Čitajući beogradske novine ovih dana, i slušajući izjave političara sa raznih strana ideološkog spektra, neko neupućen mogao bi (o)lako pomisliti da je Srbija srećna zemlja lišena iole ozbiljnih problema bilo koje vrste, pa se javnost i političari, u toj blaženoj dokolici, strasno bave (ili, ako hoćete – zamajavaju) marginalijama, i to „uvozne“ prirode.
Kako, naime, drugačije shvatiti ovoliku orkestriranu buku i bes oko jedne, bez sumnje, morbidne metafore jednog pisca, i to iz Crne Gore? Pisac se - sada već nesumnjivo znate čak i ako ranije niste znali za njega – zove Andrej Nikolaidis, a osim što je pisac i novinar, još je odnedavno i savetnik Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine Crne Gore. U tome je, naravno, kvaka: zbog svog savetničkog položaja Nikolaidis je tretiran kao neka vrsta „službenog lica“, oficijelnog predstavnika svoje države, čak i onda kada nastupa isključivo u lično ime – a svako ko išta zna o novinarstvu u demokratskom društvu zna i to da se relevantni autorski komentari pišu samo i jedino tako: pod ličnim imenom i prezimenom i u lično ime. Pa taman i da ste ne samo nečiji savetnik, nego i onaj
kojeg savetuju.
Vredi li se uopšte baviti samim „inkriminisanim“ tekstom? Da sam mogao da savetujem savetnika, svakako bih mu sugerisao da učini uslugu sopstvenoj ljudskoj verodostojnosti i bez trunke žaljenja izbriše tu svoju mudroliju o potencijalnoj „progresivnosti“ upotrebe ubojitih sredstava pronađenih u banjalučkoj dvorani Borik: previše je oružja, uistinu i nimalo metaforično, „radilo“ na ovom prostoru u poslednjih dvadesetak godina, i previše je ljudske krvi proliveno, da bi se tek tako poigravalo ovom vrstom „oružanog“ jezika.
Nekoliko dana mediji i svojevrsna „parapolitička javnost“ naprosto su huškali vlast da „učini nešto“, pre svega na adresu zvanične Crne Gore, jer da bi ćutanje značilo „pasivno pristajanje na poniženje“, ili već nešto slično. Hajde da sada ne ulazimo u spekulacije oko toga da li je vlast nekoga prvo uljudno zamolila da je malko huška, pa da se onda, onako nahuškana, i ona oglasi; u svakom je slučaju činjenicada je usledio zvaničan demarš Podgorici.
Kao što je činjenica i da su odnosi sa Sarajevom dodatno pogoršani još od dana Tadićeve banjalučke odiseje, i to, naravno, bez ikakve stvarne veze sa famoznim Nikolaidisovim tekstom, koji je
od početka samo mamac za naivne i napaljene, dok se ispod žita raskusuravaju mnogo ozbiljniji računi. Uključujući i one „unutrašnje“: zahtev Ivice Dačića za smenom upravnika Narodne biblioteke Srbije Sretena Ugričića koji je, ni manje ni više, potpisivanjem peticije u odbranu Nikolaidisa, „podržao terorizam“ (doduše, i sam Ugričić je sada svestan da se, s obzirom na kontekst sastavljen od sopstvene pozicije i realne neodbranjivosti Nikolaidisove barutne „pesničke slobode“, malo odviše zaleteo…), pokazuje da će u danima lagano narastajuće predizborne histerije baš sve, pa tako i ova paradiplomatska zapetljancija, biti upotrebljeno za političke obračune, jačanje sopstvenih pozicija i podrivanje konkurentskih.
Videćemo kakav će biti epilog ovog poprilično veštačkog slučaja, ali već sada je jasno da ni Tadićeva poseta Boriku i sve što ju je pratilo i impliciralo, a ni zvanični odjeci i reagovanja na autorski tekst jednog nesavetovanog savetnika, ne mogu biti u interesu Srbije, osim ako interes Srbije ne definišemo na jedan striktno „jeremićevski“ način, koji je Srbiju i doveo (to jest – vratio) u ćorsokak. „Teoretičari zavere“ će reći da je zlim dušmanima Srbije ionako uvek u interesu da je svađaju sa okruženjem i tako dodatno podrivaju njen ionako ranjiv međunarodni položaj. Pa dobro, ako je tako, ne bi li bilo krajnje vreme da im se ne izlazi u susret baš svaki put i baš svakakvim povodima?
