Organi bezbednosti Republike Srbije uhapsili su Ratka Mladića, u kući njegovog rođaka i prezimenjaka, u selu Lazarevo kod Zrenjanina. Tačnije, uhapšen je građanin koji se predstavljao kao Milorad Komadić, baš kao što je pre nekoliko godina, u vozilu javnog gradskog prevoza, slobode lišen izvesni Dragan Dabić, građanin osebujnog izgleda i zanimanja, za kojeg se ispostavilo da je u svom regularnom životu bio poznatiji pod imenom Radovan Karadžić.
I tek što su mediji objavili da će DNK analiza pokazati radi li se ipak o Ratku Mladiću, a da će ta analiza da potraje tri dana, predsednik Srbije Boris Tadić je prekinuo neizvesnost potvrdivši da se radi o najpoznatijem beguncu od međunarodne pravde.
Ili Tadić poznaje bolje i brže metode DNK analize, ili ipak ima nekih drugih garancija da greške nema i ne može biti, tek, Srbija je zatvorila jednu važnu, traumatičnu stranicu u svom predugom i presporom oslobađanju od „ratnog nasleđa“ koje kao da nema svoje legalne političke baštinike, ali i te kako ima i žrtve i počinioce, samim tim i nenamirene račune s pravdom. Naravno, Srbiji preostaje obaveza zvana Goran Hadžić, i nju ne treba potcenjivati, ali teško da će taj bivši magacioner iz jednog slavonskog sela posle ovoga imati velikog manevarskog prostora, baš kao i oni koji mu pomažu u skrivanju.
Sada, kada je i ta mučna „trakavica“ privedena kraju, pitanja će tek početi da se roje. Najpre, zašto je sve to trajalo tako dugo? Nije li Mladić odavno mogao biti u Hagu, zašto su propustile da ga uhapse i Đinđićeva i obe Koštuničine vlade, zašto je „potraga“ – kada je bilo i kada je samo fingirana – uvek kasnila za njim korak, dva ili tri, ko mu je iz državnih organa – pre svega vojnih – pomagao svih ovih godina, i hoće li neko zbog svega toga odgovarati? Dalje, da li je deo državnog aparata i sada već poduže znao gde je Mladić, ali je iz političkih ili čak banalnijih „trgovačkih“ motiva kalkulisao s njegovim hapšenjem? Da li je u nekim prethodnim političkim konstelacijama, pre svega za vreme Koštuničinog premijerstva, uopšte postojala famozna „politička volja“ da Mladić bude lociran, uhapšen i transferisan u Sheveningen? I nije li eventualni izostanak te „političke volje“ zapravo isto što i veoma ozbiljno kršenje zakona, za koje se mora odgovarati?
Izvlačenje Srbije iz gliba
Sve su to legitimna i ne baš nevažna pitanja na koja bi iz pravca nadležnih vlasti Srbije morali da stignu uverljivi odgovori. Ali ono ipak najvažnije jeste sam čin kojim je okončana jedna agonija, i kojim je Srbija dobila ozbiljnu šansu da izađe iz začaranog kruga. Naravno, bilo bi isuviše lepo da bi bilo i tačno verovati kako su Mladić i Hadžić jedini ili barem glavni problem Srbije na njenom evrointegracijskom putu, ali opet, jasno je i to da bez rešavanja „haškog problema“ tu ne može biti baš nikakvog suštinskog naperetka, utoliko pre što se „kosovska politika“ vlasti iznova našla u ćorsokaku i u jalovom raskoraku sa politikom asocijacije kojoj Srbija želi da se pridruži.
