Zahvaljujući novom zakonu koji to omogućava, Miloradu Ulemeku Legiji možda će (ako odluka suda postane pravosnažna) biti oduzet deo kuće u Beogradu, pošto ovaj „zaslužni patriota“ – čiji je gigantski patriotizam Srbija jedva preživela, a mnogi njeni građani ni toliko – iz nekih razloga nikako ne može da dokaže da je dotičnu stekao na pošten način.
No, drugi deo kuće, u vlasništvu njegove supruge, neće biti oduzet, jer je s njim, eto, sve u najboljem redu. Šta to praktično znači? S obzirom na to da je pravosnažno osuđen na četrdeset godina zatvora, Lukoviću po svoj prilici neće u dogledno vreme biti neophodan kvalitetan smeštaj izvan zatvorskih zidina, ali nema veze, za starost se ipak obezbedio: uvek može da se smesti u supruginom delu jedne te iste kuće, kupljene jednim te istim novcem... Ako vam je u svemu tome nešto sumnjivo i nejasno, to je sigurno zato što ste laik, a inače je s ovom logikom sve u najboljem redu, garantovano.
Uostalom, šta je sve to prema činjenici da su udovice Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića – Legijinih najboljih posleratnih drugova, vlasnika više nego živopisnih biografija ostvarenih u „bermudskom“ trouglu Medveđa-Zemun-Meljak – svojevremeno mrtve ozbiljne tužile državu zarad nanesene im ogromne materijalne štete prilikom rušenja tvrđave njihovih muževa u Šilerovoj ulici? Dakako, sve bi to bilo u redu da materijalnoj šteti ne prethodi enormna materijalna dobit, a sirote udovice – valjda im reči nisu jača strana - nekako ne uspevaju da objasne kako su to njihovi muževi (koji nisu bili slavni pevači ili centarfori „Mančester Junajteda“, nego lica bez zanimanja) sva ta blaga stekli. Aktivnim patriotizmom, kao i Luković? U redu, ali nema te zemlje na svetu koja tu plemenitu ljudsku sklonost može baš tako izdašno da honoriše... Elem, izgleda da nekim ljudima sticanje zemaljskih dobara ide mnogo bolje od suvislog objašnjavanja tehnika kojima se pri tome koriste, što im do sada i nije bio preveliki problem u životu, ali ubuduće će, navodno, biti.
A sve ovo se, dakako, ne odnosi samo na „klasične“ kriminalce, ili na njihovu „apdejtovanu“ varijantu, poznatu pod kodnim imenom „sinovi Otadžbine“. Ta evo, nije li i predsednik Boris Tadić lično, na zasedanju vrha Demokratske stranke, iznova rekao da kriminal i korupciju u Srbiji čekaju crni dani? Nije li i ministar policije Ivica Dačić koliko sutradan pridodao da nas čeka serija lepih hapšenja Stubova Društva, uključiv i gradonačelnike i predsednike opšina? I nije li, koji dan docnije, gradonačelnik Aranđelovca Švabić, aktivista prepoštenih radikala, imao (ne)priliku da bude prvi među onima koji su saznali na šta konkretno Dačić misli? Što se Tadićevih misli tiče, tu Švabić nije prvi: demokratski gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević odavno je u zatvoru, a jednom će mu se možda i suditi. A možda i neće. Ne bi bilo prvi put kod nas da se sudovi silno iznenade nad sopstvenim odlukama.
Razume se da svaka borba protiv kriminala i korupcije zaslužuje punu podršku. Nema sumnje da je u poslednje vreme u tom smislu povučeno nekoliko ohrabrujućih poteza. Pre svega, najvažnije je ne samo shvatiti, nego i izvući odgovarajuće konsekvence iz saznanja da kriminal i korupcija nisu samo stvar „zlih i pokvarenih ljudi“, nego sistemski problem. To znači, između ostalog, da se kriminalne biografije ne obesmišljavaju odlaskom u zatvor – to nekako „ide u rok službe“ – nego trajnim i totalnim oduzimanjem nelegalno stečene imovine. Isto važi i za „fini kriminal“ društveno odgovornih i uglednih ljudi u firmiranim odelima, pri čemu je ključni deo njihove imovine kojom trguju sa obeju strana zakona zapravo njihov društveni položaj, te iz njega proizilazeća politička, posredno i finansijska moć.