Kako, naime, drugačije shvatiti ovoliku orkestriranu buku i bes oko jedne, bez sumnje, morbidne metafore jednog pisca, i to iz Crne Gore? Pisac se - sada već nesumnjivo znate čak i ako ranije niste znali za njega – zove Andrej Nikolaidis, a osim što je pisac i novinar, još je odnedavno i savetnik Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine Crne Gore. U tome je, naravno, kvaka: zbog svog savetničkog položaja Nikolaidis je tretiran kao neka vrsta „službenog lica“, oficijelnog predstavnika svoje države, čak i onda kada nastupa isključivo u lično ime – a svako ko išta zna o novinarstvu u demokratskom društvu zna i to da se relevantni autorski komentari pišu samo i jedino tako: pod ličnim imenom i prezimenom i u lično ime. Pa taman i da ste ne samo nečiji savetnik, nego i onaj
kojeg savetuju.
Vredi li se uopšte baviti samim „inkriminisanim“ tekstom? Da sam mogao da savetujem savetnika, svakako bih mu sugerisao da učini uslugu sopstvenoj ljudskoj verodostojnosti i bez trunke žaljenja izbriše tu svoju mudroliju o potencijalnoj „progresivnosti“ upotrebe ubojitih sredstava pronađenih u banjalučkoj dvorani Borik: previše je oružja, uistinu i nimalo metaforično, „radilo“ na ovom prostoru u poslednjih dvadesetak godina, i previše je ljudske krvi proliveno, da bi se tek tako poigravalo ovom vrstom „oružanog“ jezika.
Nikolaidisov tekst na portalanalitika.me
Ono što je, međutim, u međuvremenu nastalo od tog bizarnog i u svakom smislu suvišnog povoda, ono u šta je „slučaj“ narastao i nakvasao, to je nešto što počinje daleko da nadilazi svoj povod. Na jednoj strani, srpska javnost se izobilno „histerizuje“ ovom pričom, toliko da to već izgleda kao neka vrsta morbidne „revanšističke“ kontrakampanje; beogradski tabloidi tu, naravno, diriguju ton (iz čega je jasno i koliko tu ima bilo kakve promišljenosti…), a većina ostalih medija ga tek nešto suzdržanije prihvata.Nekoliko dana mediji i svojevrsna „parapolitička javnost“ naprosto su huškali vlast da „učini nešto“, pre svega na adresu zvanične Crne Gore, jer da bi ćutanje značilo „pasivno pristajanje na poniženje“, ili već nešto slično. Hajde da sada ne ulazimo u spekulacije oko toga da li je vlast nekoga prvo uljudno zamolila da je malko huška, pa da se onda, onako nahuškana, i ona oglasi; u svakom je slučaju činjenicada je usledio zvaničan demarš Podgorici.
Kao što je činjenica i da su odnosi sa Sarajevom dodatno pogoršani još od dana Tadićeve banjalučke odiseje, i to, naravno, bez ikakve stvarne veze sa famoznim Nikolaidisovim tekstom, koji je
Odnosi sa Sarajevom dodatno su pogoršani još od dana Tadićeve banjalučke odiseje, i to, naravno, bez ikakve stvarne veze sa famoznim Nikolaidisovim tekstom.
Videćemo kakav će biti epilog ovog poprilično veštačkog slučaja, ali već sada je jasno da ni Tadićeva poseta Boriku i sve što ju je pratilo i impliciralo, a ni zvanični odjeci i reagovanja na autorski tekst jednog nesavetovanog savetnika, ne mogu biti u interesu Srbije, osim ako interes Srbije ne definišemo na jedan striktno „jeremićevski“ način, koji je Srbiju i doveo (to jest – vratio) u ćorsokak. „Teoretičari zavere“ će reći da je zlim dušmanima Srbije ionako uvek u interesu da je svađaju sa okruženjem i tako dodatno podrivaju njen ionako ranjiv međunarodni položaj. Pa dobro, ako je tako, ne bi li bilo krajnje vreme da im se ne izlazi u susret baš svaki put i baš svakakvim povodima?