Zagrebački poslovni razgovor Ive Josipovića i Aleksandra Vučića
- Pa kako ste, gospodine Vučiću? Kako se osjećate u Zagrebu?
- Hvala na pitanju, gospodine predsedniče, bolje nego kod kuće. Evo ceo dan sam ovde, a niko da me opsuje ili da vikne „Uaaaa, izdajico!“
- Zašto bi vam to netko dovikivao?
- Znate kakav je taj naš neuki i nesrećni svet... Napunili mu glavu da sam ja prodo Kosovo, a narod ko narod, poverovo.
- A vi još niste prodali Kosovo?
- Naravski da nisam.
- A gdje je zapelo?
- Kako to mislite?
- Niste se mogli dogovoriti oko cijene ili nemate čiste papire?
- Kakve papire?
- Pa oko autorskih prava. Ako vam po tom pitanju nešto zapne, slobodno se javite. Mi ovdje imamo uhodan posao. Evo izvolite vizit-kartu!
- Hvala, ali neće biti potrebe. Ja, naime, ne prodajem ništa pa tako ni Kosovo. Ja samo priznajem realnost, a to neki ljudi neće ili ne mogu da razumeju.
- Sjajno ste se dosjetili, baš sjajno.
- Čega sam se dosetio?
- Pa toga da priznate Kosovo, ali pod drugim imenom.
- Kakvim drugim imenom?
- Zar niste sami rekli: Realnost. Baš dobro zvuči: Republika Realnost.
- Ništa ja neću da priznam, pa ni tu vašu republiku.
- Kako mislite: moju?
- Pa vi ste je maločas izmislili.
- Nismo se razumjeli. Ja sam shvatio da ste vi, iz razumljivih razloga, smislili ime pod
kojim ćete priznati Kosovo...
- Rekao sam vam: neću da priznam Kosovo, jer to od mene niko i ne traži, a pogotovo neću da ga priznam pod tim vašim nadrealnim imenom!
- Nema razloga za ljutnju, dragi prijatelju! Ja sam samo htio biti kooperativan. Evo, ovako ćemo: ja ću zaštiti naziv Republika Realnost kao svoje intelektualno vlasništvo, a vama ću ga – kad god poželite! – rado ustupiti po najpovoljnijim uvjetima. Evo izvolite vizit-kartu!
- Ali dali ste mi već jednu...
- Neka vam se nađe. Bit će mi osobito zadovoljstvo poslovati s vama.
- Izvinite, ali ja nisam došao po tom poslu. Batalimo Kosovo, razgovarajmo o našoj zajedničkoj budućnosti i saradnji, o Srbiji i Hrvatskoj koje su kičma regiona. Nadam se da se slažemo oko toga, bez obzira na neka bolna pitanja iz prošlosti oko kojih ne moramo da se složimo.
- A zašto se ne bismo složili?! Važno je samo da se utvrdi o kakvim se bolnim pitanjima radi, je li riječ o skoliozi ili o spondilozi, pa ćemo onda vidjeti što i kako dalje s tom našom regionalnom kralježnicom...
- Nemojte da gubimo vreme na istoriju bolesti. Dogovorimo se da je ta kičma od dana današnjeg zdrava i hajde da krenemo u nove zajedničke poslove.
- Slažem se. Imate neki prijedlog?
- Pa ako smo se dogovorili da smo mi kičma regiona, šta ide uz kičmu?
- Mislite na trgovinu ortopedskim pomagalima?
- Opet vi vraćate na bolest! Ja vam, čoveče, govorim o zdravoj kičmi. A uz zdravu
kičmu ide šta? Zdrava puška! A da bi puška bila zdrava, ona ne sme da trune u magacinu, već treba šta? Da puca!
- Pa ne mislite valjda da pucamo jedni na druge...
- Ma jok! Mi ćemo da prodajemo oružje, a drugi neka pucaju! Predlažem vam, dakle, da startujemo sa vojnom saradnjom, da se dogovorimo o zajedničkom nastupu na trećim tržištima.
- Ali mi već sami dosta uspješno nastupamo...