Nevolja je u tome što sve ove lepe reči, i poneki dobar potez, gube na verodostojnosti svakom sledećom gromoglasno najavljivanom, a izjalovljenom akcijom, svakim trulim kompromisom sa mutnim „teškašima“ političke ili poslovne sorte, svakom novom (para)političkom kampanjom borbe protiv „mangupa u našim (ili tuđim) redovima“ koja se suptilno pretvori u bacanje tanke mreže na koji se nahvataju samo sitne ribe-pljuckavice, dok je kapitalniji primerci lako probiju. Ali, možda je ovaj put drugačije? Možda. Samo, sve dok je stvar u „možda“ stadijumu, nužno joj sledi onaj nastavak: „a možda i nije“.
Uostalom, šta je sve to prema činjenici da su udovice Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića – Legijinih najboljih posleratnih drugova, vlasnika više nego živopisnih biografija ostvarenih u „bermudskom“ trouglu Medveđa-Zemun-Meljak – svojevremeno mrtve ozbiljne tužile državu zarad nanesene im ogromne materijalne štete prilikom rušenja tvrđave njihovih muževa u Šilerovoj ulici? Dakako, sve bi to bilo u redu da materijalnoj šteti ne prethodi enormna materijalna dobit, a sirote udovice – valjda im reči nisu jača strana - nekako ne uspevaju da objasne kako su to njihovi muževi (koji nisu bili slavni pevači ili centarfori „Mančester Junajteda“, nego lica bez zanimanja) sva ta blaga stekli. Aktivnim patriotizmom, kao i Luković? U redu, ali nema te zemlje na svetu koja tu plemenitu ljudsku sklonost može baš tako izdašno da honoriše... Elem, izgleda da nekim ljudima sticanje zemaljskih dobara ide mnogo bolje od suvislog objašnjavanja tehnika kojima se pri tome koriste, što im do sada i nije bio preveliki problem u životu, ali ubuduće će, navodno, biti.
A sve ovo se, dakako, ne odnosi samo na „klasične“ kriminalce, ili na njihovu „apdejtovanu“ varijantu, poznatu pod kodnim imenom „sinovi Otadžbine“. Ta evo, nije li i predsednik Boris Tadić lično, na zasedanju vrha Demokratske stranke, iznova rekao da kriminal i korupciju u Srbiji čekaju crni dani? Nije li i ministar policije Ivica Dačić koliko sutradan pridodao da nas čeka serija lepih hapšenja Stubova Društva, uključiv i gradonačelnike i predsednike opšina? I nije li, koji dan docnije, gradonačelnik Aranđelovca Švabić, aktivista prepoštenih radikala, imao (ne)priliku da bude prvi među onima koji su saznali na šta konkretno Dačić misli? Što se Tadićevih misli tiče, tu Švabić nije prvi: demokratski gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević odavno je u zatvoru, a jednom će mu se možda i suditi. A možda i neće. Ne bi bilo prvi put kod nas da se sudovi silno iznenade nad sopstvenim odlukama.
Razume se da svaka borba protiv kriminala i korupcije zaslužuje punu podršku. Nema sumnje da je u poslednje vreme u tom smislu povučeno nekoliko ohrabrujućih poteza. Pre svega, najvažnije je ne samo shvatiti, nego i izvući odgovarajuće konsekvence iz saznanja da kriminal i korupcija nisu samo stvar „zlih i pokvarenih ljudi“, nego sistemski problem. To znači, između ostalog, da se kriminalne biografije ne obesmišljavaju odlaskom u zatvor – to nekako „ide u rok službe“ – nego trajnim i totalnim oduzimanjem nelegalno stečene imovine. Isto važi i za „fini kriminal“ društveno odgovornih i uglednih ljudi u firmiranim odelima, pri čemu je ključni deo njihove imovine kojom trguju sa obeju strana zakona zapravo njihov društveni položaj, te iz njega proizilazeća politička, posredno i finansijska moć.
Nevolja je u tome što sve ove lepe reči, i poneki dobar potez, gube na verodostojnosti svakom sledećom gromoglasno najavljivanom, a izjalovljenom akcijom, svakim trulim kompromisom sa mutnim „teškašima“ političke ili poslovne sorte, svakom novom (para)političkom kampanjom borbe protiv „mangupa u našim (ili tuđim) redovima“ koja se suptilno pretvori u bacanje tanke mreže na koji se nahvataju samo sitne ribe-pljuckavice, dok je kapitalniji primerci lako probiju. Ali, možda je ovaj put drugačije? Možda. Samo, sve dok je stvar u „možda“ stadijumu, nužno joj sledi onaj nastavak: „a možda i nije“.