"Šta će sutra biti s nama“, pitanje Dostojevskog danas je metafizičko, moralno i egzistencijalno pitanje, ali i moto ovogodišnjeg 18. Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. Otuda i zapitanost šta će u sveopštoj krizi biti sa pozorištem.
Pozorište je mnogo puta umiralo i sahranjivano, ono je u večnoj potrazi za ravnotežom. Kao umetnost može opstati, ali kao institucija ne, kaže profesor Nebojša Romčević, dramski pisac iz Beograda:
„Subvencionisana pozorišta nisu više subvencionisana, subvencionisana su tek toliko da prežive i to nije dramatično, to je samo znak da se nešto mora promeniti suštinski, mora se videti za koga pozorište postoji, za koga se igra, ko je publika, šta je cilj postojanja pozorišta, da li su to srećni kritičari, ili pune sale. Pozorište mora da se odvoji od institucija i da preuzme odgovornost za sopstvene odluke. Ovako kada imate i lošu predstavu, ona ništa neće promeniti u samom pozorištu, kao i kada imate dobro predstavu, ona ništa neće promeniti. I to dovodi do situacije da je sve svejedno, što je najgora moguća situacija u pozorištu, i kulturi uopšte“, konstatuje profesor Romčević.
Pozorište je uvek u manjoj ili većoj krizi, ali ima svetlosti. U Hrvatskoj pozorište ide u dva pravca.
Retko kada je pozorište živelo bez krize različite vrste. Pozorišna umetnost se mora prilagođavati vremenu, mora biti pluralistička.
"Mada su mnogi više puta proricali kraj pozorišta pozorište je uvek preživelo ide dalje, i ne samo da stupa u konkurentske odnose sa novim medijima, nego u komplementarni odnos. Šta će biti sa nama sutra ne znamo ni u smislu našeg društva, života, a pozorište ustvari odslikava situaciju u društvu, i zato uprkos svega ja mislim da će pozorište preživeti i mislim da će ono biti pluralističko, odnosno treba da bude bogatije u tom smislu da se koristi raznoraznim estetikama, i da na svom jelovniku ima široku ponudu", kaže reditelj iz Beograda Svetozar Rapajić.
Posle tranzicione stagnacije u Makedoniji pozorište se kreće u dobrom pravcu, ima finansijsku i materijalnu podršku, treba se okrenuti domaćoj drami, pa će i kriza publike biti manja.
"Mislim da na Balkanu pozorište malo više treba da ima kreativnosti kada je u pitanju domaća drama. To u principu nemamo, posebno mi u Makedoniji. A mislim da sada makedonsko pozorište ima dovoljnu i željenu publiku, ali ipak sve to zavisi ko radi predstavu, koji glumci igraju, ko radi scenografiju, kostimografiju, svetlo. To su timovi koje publika prepoznaje i dolazi specijalno da vidi njih. Mislim da je najvažnije da jedno pozorište opstane, a to je da ima silnu domaću dramu“, kaže Zoran Ljutkovo umetnički direktor Dramskog pozorišta u Skoplju.
Pozorište je mnogo puta umiralo i sahranjivano, ono je u večnoj potrazi za ravnotežom. Kao umetnost može opstati, ali kao institucija ne, kaže profesor Nebojša Romčević, dramski pisac iz Beograda:
„Subvencionisana pozorišta nisu više subvencionisana, subvencionisana su tek toliko da prežive i to nije dramatično, to je samo znak da se nešto mora promeniti suštinski, mora se videti za koga pozorište postoji, za koga se igra, ko je publika, šta je cilj postojanja pozorišta, da li su to srećni kritičari, ili pune sale. Pozorište mora da se odvoji od institucija i da preuzme odgovornost za sopstvene odluke. Ovako kada imate i lošu predstavu, ona ništa neće promeniti u samom pozorištu, kao i kada imate dobro predstavu, ona ništa neće promeniti. I to dovodi do situacije da je sve svejedno, što je najgora moguća situacija u pozorištu, i kulturi uopšte“, konstatuje profesor Romčević.
Pozorište je uvek u manjoj ili većoj krizi, ali ima svetlosti. U Hrvatskoj pozorište ide u dva pravca.
Tomislav Kurelec, foto: Novka Ilić
"Ono ide sa jedne strane vjerojatno prema zapadnom kazalištu i moram reći, ono što se u Zagrebu vidi od toga u ova dva kazališta koja su za to specijalizirana, u 'Kerempuhu' i 'Komediji', da je to jako kvalitetno i da privlači jako puno publike. Međutim, ima interesovanja i za ove ostale vrste i one možda kreću na jedan način, ili pravac, kada se odvajaju od provjerene originalnosti u interpretiranju poznatih tekstova, kada kreću prema nečemu što postaje neka vrsta možda multimedijalne izvedbe. Naravno svi ti putevi imaju svojih jako dobrih strana i svojih promašaja“, navodi Tomislav Kurelec, pozorišni i filmski kritičar iz Zagreba.Retko kada je pozorište živelo bez krize različite vrste. Pozorišna umetnost se mora prilagođavati vremenu, mora biti pluralistička.
"Mada su mnogi više puta proricali kraj pozorišta pozorište je uvek preživelo ide dalje, i ne samo da stupa u konkurentske odnose sa novim medijima, nego u komplementarni odnos. Šta će biti sa nama sutra ne znamo ni u smislu našeg društva, života, a pozorište ustvari odslikava situaciju u društvu, i zato uprkos svega ja mislim da će pozorište preživeti i mislim da će ono biti pluralističko, odnosno treba da bude bogatije u tom smislu da se koristi raznoraznim estetikama, i da na svom jelovniku ima široku ponudu", kaže reditelj iz Beograda Svetozar Rapajić.
Posle tranzicione stagnacije u Makedoniji pozorište se kreće u dobrom pravcu, ima finansijsku i materijalnu podršku, treba se okrenuti domaćoj drami, pa će i kriza publike biti manja.
"Mislim da na Balkanu pozorište malo više treba da ima kreativnosti kada je u pitanju domaća drama. To u principu nemamo, posebno mi u Makedoniji. A mislim da sada makedonsko pozorište ima dovoljnu i željenu publiku, ali ipak sve to zavisi ko radi predstavu, koji glumci igraju, ko radi scenografiju, kostimografiju, svetlo. To su timovi koje publika prepoznaje i dolazi specijalno da vidi njih. Mislim da je najvažnije da jedno pozorište opstane, a to je da ima silnu domaću dramu“, kaže Zoran Ljutkovo umetnički direktor Dramskog pozorišta u Skoplju.