Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Kao da ekonomski ili carinski rat koji je u punom jeku nije dovoljan, čini se da su Kosovo i Srbija (ili „Beograd i Priština“ kako se to kaže u „statusno neutralnom“ žargonu) spremni da zazveckaju i nekim malo konkretnijim oružjem. Odakle dolazi ovaj zaplet, bilo da je spontan ili vešto fingiran, brižljivo koreografisan? Možda je ova najnovija drama tek politička pirotehnika, inscenirani zalog za neke nove pregovore, a možda je i izraz obostrane frustracije koja može da izmakne kontroli, ako to već i nije učinila.
Pročitajte i ovo: Weber: EU bez kredibiliteta, potrebno resetovati dijalogIme jedne strane te frustracije moglo bi biti nedovršenost, ime druge strane nemogućnost. Jedni nemaju vojsku, ali je žele, i spremni su da je formiraju, pa makar se za sada ne zvala vojskom: ako bude izgledala kao vojska, opremljena kao vojska i sa specifikacijom zadataka i ovlašćenja kao vojska, svi će znati da to i jeste vojska, kako god se zvanično zvala. Drugi, pak, imaju vojsku, ali ne mogu da je upotrebe ni gde ni kako bi neki među njima želeli, jer bi političke, a i bezbednosne posledice takve avanture bile nesagledive. Otuda niko relevantan takvu opciju ni ne spominje, iz niza predobrih razloga.
Zapravo, prethodna rečenica je važila do juče, a onda je Beograd naizgled dramatično podigao ulog u ovom kockanju na lako zapaljivom terenu. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić rekla je da se, ako relevantni međunarodni faktori ne zaustave formiranje vojske koje je u toku, mada zaobilazno i pod nekom vrstom ustavno dozvoljenog pseudonima, i „opcija upotrebe vojske Srbije nalazi na stolu“. Šta bi konkretno „upotreba vojske“ značila, gde bi ta vojska bila upotrebljena, protiv koga i kako, te s kojim mogućim posledicama po Srbiju, o tome se premijerka nije izjašnjavala, mada bi bilo od velike koristi da se o tome čuje nešto konkretnije – makar zato da građani znaju šta im se sprema.
Pročitajte i ovo: NATO upozorava Kosovo, Beograd pominje upotrebu svoje vojskeSamo, biće da je ovde u pitanju tipična upotreba tehnike „korisnih nejasnoća“: treba najaviti nešto bombastično i tako podići prašinu, naterati suparnike da ustuknu i da se obuzdaju a međunarodni faktor da se zamisli. Ovo bi imalo značiti da su kosovske vlasti došle vrlo blizu „crvenih linija“ zvaničnog Beograda, i da bi nastavljanje u tom pravcu izazvalo konfrontaciju koja u bilo kojem trenutku može prestati da bude samo politička i strogo nenasilna.
Čitamo li dobro poruku srpske premijerke? Teško da se te reči mogu čitati na bilo koji drugi način, osim ako pođemo od doduše zavodljive, ali ipak odviše olake pretpostavke da u današnjoj Srbiji reči, ma koliko krupne, više ne znače ama baš ništa, i da se bilo šta može izreći u bilo kojem trenutku, a da izrečeno ostane bez korelacije sa stvarnošću. Istina je, doduše, da nas je donedavni premijer a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić svojim bezbrojnim verbalnim eskapadama bez pokrića u ovozemaljskoj realnosti odavno navikao i istrenirao da reč ništa ne znači i ni na šta ne obavezuje, ali nije li ovo „militarizovanje“ diskursa aktuelne premijerke ipak malo odviše specifično? Pa otuda i zlokobno, baš zato što dolazi od inače nimalo „militaristički“ profilisane ličnosti.
Vaš browser nepodržava HTML5
Da li Kosovo dobija svoju vojsku?
Ako ono što slušamo ovih dana ipak nije ništa više od politikantskog kvaziteatra, onda je to i utešno i zabrinjavajuće u isto vreme. Utešno, jer znači da Srbija ipak „ne misli ozbiljno“ koketirajući s vojnom konfrontacijom na najzapaljivijem mestu ionako večito tinjajućeg Balkana, a zabrinjavajuće zato što znači da Srbijom vladaju ljudi toliko neodgovorni, nekompetentni ili nihilistični da su i nečim tako opasnim spremni da se poigraju zarad saniranja političke štete. S takvim saznanjem u vidu, niko u Srbiji ili blizu nje ne bi trebalo da spava bez zalihe najneophodnijih stvari smeštene uz krevet i spremne za trenutni pokret.
Jedno je sigurno: pregovori o rešavanju kosovskog pitanja, to jest odnosa Srbije i Kosova kao poslednje nesklopljene kockice u postjugoslovenskom mozaiku, zapali su u ćorsokak, a njihovi se akteri sve više „zafarbavaju u ugao“, dodatno sužavajući sebi manevarski prostor.
Priština želi da ostavi utisak beskompromisne rešenosti da gotovo odmah „zaokruži državnost“ na političkom, ekonomskom i bezednosnom planu ne pitajući mnogo za cenu (nju ionako uvek plaća „raja“), a Beograd kao da je najzad postao svestan da je paralelni svet koji je za sebe izgradio i u koji je i sebe i sve druge uveravao, dakle svet u kojem je Kosovo „južna pokrajina Srbije“ koja se samo privremeno malo odmetnula i to je sve, već do te mere drastično nema dodira sa stvarnošću da više ne prolazi ni na kosovskom severu, toj poslednjoj preostaloj moneti za potkusurivanje, poslednjem adutu koji Srbija još koliko-toliko drži u rukama, mada sve drhtavijim i sve „klizavijim“.
Pročitajte i ovo: Kako sa mrtve tačke?Otuda ovoliko nervoze, nebiranja reči, politički revolveraških poteza i gotovo infantilnog hazardiranja s preozbiljnim stvarima. Hoće li neko umeti i moći da povuče kočnicu pre nego što dođe do nekakvog čeonog sudara, kako god se on manifestovao – a sigurno ne bi bio nimalo lep, prijatan ni bezopasan? Ako „mašinovođe“ nisu u stanju da obuzdaju lokomotivu kojoj su sami nabili pogibeljno ubrzanje, možda bi bilo bolje da se ostave tog posla, dok još ima vremena za kočenje.