Poslovno-konzultantski razgovor Ivice Dačića i Željka Keruma.
- Dobar dan, ovde Ivica Dačić.
- Ej, živija mi, Ivica!
- Ali... ovde je stvarno Ivica Dačić.
- Pa dobro. Ivica pa Ivica.
- Mislim, onaj Ivica Dačić.
- Koji?
- Pa onaj, kažem vam. Mislim, red je da se predstavim, da ne ispadne neki problem oko toga ko sam i šta sam.
- Kaki problem?
- Pa ne znam, možda vam nije prijatno što vas zovem ja koji se zovem ovako kako se zovem.
- Ajde, Ivica moj, di ti vidiš problem? Pa ne moš se ti zvat Zrinko ili božeprosti Stevo, ako se zoveš Ivica. Šta fali tom našomu lipon hrvatskon imenu?
- Pa ne fali ništa, ali ja, znate, nisam Hrvat...
- Prvo i prvo, Ivica, nemoj ti meni govorit vi. Ja san narodski čovik i sa menom se more narodski razgovarat. A drugo, to šta ti nisi Hrvat, kakve to ima veze? Štaš, taki je posa... Ne more se danas gonat biznis samo sa Hrvatima.
- Jeste. Kapital ne zna za nacionalnost.
- Ma nije samo kapital, moj Ivica, nega i ova đavlija politika. Štaš, akoš se bavit s politikon, moraš sa svakin radit. Koji put je bolje sa stranin čovikon nega sa našin. Naši samo pitaju novaca, a ovi stranci kad svratu kod mene, ovi veleposlanici japanski, kineski, đava će ih znati oklen su, oni ti se lipo samo rukuju sa menom, malo se smijemo, oni na svomu jeziku, ja na našomu i Bog te veselija. Još se nije dogodilo da me Kinez ili Japanac pita novaca. A da se razumimo, Ivica moj, da bi ja njima, nije da ne bi. Kako mu ne bi udilija kad ga vidiš nako malešna i žuta? Jel bi mu i ti da?
- Pa dao bih, što da ne bi...
- Zato šta si čovik ka i ja! Al ne razumi to svako. Doša jedan od tih veleposlanika kod mene, ne znan oklen je, pa sve nešto piva. Ja se mašija za džep, izvadija sto-dvista eura i da ću mu nalipit na čelo... Red je, bogati, platit čoviku kad piva. Jel bi mu i ti platija?
- Pa jasno da bih...
- Eto vidiš! A ovi moji iz protokola skočili na me, natrali me da vratin novce u džep, jer da će se čovik uvridit, da ću izazvat, kako su ono kazali, diplomatski skandal.
- Pa jel se uvredio?
- Ma šta će se vriđat! Ovi moji mu objašnjavali da san ja njemu tija reć da mi vidimo našu budućnost sa Evropskon Unijon na čelu, samo da ja ne znan taj evropljanski jezik, pa da san to tija kazat slikovito, pomoću eura. A meni su posli, kad je on oša ća, kazali da on nije piva, nega da je govorija na svomu jeziku. Štaš, meni se učinilo ka pisma, a ja kad čujen pismu, ruka se odma vata za džep...
- Pravi čovek, kažem ja ovim mojima. Mnogo voli pesmu i ja ću sa njim lako da nađem zajednički jezik. Znaš onu „Ko bi reko čuda da se dese, pa Miljacka mostove odnese...“? E to sam ti ja pre neki dan na Vrelu Bosne pevo sa Halidom Bešlićem. Čudo jedno taj Halid, zna sve reči!
- Ozbiljno? Vidiš, nisan s njime još piva. A piva san i sa Mišon Kovačen i sa Grdovićen. I oni ti isto znaju svaku svoju pismu. Mišo zna više svojih pisama nega šta ih ja znaden.
- To ti samo tako kažeš, zato što si skroman. Ja i ti smo, ako smem tako da kažem, mnogo veći fenomen od tih pevača. Oni znaju samo svoje pesme, a mi znamo pesme raznih pevača i pevačica. Više nego radio.
- A šta će radijo, đava ti radijo odnija?! Ja ti više volin onako uživo, isprid publike. Tu se vidi ko je pivač, a ko nije.
- Jeste. A ja najviše volim da zapevam u kafani. Čim uđem u kafanu, konobari nose mikrofon i kiselu.
- A mene kako vidu, odma nosu žetone i Doma Perinjona.
