Kada je napisao da je „april najokrutniji mesec“, T. S. Eliot skoro sasvim sigurno nije mislio na Srbiju i na njenu političku scenu, ali se njegov stih ovde ipak savršeno uklapa, utoliko pre što je to uvodni stih poeme „Pusta zemlja“. Šalu na stranu, ovaj april možda i nije bio „najokrutniji“ – ta je uloga u novijem srpskom političkom kalendaru nekako rezervisana za mart – ali je svakako bio najdramatičniji, ili tačnije: najprevrtljiviji.
Prvo se, dakle, činilo da je sporazum sa Kosovom pod okriljem EU nadohvat ruke i samo se još čeka da se adekvatno „spakuje“ ne bi li bio što lakši za varenje; potom se naša vladajuća Trojka vratila iz Brisela sa „odlučnim ne“ i tako navodila javnost na zaključak da od sporazuma nema ništa, da bi ovaj na kraju ipak bio postignut. Način na koji je sve to izvedeno ojačao je naše „ničim izazvane“ sumnje da je u svemu tome bilo i nemalo namerne dramatizacije, u stilu: hajde da pokažemo uvređenu odlučnost u odbijanju, da bi nam lakše prošlo to što ćemo ga na kraju – dakako, nešto zaslađenog nesuštinskim ustupcima – ipak prihvatiti.
Hajde da vidimo šta je to što se zapravo dogodilo. Jasno je i onima koji su ovo potpisali i njihovim međunarodnim partnerima (ako se to zove „partnerstvo“) te i „proevropskoj“ i „patriotskoj“ opoziciji da se radi o suštinskom priznanju jednog rukovodstva Srbije da Kosovo – i to celo – više nije niti će biti deo teritorije i pravnog i političkog sistema Republike Srbije. Otuda je borba za što bolji položaj Srba na Kosovu u osnovi borba za položaj sopstvenih sunarodnika u susednoj zemlji.
Naravno, nije to isto što i diplomatsko priznanje, ali se od njega razlikuje mnogo manje nego što se u beogradskim vladajućim salonima usuđuju da nam kažu, valjda prećutno računajući na to da smo i sami dovoljno pametni da saberemo dva i dva. U redu sabrali smo. I, šta smo dobili?
Reklo bi se da je „tiha“ većina primila ovakav rasplet s olakšanjem, naprosto svesna da je to od početka jedina realna opcija, a sve drugo su isprazna zanošenja, možda dobra za izvesnu vrstu kafana u sitne sate, ali nikako za stvarnu i delatnu politiku. S druge strane, ostaci nacionalističke desnice krenuli su (iz spomenutih kafana, gde su se posle i vratili) u proteste bučno i ambiciozno, ali se sve to pokazalo – kako se i moglo očekivati i kako smo na ovom mestu i najavljivali – kao krezubo mjaukanje tigra od papira. Prostije rečeno: nema ovde više nikakvog masovnijeg zanosa za jurišanjem na nebo, i to baš ponajmanje kada se o Kosovu radi. Narodna epika, naricanja retro kič poeta i crkvenjačke mistifikacije su jedno, ali stvarni život je negde drugde. Kad smo već kod crkve, to jest SPC, ona kao da je u jednom trenutku imala ambiciju da se bar „duhovno“ stavi na čelo protesta protiv ovog neželjenog „zaokreta“ zvaničnog Beograda ali je – što je, dakako, puka koincidencija – prilično efikasno pacifikovana napadno glasnim otkrivanjem tek delića mogućeg i dostupnog prljavog veša koji joj se vuče po ormarima, ovaj put u vidu bizarne seks-afere vladike Kačavende. A o upadljivo dovitljivom i zgodnom Dačićevom podsećanju da je srpski patrijarh tamo još ne baš tako nedavne 1690. godine izbegao s Kosova u em bezbednije em bogatije krajeve, da se i ne govori.
Razume se mnogo je toga što još mora da se učini da bi sporazum Beograda i Prištine bio kompletiran a onda i sproveden. Na tom putu neće nedostajati iskušenja, a prvo i barem jedno od najvećih biće „baršunasta“ neutralizacija otpora lidera Srba sa severa Kosova, naviknutih na to da Beograd manje-više bespogovorno ispunjava njihove želje, a da pri tome ne zavise bitno ni od zakona ni od političke volje bilo Beograda, Prištine ili „međunarodne zajednice“.
Opozicija, izuzev DSS-a i vanparlamentarnih uličnih bukača (šešeljevci, Dveri...), sve i kad bi htela, ne može da ne podrži ovaj „proevropski“ potez vlasti, što sadašnjoj većini naravno suštinski olakšava posao: jasno je kao beli dan da bi isti taj Nikolić i Vučić, a verovatno i Dačić, već bili na barikadama i vikali „izdaja!“ da su Boris Tadić i ekipa potpisali ovakav sporazum. Utoliko je nepravedno olako i površno optuživati prethodnu vlast kako, eto, „nije htela, a mogla je“ da učini suštinski iskorak u pregovorima. Na drugoj strani, ovo nikako nije ni objašnjenje, a kamoli opravdanje za nastavak potpuno nesuvislog političkog glavinjanja obezglavljene Demokratske stranke, u kojoj više niko ne ume ili neće ni da pokuša da vam objasni kontradiktornosti i zbunjujuće lupinge pre svega njenog predsednika Dragana Đilasa. Koji je, uzgred, na kraju doterao i do toga da kritikuje jednog „notornog nacionalistu“ Tomislava Nikolića zato što je ovaj Srbe iz BiH nazvao „Bosanci“. Posle toga čovek ne može da ne zaključi da DS više uopšte nema ozbiljnijih neprijatelja izvan svojih redova: svi su, naprotiv, duboko unutra. I rade fenomenalno.
