Svega dan-dva pred glasanje, niko, ali zaista niko kredibilan i upućen, ne usuđuje se da vam sa sigurnošću kaže hoće li poslednjeg dana avgusta biti izglasan već uveliko famozni Zakon o informisanju, te ako hoće – u kojem će obliku biti izglasan (sa ili bez prihvatanja nekih ključnih opozicionih amandmana) i ko će ga, uostalom, izglasati direktno, ko će ga izglasati indirektno, pasivnom podrškom u vidu zgodnog prisustvovanja sednici Skupštine Srbije ili pak ništa manje zgodnog odsustvovanja sa sednice, a ko će do kraja nastojati da ga „obori“.
Ili će, pak, cela stvar biti još jednom odložena dok se ovaj vreli krompir malo ne ohladi, što bi bilo blamaža takoreći cele političke klase u Srbiji, pre svega njenog vladajućeg dela, no opet, verovatno manja blamaža od usvajanja predloga zakona za koji, zanimljivo, lepu reč ume da nađe manje-više samo neko ko bi od njega imao direktne koristi; ne misli se pri tome na principijelnu korist za društvo kakvu donose dobri zakoni, nego za vajdu mnogo prizemnije vrste.
Ni tu nije kraj: ako zakon prođe, teško medijima, ali teško i vlasti, na koju će verovatno biti koncentrisan ogroman pritisak, spolja i iznutra; ako ne prođe, opstanak Vlade može biti ugrožen, pre svega nezadovoljstvom G17 plus. Da stvar bude gora, još 23 zakona čekaju u istom paketu, a ako onaj najfamozniji ne prođe, G17 bi mogla u ime protestnog revanša krenuti u opstrukciju usvajanja ostalih, od kojih su mnogi bitni sa evrointegracijskog stanovišta. Ali, zar nisu evrointegracije Srbije alfa i omega proklamovane politike G17 plus? Jesu, ali ko vam kaže da je politika – nije to samo politika, to je ceo jedan mentalitet – žrtvovanja bitnog i trajnog zarad nevažnog, trenutnog i ličnog u zemlji Srbiji uistinu napuštena i zaboravljena? Pri čemu, jasno, ne treba imati iluzija da je to nekakav specijalitet G17 plus; da jeste, probleme Srbije bilo bi odviše lako rešiti.
Zanimljivo je pratiti kako se politička, pa i medijska scena Srbije na neočekivane i bizarne načine deli kada je u pitanju odnos prema predlogu Zakona o informisanju. Socijalisti (na vlasti) i naprednjaci (u opoziciji) vlaastiti hendikep gledaju da pretvore u prednost, pa podsećaju da ih upravo činjenica da su se svojevremeno naročito istakli u gušenju slobode medija (u terminalnoj fazi Miloševićeve vladarske epohe) nagoni da budu oštro protiv; pravoverni radikali takođe su protiv, mada, naravno, ne misle vda su u prošlosti išta grešili, sačuvaj bože i sakloni; na drugoj strani, demokrate (vlast) i LDP (opozicija) su „kao“ za zakon, ali tek treba videti šta to zapravo znači. DS će „lojalno“ glasati za predlog iz partnerske G17 kuhinje, ali nije baš sigurno da će roniti suze ako se Dinkić i društvo okliznu na ovom zakonu, za koji Tadić ionako kaže da će tek videti hoće li ga potpisati kada se dotični nađe na njegovom stolu; je li to nova varijacija na besmrtnu koštuničinsku melodiju o „neobaveštenosti“, ili šta? Ipak, najzanimljivije je stanje u i oko LDP-a: nešto taktičke političke trgovine i nešto strateškog „njuškanja“ sa demokratama, a možda i sa G17, pred neke buduće izbore, činili su se kao dovoljan razlog da se LDP nađe kao ispomoć u nevolji svojim polupartnerima, ali ispostavlja se da je otpor javnosti ogroman, da poznati i nepoznati simpatizeri reaguju krajnje nepovoljno, da i u samoj stranci ima komešanja, da malo ko od relevantnih i LDP-u manje ili više bliskih kreatora javnog mnenja ima razumevanja, kamoli simpatija, za ovaj potez, i da svo ovo avgustovsko šminkanje izvorne namere preko „konsultacija“ sa novinarskim udruženjima i međunarodnim organizacijama nije bilo dovoljno da uverljivo ušminka stvar, da neutrališe neprijatan miris trulog kompromisa na štetu „trećih lica“ i samog demokratskog ambijenta u Srbiji. Dobro, možda ih na kraju tvrdoglavost G17 („sve ili ništa“) spase od iskušenja i blamaže. U protivnom, spadaju na sopstvene snage... Otuda, valjda, upadljiva nervoza Čedomira Jovanovića, koji u jednom vikend-intervjuu pokušava da ironično, ogorčeno, svađalački i nekako „sa visine“ (što moralne, što intelektualne...) govori o svim tim kojekakvim drugosrbijanskim pametnjakovićima koji sada tu nešto zanovetaju, a bez kojih, gle, taj isti Jovanović inače ne bi imao ni stranku, ni ideologiju, ni bilo šta drugo... Osim poneke uspomene na prohujalo vreme dok se bavio politikom.