Kako god bilo, ljudska je psihologija takva da jučerašnji propusti lako blede u sećanju pred današnjim uspesima (i obrnuto, dakako). Predsednik Tadić, njegova stranka i vladajuća koalicija pokazali su odlučnost i sposobnost da situaciju drže pod kontrolom, i to je veliki poen za njih. Dakako, hapšenje Mladića je ogroman minus sa stanovišta nacionalističke desnice, ali odatle ionako ne dolaze potencijalne pristalice sadašnje vlasti. Vrlo je verovatno da će uslediti protesti, mogući su i neredi, ali nije verovatno da to može poprimiti šire dimenzije. Podsetimo se, Radovan Karadžić je uhapšen pred samu transformaciju većeg dela do tada jedinstvene Srpske radikalne stranke u umerenije „naprednjake“ sa njihovim kontroverznim i nedorečenim „evropejstvom“, koje uključuje i neentuzijastično, ali ipak jasno priznanje da Srbija mora da sarađuje sa Tribunalom, a da nema saradnje bez hapšenja preostalih begunaca. I zato, nekoliko godina kasnije, u Srbiji više nema uistinu respektabilne političke snage koja bi predvodila protest protiv hapšenja Ratka Mladića. Šešeljevi radikali to sigurno više nisu, mada mogu da proizvedu nešto buke i štete (što im ni inače nije strano).
Jasno je i to da se pozicija Srbije u regionalnom kontekstu hapšenjem Ratka Mladića bitno popravlja, jer je nesposobnost ili nevoljnost da se na jedini legitiman način zaokruže obaveze prema međunarodnoj pravdi bila Ahilova peta Srbije, i vrlo lak i komforan način na koji je bilo ko i bilo kada mogao da stiče poene na njen račun. I s tim je sada završeno, te je Srbija skoro u potpunosti iskoračila iz kobnih devedesetih. Kažem „skoro“ jer potpunog izlaska iz tog košmara neće i ne može biti bez trajnog i održivog rešavanja „kosovskog pitanja“, kakvo god to rešenje bilo. No, na takvim se ispitima potvrđuje ili negira nečije državništvo, tu se meri istorijski format vodećih ljudi. Privođenje Ratka Mladića zakonu i odgovornosti takođe je od tog formata: da ga nije bilo, aktuelna vlast bi promašila svoju istorijsku priliku za izvlačenje Srbije iz gliba. Ovako, šansa je opet tu.
Ratni komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, rođen je 12. marta 1943. godine u selu Božanići kod Kalinovika. Završio je Vojno-industrijsku školu pri „Teleoptiku“ u Zemunu, a potom, kao šesti u klasi, i Vojnu akademiju kopnene vojske.
Oficirsku karijeru započeo je u Skoplju 1965. godine. Napreduje do načelnika za nastavu 3. vojne oblasti Jugoslovenske narodne armije (JNA) u glavnom gradu Makedonije. Početkom januara 1991. godine postaje pomoćnik komandanta Prištinskog korpusa. Krajem juna iste godine i odlazi u Knin. Tamo komanduje bitkama koje pobunjeni Srbi vode protiv hrvatskih snaga. Početkom marta 1992. po naređenju načelnika Generalštaba JNA Blagoja Adžić sa dužnosti u Kninu odlazi u Sarajevo. Preuzimajući dužnost od generala Milutina Kukanjca, Ratko Mladić postaje komandant 2. vojne oblasti JNA, sa sjedištem u Sarajevu. Od 12. maja 1992. godine, pa sve do kraja novembra 1996. godine, kako navodi Haško tužilaštvo, general Mladić je zapovjednik vojske bosanskih Srba.
Aprila 1992. Mladić je vanredno unapređen u čin general-potpukovnika, a već narednog dana postavljen je za načelnika štaba i ujedno zamenika komandanta u Komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu.
Na tu dužnost stupio je 10. maja 1992. General Mladić je, 12. maja 1992. godine, odlukom Narodne skupštine tada samoproglašene Srpske Republike u Banja Luci, a na predlog Radovana Karadžića, postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i na tom položaju je ostao do 1996. Redovno je unapređen u čin general-pukovnika 24. juna 1994.
Mladić je 1995. godine optužen za ratne zločine, koji uključuju genocid, saučesništvo u genocidu, zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja, pred Haškim tribunalom.