- Ma znao sam ja da si ti šmeker. Kažem ja ovim mojima: nije taj čovek čudovište ko što se priča. Ko voli pesmu i kafanu, ne može da mrzi Srbe, je li tako?
- Ma slušaj, Ivica moj lipi i dragi, ne mrzin ti ja nikoga, al ka šta san kaza – svako triba znat di mu je misto. A šta se tiče Srba, ja poštivan svakoga: i onoga ko ih mrzi i onoga ko ih ne mrzi. Akoš ti njih mrzit, to je tvoje pravo i ja ti se neću u to mišat.
- Pa mene bi malo mrzelo da ih mrzim jer, kako da ti kažem, i ja sam Srbin.
- Šta si ti?
- Pa Srbin.
- Kako to more bit: Ivica, a Srbin?
- Pa eto može...
- Unda je i moj prijatelj Ivica Livaja Srbin, samo se stidi kazat...
- Ne mora da znači. Ne znači ime ništa. Evo imaš kod nas pevača: Željko Joksimović, Željko Samardžić... sve čisti Srbi. A i ti se zoveš Željko i voliš pesmu...
- Ti to oš kazat da san i ja Srbin?
- Ma ne, Bože sakloni. Samo hoću da kažem da Ivica može da bude Srbin ko što i Željko može da bude i Hrvat i Srbin.
- Ne mogu ja bit i Hrvat i Srbin!
- Ne govorim o tebi, šta se odmah vređaš?!
- Ne vriđan se, nega triba da se znade ko je ko i šta je šta.
- Pa baš zato te i zovem. Znaš, imam malih finansijskih problema.
- A u kojon biznisu?
- U svakom, druže moj, u svakom. Za šta god da se uvatim – čabar. Nigde kinte.
- A štaš, moj čovik, dotle je država dotrala nas privatnike, da nami više nema života. Najbolje bi bilo ništa ne radit.
- I ja, veruj mi, tako mislim, ali šta ćeš – nemam izbora. Mora da se radi.
- Ništa se ne mora. Mi privatni biznismeni smo svoji gospodari i mi ćemo priživit, a državi kako bude. Ali s vakon pameti, neće joj bit kruva. Đava odnija i Vladu i ko je izmislija!
- Pa nemoj tako, druže. Znaš, ja radim u Vladi.
- Šta si i ti propa u biznisu?
- Nisam, ali da ti sad ne objašnjavam...
- A šta radiš u Vladi? Ketering?
- Pa ne baš. Zaposlen sam na radnom mestu premijera.
- Milanovića?
- Ma kakvog crnog Milanovića?! Ja sam premijer u Vladi Srbije.
- Ozbiljno? A ja mislija da Srba ima samo u našoj Vladi.
- Pa ima nas posvuda. I sam znaš. Zato te i zovem.
- Zašto?
- Ma znaš, ono što si reko pre neki dan na televiziji da Srbi drmaju evropskim bankama... Pa sam hteo da te zamolim za malu uslugu, da mi daš neki kontakt. Trebali bi mi neki krediti. Kriza, šta ćeš...
- Razumin ja da je kriza, al ne vidin kako ti ja mogu pomoć.
- Pa da mi daš telefonski broj ili e-mail nekog od tih Srba iz evropskih banaka, pa da im se javim. Znaš ono: „Zemljače, daj poguraj malo, pomozi otadžbini sad kad je najteže...“
- A ne znan ti ja nikoga od tih Srba.
- Kako ne znaš? Pa jesi reko da su Srbi u svim bankama?
- Ja san samo reka ono šta svi znaju. A svi znaju da Srba nema di nema.
- Daj mi, čoveče, barem jedno ime. Ne mogu da idem od banke do banke i pitam: „Izvinite, molim vas, trebalo bi da razgovaram s nekim Srbinom koji drma vašom bankom...“
- Kako ću ja znat njiova imena?! More bit Žika, a more i ne bit.
- Pa šta ja da radim: da tražim Žiku ili ne-Žiku?
- Ne znan, bogami. Sad si mi da mislit.
- Ajde, budi drugar, pa se malo potrudi...
- Ma trudin se ja, al se ne mogu nijednoga sitit.
- Ne možeš da se setiš nijednog od tih silnih Srba?
- A eto ne mogu...
- Baš nijednog?
- Ma moš me ubit, al ne mogu... Zato ti ja i ne volin poslovat s njima.
- Zašto?
- Kako: zašto? Pa jel vidiš kakvi su? Kad ih tribaš, nema nijednoga!