Ako, dakle, sudimo o aprilu po njegovokm kraju, ispada da Srbija i nije prošla tako loše jer je jedan njen fundamentalan problem ipak polako počeo da se razrešava.
Samo, tu bi trebalo biti mnogo oprezniji jer je između onog pregovaračkog NE i potonjeg pregovaračkog DA stala cela ona nedostojna, sramna i nimalo bezopasna šarada sa Vojvodinom i famoznom „Pajtićevom deklaracijom“, gde su prizivani ona najgora nacionalistička i paranoična retorika i sredstva „jogurt revolucije“ i gde se zapaljivo koketiralo sa pučističkim nabojem. Ta priča još nipošto nije završena i njeni nastavci tek slede. A ona nas podseća na ono što od početka vidimo kao temeljno – i potencijalno pogubno - svojstvo aktuelne vlasti: ona će svaku svoju suštinsku kooperativnost prema spolja naplaćivati jačanjem unutrašnje političke represije prema svakoj štrčećoj različitosti, i to pre svega na „simboličkom“ i „identitetskom planu“, ili jednostavnije rečeno: u kulturi, prosveti, medijima...
Šta ovo posledično može da znači? Recimo, da ćemo naporedo s početkom (sporog ali nepovratnog) oslobađanja od jednog bremena koje je Srbiji decenijama vezivalo noge, bivati doslovno terorisani nepodnošljivim eskapadama verbalnog „rodoljupstva“ koje će prekriti glavninu javnog prostora i dosledno onemogućavati da konačno počnemo da živimo kao slobodni ljudi svog vremena, svesni toga šta se dešava, te kako i zašto. Iz takvog testa ne raste zdravo društvo, naprotiv.
Prvo se, dakle, činilo da je sporazum sa Kosovom pod okriljem EU nadohvat ruke i samo se još čeka da se adekvatno „spakuje“ ne bi li bio što lakši za varenje; potom se naša vladajuća Trojka vratila iz Brisela sa „odlučnim ne“ i tako navodila javnost na zaključak da od sporazuma nema ništa, da bi ovaj na kraju ipak bio postignut. Način na koji je sve to izvedeno ojačao je naše „ničim izazvane“ sumnje da je u svemu tome bilo i nemalo namerne dramatizacije, u stilu: hajde da pokažemo uvređenu odlučnost u odbijanju, da bi nam lakše prošlo to što ćemo ga na kraju – dakako, nešto zaslađenog nesuštinskim ustupcima – ipak prihvatiti.
Hajde da vidimo šta je to što se zapravo dogodilo. Jasno je i onima koji su ovo potpisali i njihovim međunarodnim partnerima (ako se to zove „partnerstvo“) te i „proevropskoj“ i „patriotskoj“ opoziciji da se radi o suštinskom priznanju jednog rukovodstva Srbije da Kosovo – i to celo – više nije niti će biti deo teritorije i pravnog i političkog sistema Republike Srbije. Otuda je borba za što bolji položaj Srba na Kosovu u osnovi borba za položaj sopstvenih sunarodnika u susednoj zemlji.
Naravno, nije to isto što i diplomatsko priznanje, ali se od njega razlikuje mnogo manje nego što se u beogradskim vladajućim salonima usuđuju da nam kažu, valjda prećutno računajući na to da smo i sami dovoljno pametni da saberemo dva i dva. U redu sabrali smo. I, šta smo dobili?
Reklo bi se da je „tiha“ većina primila ovakav rasplet s olakšanjem, naprosto svesna da je to od početka jedina realna opcija, a sve drugo su isprazna zanošenja, možda dobra za izvesnu vrstu kafana u sitne sate, ali nikako za stvarnu i delatnu politiku. S druge strane, ostaci nacionalističke desnice krenuli su (iz spomenutih kafana, gde su se posle i vratili) u proteste bučno i ambiciozno, ali se sve to pokazalo – kako se i moglo očekivati i kako smo na ovom mestu i najavljivali – kao krezubo mjaukanje tigra od papira. Prostije rečeno: nema ovde više nikakvog masovnijeg zanosa za jurišanjem na nebo, i to baš ponajmanje kada se o Kosovu radi. Narodna epika, naricanja retro kič poeta i crkvenjačke mistifikacije su jedno, ali stvarni život je negde drugde. Kad smo već kod crkve, to jest SPC, ona kao da je u jednom trenutku imala ambiciju da se bar „duhovno“ stavi na čelo protesta protiv ovog neželjenog „zaokreta“ zvaničnog Beograda ali je – što je, dakako, puka koincidencija – prilično efikasno pacifikovana napadno glasnim otkrivanjem tek delića mogućeg i dostupnog prljavog veša koji joj se vuče po ormarima, ovaj put u vidu bizarne seks-afere vladike Kačavende. A o upadljivo dovitljivom i zgodnom Dačićevom podsećanju da je srpski patrijarh tamo još ne baš tako nedavne 1690. godine izbegao s Kosova u em bezbednije em bogatije krajeve, da se i ne govori.