Pod njegovom komandom, kako je navedeno u optužnici, ubijeno je više od sedam hiljada zarobljenih muslimana na području Srebrenice. Pod njegovom komandom granatirano je Sarajevo i snajperski su ubijani civili sa okolnih brda iznad grada.
Novembra 1996. godine, ukazom tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, Mladić je smenjen sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i nije imenovan za Načelnika Generalštaba, pod pritsikom međunarodne zajednice i Haškog tribunala.
Zvanično, vojna karijera u VRS mu se završava polovinom 1997. godine, dok nezvanično oficir VRS ostaje sve do penzionisanja, 7. marta 2002, kada ukazom Predsednika Republike Srpske "prestaje profesionalna vojna služba general-pukovnika Ratka Mladića."
Međutim, Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice 28. februara 2001. nije penzionisan.
Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu Srbije i Crne Gore, 7. aprila 2006.
Utvrđeno je da je u vojnim objektima boravio do početka 2002. godine, od kada mu se gubi svaki trag. Svi dosadašnji pokušaji da bude uhapšen su propali, čak i posle hapšenja mreže njegovih jataka pre nekoliko godina.
Ratko Mladić je od 1966. oženjen Bosom, ima sina Darka.
Izmenjenu optužnicu možete pročitati OVDE.
Podaci o predmetu.
Ratko Mladić se tereti za:
- direktno učešće u genocidu počinjenom nakon pada Srebrenice u julu 1995. godine;
- široko rasprostranjenu kampanju progona, deportacija, mučenja i ubistava tokom 1992. godine u velikom delu Bosne i Hercegovine uključujući zloglasne logore poput Omarske, Keraterma, Manjače i Trnopolja u severozapadnoj Bosni i Hercegovini.
- teror kojem su bili izloženi civili tokom opsade Sarajeva od 1992. do 1995. godine;
- ubistvo blizu 8.000 muškaraca i dečaka nakon pada Srebrenice.
I tek što su mediji objavili da će DNK analiza pokazati radi li se ipak o Ratku Mladiću, a da će ta analiza da potraje tri dana, predsednik Srbije Boris Tadić je prekinuo neizvesnost potvrdivši da se radi o najpoznatijem beguncu od međunarodne pravde.
Ili Tadić poznaje bolje i brže metode DNK analize, ili ipak ima nekih drugih garancija da greške nema i ne može biti, tek, Srbija je zatvorila jednu važnu, traumatičnu stranicu u svom predugom i presporom oslobađanju od „ratnog nasleđa“.
Ili Tadić poznaje bolje i brže metode DNK analize, ili ipak ima nekih drugih garancija da greške nema i ne može biti, tek, Srbija je zatvorila jednu važnu, traumatičnu stranicu u svom predugom i presporom oslobađanju od „ratnog nasleđa“ koje kao da nema svoje legalne političke baštinike, ali i te kako ima i žrtve i počinioce, samim tim i nenamirene račune s pravdom. Naravno, Srbiji preostaje obaveza zvana Goran Hadžić, i nju ne treba potcenjivati, ali teško da će taj bivši magacioner iz jednog slavonskog sela posle ovoga imati velikog manevarskog prostora, baš kao i oni koji mu pomažu u skrivanju.
Sada, kada je i ta mučna „trakavica“ privedena kraju, pitanja će tek početi da se roje. Najpre, zašto je sve to trajalo tako dugo? Nije li Mladić odavno mogao biti u Hagu, zašto su propustile da ga uhapse i Đinđićeva i obe Koštuničine vlade, zašto je „potraga“ – kada je bilo i kada je samo fingirana – uvek kasnila za njim korak, dva ili tri, ko mu je iz državnih organa – pre svega vojnih – pomagao svih ovih godina, i hoće li neko zbog svega toga odgovarati? Dalje, da li je deo državnog aparata i sada već poduže znao gde je Mladić, ali je iz političkih ili čak banalnijih „trgovačkih“ motiva kalkulisao s njegovim hapšenjem? Da li je u nekim prethodnim političkim konstelacijama, pre svega za vreme Koštuničinog premijerstva, uopšte postojala famozna „politička volja“ da Mladić bude lociran, uhapšen i transferisan u Sheveningen? I nije li eventualni izostanak te „političke volje“ zapravo isto što i veoma ozbiljno kršenje zakona, za koje se mora odgovarati?
