niš – Niš. Vrijeme će da pokaže ko je u pravu. A vrijeme, u duhu sporazuma, radi za Kosovo.
- Kad se već stalno pozivaš na sporazum, onda bi bilo fer da uz reč Kosovo koristiš asteriks.
- Kakav asteriks?
- Onu zvezdicu za fusnotu. A u fusnoti je cela Rezolucija 1244. Zato, molim te, kad kažeš Kosovo, nemoj da ispuštaš asteriks.
- Ne moram uopće da ga spominjem. Pa cijelom svijetu je jasno da smo mi na Kosovu Asteriks, nepobjedivi junak galskog, odnosno ilirskog plemena koje je prkosilo rimskoj, odnosno srpskoj okupaciji.
- Ma nemoj! A ko je prkosio celom svetu ako ne mi Srbi?! Mi smo, bre, Asteriks!
- U sporazumu lijepo piše, a i sam si reko, da Asteriks ide uz Kosovo. Ko u stripu. Jel treba da ti nacrtam?
- Nema ti meni šta da crtaš. Ja sam, bre, odrasto uz Asteriksa na srpskom!
- Eto kakvi ste! I strip ste htjeli da okupirate! Baš me čudi što Asteriks u stripu nije govorio ćirilicom... I što Obeliksa niste prekrstili u Slobeliksa!
- Ja stvarno ne razumem, Hašime, šta ti ustvari hoćeš? Jel hoćeš da zamrznemo pregovore sad kad smo ih jedva odmrznuli?
- A jel ti, Borise, hoćeš da ti pozovem Ameriku, NATO, Evropsku Uniju, Ujedinjene nacije?
- E, baš me zanima šta ćeš da im kažeš...
- Da si mi prijetio hladnjačom, eto šta!