Kako god bilo, istina izlazi na videlo u ponedeljak, prebrojaće se i razvrstaće se ne samo oni koji glasaju, nego i oni koji će posledice njihovog glasanja neposredno trpeti, pa ćemo svi videti kako ćemo dalje. Što se novinarstva tiče, ono će svakako preživeti, jer je preživelo i gore stvari, ali zato razne pompezne političke biografije imaju lepu šansu da se ulupaju, i to sasvim besmisleno, „zbog sira i vojne muzike“. Mogle bi, doduše, i da propuste tu priliku, ali je otvoreno pitanje umeju li.
Ili će, pak, cela stvar biti još jednom odložena dok se ovaj vreli krompir malo ne ohladi, što bi bilo blamaža takoreći cele političke klase u Srbiji, pre svega njenog vladajućeg dela, no opet, verovatno manja blamaža od usvajanja predloga zakona za koji, zanimljivo, lepu reč ume da nađe manje-više samo neko ko bi od njega imao direktne koristi; ne misli se pri tome na principijelnu korist za društvo kakvu donose dobri zakoni, nego za vajdu mnogo prizemnije vrste.
Ni tu nije kraj: ako zakon prođe, teško medijima, ali teško i vlasti, na koju će verovatno biti koncentrisan ogroman pritisak, spolja i iznutra; ako ne prođe, opstanak Vlade može biti ugrožen, pre svega nezadovoljstvom G17 plus. Da stvar bude gora, još 23 zakona čekaju u istom paketu, a ako onaj najfamozniji ne prođe, G17 bi mogla u ime protestnog revanša krenuti u opstrukciju usvajanja ostalih, od kojih su mnogi bitni sa evrointegracijskog stanovišta. Ali, zar nisu evrointegracije Srbije alfa i omega proklamovane politike G17 plus? Jesu, ali ko vam kaže da je politika – nije to samo politika, to je ceo jedan mentalitet – žrtvovanja bitnog i trajnog zarad nevažnog, trenutnog i ličnog u zemlji Srbiji uistinu napuštena i zaboravljena? Pri čemu, jasno, ne treba imati iluzija da je to nekakav specijalitet G17 plus; da jeste, probleme Srbije bilo bi odviše lako rešiti.
Zanimljivo je pratiti kako se politička, pa i medijska scena Srbije na neočekivane i bizarne načine deli kada je u pitanju odnos prema predlogu Zakona o informisanju. Socijalisti (na vlasti) i naprednjaci (u opoziciji) vlaastiti hendikep gledaju da pretvore u prednost, pa podsećaju da ih upravo činjenica da su se svojevremeno naročito istakli u gušenju slobode medija (u terminalnoj fazi Miloševićeve vladarske epohe) nagoni da budu oštro protiv; pravoverni radikali takođe su protiv, mada, naravno, ne misle vda su u prošlosti išta grešili, sačuvaj bože i sakloni; na drugoj strani, demokrate (vlast) i LDP (opozicija) su „kao“ za zakon, ali tek treba videti šta to zapravo znači. DS će „lojalno“ glasati za predlog iz partnerske G17 kuhinje, ali nije baš sigurno da će roniti suze ako se Dinkić i društvo okliznu na ovom zakonu, za koji Tadić ionako kaže da će tek videti hoće li ga potpisati kada se dotični nađe na njegovom stolu; je li to nova varijacija na besmrtnu koštuničinsku melodiju o „neobaveštenosti“, ili šta? Ipak, najzanimljivije je stanje u i oko LDP-a: nešto taktičke političke trgovine i nešto strateškog „njuškanja“ sa demokratama, a možda i sa G17, pred neke buduće izbore, činili su se kao dovoljan razlog da se LDP nađe kao ispomoć u nevolji svojim polupartnerima, ali ispostavlja se da je otpor javnosti ogroman, da poznati i nepoznati simpatizeri reaguju krajnje nepovoljno, da i u samoj stranci ima komešanja, da malo ko od relevantnih i LDP-u manje ili više bliskih kreatora javnog mnenja ima razumevanja, kamoli simpatija, za ovaj potez, i da svo ovo avgustovsko šminkanje izvorne namere preko „konsultacija“ sa novinarskim udruženjima i međunarodnim organizacijama nije bilo dovoljno da uverljivo ušminka stvar, da neutrališe neprijatan miris trulog kompromisa na štetu „trećih lica“ i samog demokratskog ambijenta u Srbiji. Dobro, možda ih na kraju tvrdoglavost G17 („sve ili ništa“) spase od iskušenja i blamaže. U protivnom, spadaju na sopstvene snage... Otuda, valjda, upadljiva nervoza Čedomira Jovanovića, koji u jednom vikend-intervjuu pokušava da ironično, ogorčeno, svađalački i nekako „sa visine“ (što moralne, što intelektualne...) govori o svim tim kojekakvim drugosrbijanskim pametnjakovićima koji sada tu nešto zanovetaju, a bez kojih, gle, taj isti Jovanović inače ne bi imao ni stranku, ni ideologiju, ni bilo šta drugo... Osim poneke uspomene na prohujalo vreme dok se bavio politikom.
Kako god bilo, istina izlazi na videlo u ponedeljak, prebrojaće se i razvrstaće se ne samo oni koji glasaju, nego i oni koji će posledice njihovog glasanja neposredno trpeti, pa ćemo svi videti kako ćemo dalje. Što se novinarstva tiče, ono će svakako preživeti, jer je preživelo i gore stvari, ali zato razne pompezne političke biografije imaju lepu šansu da se ulupaju, i to sasvim besmisleno, „zbog sira i vojne muzike“. Mogle bi, doduše, i da propuste tu priliku, ali je otvoreno pitanje umeju li.