Izvlačenje Srbije iz gliba
Sve su to legitimna i ne baš nevažna pitanja na koja bi iz pravca nadležnih vlasti Srbije morali da stignu uverljivi odgovori. Ali ono ipak najvažnije jeste sam čin kojim je okončana jedna agonija, i kojim je Srbija dobila ozbiljnu šansu da izađe iz začaranog kruga. Naravno, bilo bi isuviše lepo da bi bilo i tačno verovati kako su Mladić i Hadžić jedini ili barem glavni problem Srbije na njenom evrointegracijskom putu, ali opet, jasno je i to da bez rešavanja „haškog problema“ tu ne može biti baš nikakvog suštinskog naperetka, utoliko pre što se „kosovska politika“ vlasti iznova našla u ćorsokaku i u jalovom raskoraku sa politikom asocijacije kojoj Srbija želi da se pridruži.
Boris Tadić gestikulira tokom konferencije za novinare kada je objavio da je Mladić uhapšen, 26. maj 2011.
Kako god bilo, ljudska je psihologija takva da jučerašnji propusti lako blede u sećanju pred današnjim uspesima (i obrnuto, dakako). Predsednik Tadić, njegova stranka i vladajuća koalicija pokazali su odlučnost i sposobnost da situaciju drže pod kontrolom, i to je veliki poen za njih. Dakako, hapšenje Mladića je ogroman minus sa stanovišta nacionalističke desnice, ali odatle ionako ne dolaze potencijalne pristalice sadašnje vlasti. Vrlo je verovatno da će uslediti protesti, mogući su i neredi, ali nije verovatno da to može poprimiti šire dimenzije. Podsetimo se, Radovan Karadžić je uhapšen pred samu transformaciju većeg dela do tada jedinstvene Srpske radikalne stranke u umerenije „naprednjake“ sa njihovim kontroverznim i nedorečenim „evropejstvom“, koje uključuje i neentuzijastično, ali ipak jasno priznanje da Srbija mora da sarađuje sa Tribunalom, a da nema saradnje bez hapšenja preostalih begunaca. I zato, nekoliko godina kasnije, u Srbiji više nema uistinu respektabilne političke snage koja bi predvodila protest protiv hapšenja Ratka Mladića. Šešeljevi radikali to sigurno više nisu, mada mogu da proizvedu nešto buke i štete (što im ni inače nije strano).
Jasno je i to da se pozicija Srbije u regionalnom kontekstu hapšenjem Ratka Mladića bitno popravlja, jer je nesposobnost ili nevoljnost da se na jedini legitiman način zaokruže obaveze prema međunarodnoj pravdi bila Ahilova peta Srbije, i vrlo lak i komforan način na koji je bilo ko i bilo kada mogao da stiče poene na njen račun. I s tim je sada završeno, te je Srbija skoro u potpunosti iskoračila iz kobnih devedesetih. Kažem „skoro“ jer potpunog izlaska iz tog košmara neće i ne može biti bez trajnog i održivog rešavanja „kosovskog pitanja“, kakvo god to rešenje bilo. No, na takvim se ispitima potvrđuje ili negira nečije državništvo, tu se meri istorijski format vodećih ljudi. Privođenje Ratka Mladića zakonu i odgovornosti takođe je od tog formata: da ga nije bilo, aktuelna vlast bi promašila svoju istorijsku priliku za izvlačenje Srbije iz gliba. Ovako, šansa je opet tu.
