Pančić: Teške suze i trajni rast bombardovanosti

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Jedna od onih podrazumevajućih mudrosti – ili, pak, banalnosti – za univerzalnu upotrebu u svim pogodnim prilikama kaže da „vreme leči sve“. Međutim, eto, nijedno „sve“ nije baš sve – uvek ima izuzetaka... Jedan od njih je i za Srbiju traumatičan period s proleća 1999. koji se u patriotskom diskursu naziva „NATO agresija“, a u kolokvijalnom govoru prosto – bombardovanje. I čije „službeno“ ime, usput rečeno, nikada nije bilo „Milosrdni anđeo“: to je samo uzgredna cinična krivotvorina Miloševićeve propagande koja se jako dobro „primila“, pa preživljava do danas.

Pročitajte i ovo: U Nišu obeleženo 20 godina od početka bombardovanja

Kako god, nešto je drugo tu zanimljivo. Vreme, rekosmo, ne da ne leči rane nanete bombardovanjem, nego one protokom vremena kao da bivaju sve nezalečivije... Što biće da ima neposredne veze s činjenicom da mnogi vrlo prilježno rade na održavanju tih rana u stanju stalne zagnojenosti. Nije, u tom smislu, odviše sarkastično reći da ispada da je Srbija godine 2019. „bombardovanija“ nego što je bila 1999, to jest da sa svakom sledećom godinom kao da je njena „bombardovanost“ sve više rasla. I sada je već toliko narasla da se čovek pita o čemu bi se uopšte govorilo kada su krvave ratne devedesete u pitanju da do vazdušne intervencije NATO-a nije ni došlo? Izgleda da bi, sa takozvanog srpskog stanovišta (takozvanog zato što je i dalje nejasno zašto bi nacionalisti imali monopol na srpsko ime i „srpsko stanovište“) tada sa devedesetima sve bilo u najboljem redu. Baš nam je dobro išlo sve do pred sam kraj, a onda je došao zli NATO i pokvario stvar...

Bombardovanje, pogledom onih koji su tada bili deca

Ove godine, takoreći „jubilarne“, došlo se, evo, i do toga da je predsednik Srbije lično pustio tešku, mušku suzu nad sudbinom dece i ostalih žrtava vazdušne intervencije od pre tačno dvadeset godina. Ili, tačnije, „srpskih žrtava“, kako se ovih dana piše po zvaničnoj štampi, pri čemu odrednicu „srpsko“ treba shvatiti u užem, etničkom smislu. Druge žrtve izgleda da nisu važne, a naročito one koje su stradale od „srpske“ ruke. Ukoliko se još uopšte i priznaje kroz zube da je bilo i takvih.

Deljenje nedužih žrtava bilo kojeg rata na „naše“ i „njihove“ samo je po sebi moralno dubiozna stvar, najblaže rečeno. Kada to rade politički lideri i državnici, to je i duboko kompromitujuće za državu koju predstavljaju. Ako se pri tome još i radi o ličnostima s nepodnošljivim teretom sporne biografije, a među takvima je i Aleksandar Vučić, onda se tu otvara ceo okean neprijatnih pitanja. Dirljivo je, za one koji će poverovati u njegovu iskrenost, kako je Vučić i posle dve decenije ovako potresen sudbinom sedamdeset i devetoro dece stradale tokom tog „samrtnog proleća“, ali teško je ne zapitati se, i ne pitati predsednika Srbije: koliko je dece stradalo tokom opsade Sarajeva? I da li su ona tada zasluživala, i da li sada zaslužuju Vučićevu suzu?

Opsada Sarajeva: 'Obrisi planina su bili granice planete za nas'

Zašto bismo tako nešto pitali baš Aleksandra Vučića? To on dobro zna: zato što je baš na brdima oko opkoljenog i granatiranog Sarajeva počela njegova patriotsko-politička karijera. Taj je početak nekako ostao bez prave autorefleksije „reformisanog“ Vučića, koji valjda stvarno veruje da je dovoljno napabirčiti po neki citat iz Veberove „Protestantske etike“ i već si resetovan, „drugi čovek“, bez gorkog taloga biografije?

Ali, lako bismo da je ovo samo Vučićeva stvar. Radi se o maniru duboko ukorenjenom u savremenom srpskom društvu, maniru iza kojeg stoji vladajuća i značajan deo opozicione političke elite, glavnina medija, akademski slojevi, novokomponovana epika, a o tzv. običnom čoveku da i ne govorimo. Po tom obrascu koji se ne sme dovoditi u pitanje ako ne želite titulu izdajnika, Srbi su uvek i svugde samo žrtve, a ako je po neko od njih i učinio nešto „pogrešno“, to je bilo u afektu ili kao akt pravedne ili bar razumljive odmazde za tuđa, daleko veća nepočinstva. Tako se gleda na ratove koji su pratili raspad Jugoslavije, kanibalsko komadanje njenog leša i otimanje za njeno nasleđe, a tako se naročito gleda na tzv. vazdušnu kampanju iz 1999, koja je označila kraj ciklusa ratova za preoblikovanje postjugoslovenskog prostora. Pa je tako bilo i ovog marta, zapravo, ovog je marta naročito bilo tako: o „bombardovanju“ se govorilo i pisalo s nekog moralno rasterećujućeg „aistorijskog“ gledišta, kao da je ono palo na Srbiju poput meteora, pravo niotkud, baš ničim spoznatljivim potaknuto.

Pročitajte i ovo: Zašto Srpska pravoslavna crkva deli vernike po političkoj liniji?

Tu nema pravog mesta za događanja na Kosovu pre i tokom intervencije, za albanske žrtve, za kampanju masivnog proterivanja kosovskih Albanaca u Albaniju i Makedoniju (koju je, uzgred, javno najavio Vojislav Šešelj na velikom radikalskom skupu u Zemunu, u društvu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića – a svi su tada bili visoki funkcioneri Vlade Srbije!), a još manje ima mesta za sve ratne užase i stradanja dece, žena i uopšte civila svih nacionalnosti u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, mnogo pre 1999, a gde je zvanični Beograd – posle tako ganut nad sopstvenom subdbinom – bio u najmanju ruku logistička baza i pozadina „svesrpskog ujediniteljskog“ ratnog napora.

Pročitajte i ovo: Beograd: Skup sećanja na stradale albanske civile sa Kosova

Ova odavno brižno gajena selektivna osetljivost, uz ogromne slepe mrlje kroz koje se ne nazire stradanje onih koje ne možemo upotrebiti kao simbolički kapital u svojevrsnom (i neukusnom) nadmetanju u stradalništvu, neumitno ometa, po svoj prilici i onemogućava, razvijanje normalnog i zdravog građanskog patriotizma, čiji je sastavni deo i preuzimanje odgovornosti za zločine činjene u „naše“ ime, umesto kojeg i dalje caruje nihilistički patopatriotizam baziran na teatralnom naricanju nad „podobnim“ žrtvama i ledenom ignorisanju onih koji to nisu. To jest, nisu podobni, ali jesu žrtve. Čije? „Mi“ pojma nemamo, naše sigurno nisu, jer „mi“ stanujemo negde izvan istorije, u nekom vakuumu u kojem se ništa ne dešava; u istoriju svratimo samo po produženje potvrde o statusu žrtve, pa brzo nazad kući u zvezdane visine sa kojih teatralno naričemo nad nedužnim žrtvama. Onako kako i krokodil plače tokom svoje gozbe.