- Nemojte meni da pričate. Ako mislite da je uspeh to što su vas uhvatili da prodajete oružje sirijskim pobunjenicima...
- Ali mi nismo prodali nikome u Siriji nego Jordanu...
- Kog će vam đavola Jordanija? Šta će vam uopšte posrednici? Ako nastupimo zajedno, eliminišemo posrednike i postižemo bolju cenu! Prodajemo direktno u Siriji!
- Ali kako kad postoji embargo?
- Postoji embargo, ali postoji i rat. A da bi se vodio rat, potrebno je oružje. Vi imate oružje, mi imamo oružje. Imaju ga i Rusi i Amerikanci, ali ne smeju direktno da ga prodaju, jer jedni druge drže za znate već šta.
- Ali ne smijemo ni mi...
- Pa ne prodajemo mi oružje zato da bi Sirijci ratovali već zato da mi ne bismo. Objasnimo lepo i NATO-u i Rusima i Kinezima i Arapima i Izraelcima i Irancima i Severnoj Koreji i Južnoj Africi i svim zainteresovanim stranama da nije nama do para od trgovine već da mi hoćemo da se rešimo našeg oružja zato što želimo da doprinesemo demilitarizaciji, trajnom miru i stabilnosti u regionu. A usput omogućujemo da rat za koji su svi skupa zainteresovani ima čime da se vodi. I niko ne može da nas optuži za pristrasnost jer pošteno prodajemo i Asadu i ovima što su protiv njega. A to možemo samo ako zajednički nastupimo.
- Ali ako naoružavamo obje strane, radimo na tome da u ratu ne bude pobjednika. To onda ne može završiti nikako osim podjelom Sirije.
- Ako dođe vreme deobe, Sirija će, prijatelju, da se podeli i bez nas. Nećemo mi da delimo Siriju već Nobelovu nagradu za mir.
- Za kakav mir?
- Za mir na Balkanu.
- Čujte, razmislit ću... A vama, za svaki slučaj, evo moja vizit-karta.
- Pa kako ste, gospodine Vučiću? Kako se osjećate u Zagrebu?
- Hvala na pitanju, gospodine predsedniče, bolje nego kod kuće. Evo ceo dan sam ovde, a niko da me opsuje ili da vikne „Uaaaa, izdajico!“
- Zašto bi vam to netko dovikivao?
- Znate kakav je taj naš neuki i nesrećni svet... Napunili mu glavu da sam ja prodo Kosovo, a narod ko narod, poverovo.
- A vi još niste prodali Kosovo?
- Naravski da nisam.
- A gdje je zapelo?
- Kako to mislite?
- Niste se mogli dogovoriti oko cijene ili nemate čiste papire?
- Kakve papire?
- Pa oko autorskih prava. Ako vam po tom pitanju nešto zapne, slobodno se javite. Mi ovdje imamo uhodan posao. Evo izvolite vizit-kartu!
- Hvala, ali neće biti potrebe. Ja, naime, ne prodajem ništa pa tako ni Kosovo. Ja samo priznajem realnost, a to neki ljudi neće ili ne mogu da razumeju.
- Sjajno ste se dosjetili, baš sjajno.
- Čega sam se dosetio?
- Pa toga da priznate Kosovo, ali pod drugim imenom.
- Kakvim drugim imenom?
Protest Srba u Mitrovici protiv sporazuma Srbije i Kosova
- Zar niste sami rekli: Realnost. Baš dobro zvuči: Republika Realnost.
- Ništa ja neću da priznam, pa ni tu vašu republiku.
- Kako mislite: moju?
- Pa vi ste je maločas izmislili.
- Nismo se razumjeli. Ja sam shvatio da ste vi, iz razumljivih razloga, smislili ime pod
kojim ćete priznati Kosovo...
- Rekao sam vam: neću da priznam Kosovo, jer to od mene niko i ne traži, a pogotovo neću da ga priznam pod tim vašim nadrealnim imenom!