Ko je Ratko Mladić?
Ko je Ratko Mladić?
Ratni komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, rođen je 12. marta 1943. godine u selu Božanići kod Kalinovika. Završio je Vojno-industrijsku školu pri „Teleoptiku“ u Zemunu, a potom, kao šesti u klasi, i Vojnu akademiju kopnene vojske.
Oficirsku karijeru započeo je u Skoplju 1965. godine. Napreduje do načelnika za nastavu 3. vojne oblasti Jugoslovenske narodne armije (JNA) u glavnom gradu Makedonije. Početkom januara 1991. godine postaje pomoćnik komandanta Prištinskog korpusa. Krajem juna iste godine i odlazi u Knin. Tamo komanduje bitkama koje pobunjeni Srbi vode protiv hrvatskih snaga. Početkom marta 1992. po naređenju načelnika Generalštaba JNA Blagoja Adžić sa dužnosti u Kninu odlazi u Sarajevo. Preuzimajući dužnost od generala Milutina Kukanjca, Ratko Mladić postaje komandant 2. vojne oblasti JNA, sa sjedištem u Sarajevu. Od 12. maja 1992. godine, pa sve do kraja novembra 1996. godine, kako navodi Haško tužilaštvo, general Mladić je zapovjednik vojske bosanskih Srba.
Aprila 1992. Mladić je vanredno unapređen u čin general-potpukovnika, a već narednog dana postavljen je za načelnika štaba i ujedno zamenika komandanta u Komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu.
Na tu dužnost stupio je 10. maja 1992. General Mladić je, 12. maja 1992. godine, odlukom Narodne skupštine tada samoproglašene Srpske Republike u Banja Luci, a na predlog Radovana Karadžića, postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i na tom položaju je ostao do 1996. Redovno je unapređen u čin general-pukovnika 24. juna 1994.
Mladić je 1995. godine optužen za ratne zločine, koji uključuju genocid, saučesništvo u genocidu, zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja, pred Haškim tribunalom.
Pod njegovom komandom, kako je navedeno u optužnici, ubijeno je više od sedam hiljada zarobljenih muslimana na području Srebrenice. Pod njegovom komandom granatirano je Sarajevo i snajperski su ubijani civili sa okolnih brda iznad grada.
Novembra 1996. godine, ukazom tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, Mladić je smenjen sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i nije imenovan za Načelnika Generalštaba, pod pritsikom međunarodne zajednice i Haškog tribunala.
Zvanično, vojna karijera u VRS mu se završava polovinom 1997. godine, dok nezvanično oficir VRS ostaje sve do penzionisanja, 7. marta 2002, kada ukazom Predsednika Republike Srpske "prestaje profesionalna vojna služba general-pukovnika Ratka Mladića."
Međutim, Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice 28. februara 2001. nije penzionisan.
Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu Srbije i Crne Gore, 7. aprila 2006.
Utvrđeno je da je u vojnim objektima boravio do početka 2002. godine, od kada mu se gubi svaki trag. Svi dosadašnji pokušaji da bude uhapšen su propali, čak i posle hapšenja mreže njegovih jataka pre nekoliko godina.
Ratko Mladić je od 1966. oženjen Bosom, ima sina Darka.
Izmenjenu optužnicu možete pročitati OVDE.
Podaci o predmetu.
Ratko Mladić se tereti za:
- direktno učešće u genocidu počinjenom nakon pada Srebrenice u julu 1995. godine;
- široko rasprostranjenu kampanju progona, deportacija, mučenja i ubistava tokom 1992. godine u velikom delu Bosne i Hercegovine uključujući zloglasne logore poput Omarske, Keraterma, Manjače i Trnopolja u severozapadnoj Bosni i Hercegovini.
- teror kojem su bili izloženi civili tokom opsade Sarajeva od 1992. do 1995. godine;
- ubistvo blizu 8.000 muškaraca i dečaka nakon pada Srebrenice.