- Dobar dan, ovde Ivica Dačić.
- Ej, živija mi, Ivica!
- Ali... ovde je stvarno Ivica Dačić.
- Pa dobro. Ivica pa Ivica.
- Mislim, onaj Ivica Dačić.
- Koji?
- Pa onaj, kažem vam. Mislim, red je da se predstavim, da ne ispadne neki problem oko toga ko sam i šta sam.
- Kaki problem?
- Pa ne znam, možda vam nije prijatno što vas zovem ja koji se zovem ovako kako se zovem.
- Ajde, Ivica moj, di ti vidiš problem? Pa ne moš se ti zvat Zrinko ili božeprosti Stevo, ako se zoveš Ivica. Šta fali tom našomu lipon hrvatskon imenu?
- Pa ne fali ništa, ali ja, znate, nisam Hrvat...
- Prvo i prvo, Ivica, nemoj ti meni govorit vi. Ja san narodski čovik i sa menom se more narodski razgovarat. A drugo, to šta ti nisi Hrvat, kakve to ima veze? Štaš, taki je posa... Ne more se danas gonat biznis samo sa Hrvatima.
- Jeste. Kapital ne zna za nacionalnost.
- Ma nije samo kapital, moj Ivica, nega i ova đavlija politika. Štaš, akoš se bavit s politikon, moraš sa svakin radit. Koji put je bolje sa stranin čovikon nega sa našin. Naši samo pitaju novaca, a ovi stranci kad svratu kod mene, ovi veleposlanici japanski, kineski, đava će ih znati oklen su, oni ti se lipo samo rukuju sa menom, malo se smijemo, oni na svomu jeziku, ja na našomu i Bog te veselija. Još se nije dogodilo da me Kinez ili Japanac pita novaca. A da se razumimo, Ivica moj, da bi ja njima, nije da ne bi. Kako mu ne bi udilija kad ga vidiš nako malešna i žuta? Jel bi mu i ti da?
- Pa dao bih, što da ne bi...
- Zato šta si čovik ka i ja! Al ne razumi to svako. Doša jedan od tih veleposlanika kod mene, ne znan oklen je, pa sve nešto piva. Ja se mašija za džep, izvadija sto-dvista eura i da ću mu nalipit na čelo... Red je, bogati, platit čoviku kad piva. Jel bi mu i ti platija?
- Pa jasno da bih...
- Eto vidiš! A ovi moji iz protokola skočili na me, natrali me da vratin novce u džep, jer da će se čovik uvridit, da ću izazvat, kako su ono kazali, diplomatski skandal.
- Pa jel se uvredio?
- Ma šta će se vriđat! Ovi moji mu objašnjavali da san ja njemu tija reć da mi vidimo našu budućnost sa Evropskon Unijon na čelu, samo da ja ne znan taj evropljanski jezik, pa da san to tija kazat slikovito, pomoću eura. A meni su posli, kad je on oša ća, kazali da on nije piva, nega da je govorija na svomu jeziku. Štaš, meni se učinilo ka pisma, a ja kad čujen pismu, ruka se odma vata za džep...
- Pravi čovek, kažem ja ovim mojima. Mnogo voli pesmu i ja ću sa njim lako da nađem zajednički jezik. Znaš onu „Ko bi reko čuda da se dese, pa Miljacka mostove odnese...“? E to sam ti ja pre neki dan na Vrelu Bosne pevo sa Halidom Bešlićem. Čudo jedno taj Halid, zna sve reči!
- Ozbiljno? Vidiš, nisan s njime još piva. A piva san i sa Mišon Kovačen i sa Grdovićen. I oni ti isto znaju svaku svoju pismu. Mišo zna više svojih pisama nega šta ih ja znaden.
Raspevani Ivica Dačić
- To ti samo tako kažeš, zato što si skroman. Ja i ti smo, ako smem tako da kažem, mnogo veći fenomen od tih pevača. Oni znaju samo svoje pesme, a mi znamo pesme raznih pevača i pevačica. Više nego radio.
- A šta će radijo, đava ti radijo odnija?! Ja ti više volin onako uživo, isprid publike. Tu se vidi ko je pivač, a ko nije.
- Jeste. A ja najviše volim da zapevam u kafani. Čim uđem u kafanu, konobari nose mikrofon i kiselu.
- A mene kako vidu, odma nosu žetone i Doma Perinjona.
