Zakon-pesma o zaštiti lika i dela premijera Aleksandra Vučića od slika i nedela karikaturiste Dušana Petričića
Dosad nisam pričo nikom:
Nedelja mi loše krene,
Probudim se s Politikom,
A moj lik u mene blene.
Blenem i ja u to lice,
Ko da sanjam san pogrešan…
Lik se ruga s naslovnice:
„Smej se! Vidiš da si smešan!“
Jutro rano, more noćne…
Da l' me drže za budalu?
Kad nedelja tako počne,
Odneo je đavo šalu!
Odneo je šalu đavo,
Odneće i šaljivdžiju
Što je tušem ismejavo
Mene, Vladu i Srbiju!
Da l' je u tog Petričića
Umetnička mašta škrta?
Da li ume sem Vučića
Ikog živog da nacrta?
Što ne crta čiča Glišu?
Il' Čiču što Gliša nije,
Ali lepo, ko što pišu
O njem nove istorije?
Što mi perom obraz dere?
Gde li će mu crna duša?
Kako moj lik da se spere
Od njegova crnog tuša?
Oće l' da me crta dovek?
Što se baš na mene fura?
Pitam se da l' još sam čovek
Ili sam karikatura?
Otpustite umetnika,
Nek' odmori čovek malo!
Zbog odbrane svoga lika
Smeniću i ogledalo!
Smenjivaću u tri smene
I ganjaću sa sve motku
I onog ko snimi mene
I objavi moju fotku,
I svakoga podanika
Za verbalni delikt smrtan:
„Vidi, lep ko svoja slika!
Pogledaj ga – ko nacrtan!“