Razume se mnogo je toga što još mora da se učini da bi sporazum Beograda i Prištine bio kompletiran a onda i sproveden. Na tom putu neće nedostajati iskušenja, a prvo i barem jedno od najvećih biće „baršunasta“ neutralizacija otpora lidera Srba sa severa Kosova, naviknutih na to da Beograd manje-više bespogovorno ispunjava njihove želje, a da pri tome ne zavise bitno ni od zakona ni od političke volje bilo Beograda, Prištine ili „međunarodne zajednice“.
Protest u Beogradu protiv sporazuma, 26. april 2013.
Otuda i ova priča o referendumu kojim „preti“ vlast: njegovo eventualno raspisivanje može se tumačiti kao znak slabosti vlasti, to jest kao namera da se odgovornost za kosovski rasplet u konačnici transferiše „narodu“ – što je em populistički i demagoški, em kukavički – ali može da se tumači i kao adut u rukavu: vlast je u ovom trenutku dovoljno popularna da može da sprovede takav referendum bez mnogo brige da li će ishod biti povoljan. Otuda i onaj ekscentričan detalj koji je procureo u javnost: da su neki lideri Srba sa severa rekli da će se složiti sa referendumom jedino ako Aleksandar Vučić obeća da neće učestvovati u kampanji... Ima indicija da bi Vučić pre pristao da se iznova učlani u Srpsku radikalnu stranku ili da počne da navija za „Partizan“, nego da udovolji takvoj želji.Opozicija, izuzev DSS-a i vanparlamentarnih uličnih bukača (šešeljevci, Dveri...), sve i kad bi htela, ne može da ne podrži ovaj „proevropski“ potez vlasti, što sadašnjoj većini naravno suštinski olakšava posao: jasno je kao beli dan da bi isti taj Nikolić i Vučić, a verovatno i Dačić, već bili na barikadama i vikali „izdaja!“ da su Boris Tadić i ekipa potpisali ovakav sporazum. Utoliko je nepravedno olako i površno optuživati prethodnu vlast kako, eto, „nije htela, a mogla je“ da učini suštinski iskorak u pregovorima. Na drugoj strani, ovo nikako nije ni objašnjenje, a kamoli opravdanje za nastavak potpuno nesuvislog političkog glavinjanja obezglavljene Demokratske stranke, u kojoj više niko ne ume ili neće ni da pokuša da vam objasni kontradiktornosti i zbunjujuće lupinge pre svega njenog predsednika Dragana Đilasa. Koji je, uzgred, na kraju doterao i do toga da kritikuje jednog „notornog nacionalistu“ Tomislava Nikolića zato što je ovaj Srbe iz BiH nazvao „Bosanci“. Posle toga čovek ne može da ne zaključi da DS više uopšte nema ozbiljnijih neprijatelja izvan svojih redova: svi su, naprotiv, duboko unutra. I rade fenomenalno.
Ako, dakle, sudimo o aprilu po njegovokm kraju, ispada da Srbija i nije prošla tako loše jer je jedan njen fundamentalan problem ipak polako počeo da se razrešava.
Samo, tu bi trebalo biti mnogo oprezniji jer je između onog pregovaračkog NE i potonjeg pregovaračkog DA stala cela ona nedostojna, sramna i nimalo bezopasna šarada sa Vojvodinom i famoznom „Pajtićevom deklaracijom“, gde su prizivani ona najgora nacionalistička i paranoična retorika i sredstva „jogurt revolucije“ i gde se zapaljivo koketiralo sa pučističkim nabojem. Ta priča još nipošto nije završena i njeni nastavci tek slede. A ona nas podseća na ono što od početka vidimo kao temeljno – i potencijalno pogubno - svojstvo aktuelne vlasti: ona će svaku svoju suštinsku kooperativnost prema spolja naplaćivati jačanjem unutrašnje političke represije prema svakoj štrčećoj različitosti, i to pre svega na „simboličkom“ i „identitetskom planu“, ili jednostavnije rečeno: u kulturi, prosveti, medijima...
Šta ovo posledično može da znači? Recimo, da ćemo naporedo s početkom (sporog ali nepovratnog) oslobađanja od jednog bremena koje je Srbiji decenijama vezivalo noge, bivati doslovno terorisani nepodnošljivim eskapadama verbalnog „rodoljupstva“ koje će prekriti glavninu javnog prostora i dosledno onemogućavati da konačno počnemo da živimo kao slobodni ljudi svog vremena, svesni toga šta se dešava, te kako i zašto. Iz takvog testa ne raste zdravo društvo, naprotiv.