- Ma znao sam ja da si ti šmeker. Kažem ja ovim mojima: nije taj čovek čudovište ko što se priča. Ko voli pesmu i kafanu, ne može da mrzi Srbe, je li tako?
- Ma slušaj, Ivica moj lipi i dragi, ne mrzin ti ja nikoga, al ka šta san kaza – svako triba znat di mu je misto. A šta se tiče Srba, ja poštivan svakoga: i onoga ko ih mrzi i onoga ko ih ne mrzi. Akoš ti njih mrzit, to je tvoje pravo i ja ti se neću u to mišat.
- Pa mene bi malo mrzelo da ih mrzim jer, kako da ti kažem, i ja sam Srbin.
- Šta si ti?
- Pa Srbin.
- Kako to more bit: Ivica, a Srbin?
- Pa eto može...
- Unda je i moj prijatelj Ivica Livaja Srbin, samo se stidi kazat...
- Ne mora da znači. Ne znači ime ništa. Evo imaš kod nas pevača: Željko Joksimović, Željko Samardžić... sve čisti Srbi. A i ti se zoveš Željko i voliš pesmu...
- Ti to oš kazat da san i ja Srbin?
- Ma ne, Bože sakloni. Samo hoću da kažem da Ivica može da bude Srbin ko što i Željko može da bude i Hrvat i Srbin.
- Ne mogu ja bit i Hrvat i Srbin!
- Ne govorim o tebi, šta se odmah vređaš?!
- Ne vriđan se, nega triba da se znade ko je ko i šta je šta.
- Pa baš zato te i zovem. Znaš, imam malih finansijskih problema.
- A u kojon biznisu?
- U svakom, druže moj, u svakom. Za šta god da se uvatim – čabar. Nigde kinte.
- A štaš, moj čovik, dotle je država dotrala nas privatnike, da nami više nema života. Najbolje bi bilo ništa ne radit.
- I ja, veruj mi, tako mislim, ali šta ćeš – nemam izbora. Mora da se radi.
- Ništa se ne mora. Mi privatni biznismeni smo svoji gospodari i mi ćemo priživit, a državi kako bude. Ali s vakon pameti, neće joj bit kruva. Đava odnija i Vladu i ko je izmislija!
- Pa nemoj tako, druže. Znaš, ja radim u Vladi.
- Šta si i ti propa u biznisu?
- Nisam, ali da ti sad ne objašnjavam...
- A šta radiš u Vladi? Ketering?
- Pa ne baš. Zaposlen sam na radnom mestu premijera.
- Milanovića?
- Ma kakvog crnog Milanovića?! Ja sam premijer u Vladi Srbije.
- Ozbiljno? A ja mislija da Srba ima samo u našoj Vladi.
- Pa ima nas posvuda. I sam znaš. Zato te i zovem.
- Zašto?
- Ma znaš, ono što si reko pre neki dan na televiziji da Srbi drmaju evropskim bankama... Pa sam hteo da te zamolim za malu uslugu, da mi daš neki kontakt. Trebali bi mi neki krediti. Kriza, šta ćeš...
- Razumin ja da je kriza, al ne vidin kako ti ja mogu pomoć.
- Pa da mi daš telefonski broj ili e-mail nekog od tih Srba iz evropskih banaka, pa da im se javim. Znaš ono: „Zemljače, daj poguraj malo, pomozi otadžbini sad kad je najteže...“
- A ne znan ti ja nikoga od tih Srba.
- Kako ne znaš? Pa jesi reko da su Srbi u svim bankama?
- Ja san samo reka ono šta svi znaju. A svi znaju da Srba nema di nema.
- Daj mi, čoveče, barem jedno ime. Ne mogu da idem od banke do banke i pitam: „Izvinite, molim vas, trebalo bi da razgovaram s nekim Srbinom koji drma vašom bankom...“
- Kako ću ja znat njiova imena?! More bit Žika, a more i ne bit.
- Pa šta ja da radim: da tražim Žiku ili ne-Žiku?
- Ne znan, bogami. Sad si mi da mislit.
- Ajde, budi drugar, pa se malo potrudi...
- Ma trudin se ja, al se ne mogu nijednoga sitit.
- Ne možeš da se setiš nijednog od tih silnih Srba?
- A eto ne mogu...
- Baš nijednog?
- Ma moš me ubit, al ne mogu... Zato ti ja i ne volin poslovat s njima.
- Zašto?
- Kako: zašto? Pa jel vidiš kakvi su? Kad ih tribaš, nema nijednoga!