- Nema razloga za ljutnju, dragi prijatelju! Ja sam samo htio biti kooperativan. Evo, ovako ćemo: ja ću zaštiti naziv Republika Realnost kao svoje intelektualno vlasništvo, a vama ću ga – kad god poželite! – rado ustupiti po najpovoljnijim uvjetima. Evo izvolite vizit-kartu!
- Ali dali ste mi već jednu...
- Neka vam se nađe. Bit će mi osobito zadovoljstvo poslovati s vama.
- Izvinite, ali ja nisam došao po tom poslu. Batalimo Kosovo, razgovarajmo o našoj zajedničkoj budućnosti i saradnji, o Srbiji i Hrvatskoj koje su kičma regiona. Nadam se da se slažemo oko toga, bez obzira na neka bolna pitanja iz prošlosti oko kojih ne moramo da se složimo.
- A zašto se ne bismo složili?! Važno je samo da se utvrdi o kakvim se bolnim pitanjima radi, je li riječ o skoliozi ili o spondilozi, pa ćemo onda vidjeti što i kako dalje s tom našom regionalnom kralježnicom...
- Nemojte da gubimo vreme na istoriju bolesti. Dogovorimo se da je ta kičma od dana današnjeg zdrava i hajde da krenemo u nove zajedničke poslove.
- Slažem se. Imate neki prijedlog?
- Pa ako smo se dogovorili da smo mi kičma regiona, šta ide uz kičmu?
- Mislite na trgovinu ortopedskim pomagalima?
- Opet vi vraćate na bolest! Ja vam, čoveče, govorim o zdravoj kičmi. A uz zdravu
kičmu ide šta? Zdrava puška! A da bi puška bila zdrava, ona ne sme da trune u magacinu, već treba šta? Da puca!
- Pa ne mislite valjda da pucamo jedni na druge...
- Ma jok! Mi ćemo da prodajemo oružje, a drugi neka pucaju! Predlažem vam, dakle, da startujemo sa vojnom saradnjom, da se dogovorimo o zajedničkom nastupu na trećim tržištima.
- Ali mi već sami dosta uspješno nastupamo...
- Nemojte meni da pričate. Ako mislite da je uspeh to što su vas uhvatili da prodajete oružje sirijskim pobunjenicima...
- Ali mi nismo prodali nikome u Siriji nego Jordanu...
- Kog će vam đavola Jordanija? Šta će vam uopšte posrednici? Ako nastupimo zajedno, eliminišemo posrednike i postižemo bolju cenu! Prodajemo direktno u Siriji!
- Ali kako kad postoji embargo?
- Postoji embargo, ali postoji i rat. A da bi se vodio rat, potrebno je oružje. Vi imate oružje, mi imamo oružje. Imaju ga i Rusi i Amerikanci, ali ne smeju direktno da ga prodaju, jer jedni druge drže za znate već šta.
- Ali ne smijemo ni mi...
- Pa ne prodajemo mi oružje zato da bi Sirijci ratovali već zato da mi ne bismo. Objasnimo lepo i NATO-u i Rusima i Kinezima i Arapima i Izraelcima i Irancima i Severnoj Koreji i Južnoj Africi i svim zainteresovanim stranama da nije nama do para od trgovine već da mi hoćemo da se rešimo našeg oružja zato što želimo da doprinesemo demilitarizaciji, trajnom miru i stabilnosti u regionu. A usput omogućujemo da rat za koji su svi skupa zainteresovani ima čime da se vodi. I niko ne može da nas optuži za pristrasnost jer pošteno prodajemo i Asadu i ovima što su protiv njega. A to možemo samo ako zajednički nastupimo.
- Ali ako naoružavamo obje strane, radimo na tome da u ratu ne bude pobjednika. To onda ne može završiti nikako osim podjelom Sirije.
- Ako dođe vreme deobe, Sirija će, prijatelju, da se podeli i bez nas. Nećemo mi da delimo Siriju već Nobelovu nagradu za mir.
- Za kakav mir?
- Za mir na Balkanu.
- Čujte, razmislit ću... A vama, za svaki slučaj, evo moja vizit-karta.