Komentar na ovom istom mestu pred drugi krug predsedničkih izbora završio sam opreznom konstatacijom da to što se izbori mogu činiti već rešenim ne treba shvatati preozbiljno jer „Srbija je velika tajna“. Ispada da sam pogodio, ali ne zato što sam vidovit (naprotiv, i sam sam verovao da Tadić ima veće šanse) nego možda pre zato što u Srbiji gotovo nikada ne možeš promašiti ako preventivno ostaviš mogućnost da između lošeg i goreg scenarija pobedi – gori.
Ovde, dakako, a uvažavajući inteligenciju i pamćenje čitalaca, preskačem razradu teze da je pobeda Tomislava Nikolića taj „gori“ scenario; uostalom, ko to nije razumeo u ovih dvadesetak godina (ili ko se pravi da je zaboravio, a takvi su trenutno jako u modi), teško da bi mu baš ovo otvorilo oči.
U pravu su oni koji kažu da nije Nikolić toliko pobedio koliko je Boris Tadić izgubio. Drugim rečima, teško da je Nikolić načinio proboj u odnosu na prethodna, za njega neuspešna odmeravanja s Tadićem; naprotiv, izgubio je mnogo glasova, ali ih je Tadić izgubio još više, i u tome je, biće, odgonetka ovog poraza. Vrlo malo se tih nekadašnjih Tadićevih glasova odlilo Nikoliću, ali vrlo mnogo ih se odlilo u apstinenciju, kako onu svesnu („neću da izađem, neću više da glasam za Tadića, a za Nikolića ne bih mogao“), tako i onu koju bismo mogli nazvati „komfornom“ („zašto uopšte da izlazim, pobediće Tadić i bez mene“; uveče: „ups, zar je moguće da nije pobedio?!“). Ovome treba pridodati i nekoliko desetina hiljada namerno nevažećih listića, tzv. belih glasova kao vida aktivne opstrukcije Tadića. Takva kampanja bila je u Beogradu najuticajnija, i rezultat nije izostao, jer je u Beogradu izlaznost bila najmanja. Da ne bude zabune: „rezultat“ se ne zove „uozbiljavanje političke klase“, kako nam je nadobudno obećavano; ne, rezultat se zove Nikolić, Tomislav Nikolić.
Tomislav Nikolić je, dakle, nakon više uzaludnih pokušaja, postao predsednik Srbije, i ta se činjenica mora uvažavati, kako god ona kome zvučala. Srbija je glasala (ili nije glasala) onako kako je glasala, i sada ima da bez mnogo roptanja podnese sve konsekvence. I u tome je – u građanskoj odgovornosti, naime – takođe smisao demokratije, kao sistema u kojem načelno „sve može“, ali sve ima i cenu. Važnije je, naravno, videti šta sada sledi, a to pre svega znači: menja li ovakav ishod predsedničkih izbora nešto oko formiranja nove vlade.
Stvari trenutno stoje ovako: demokrate i socijalisti navodno ostaju pri ranijem dogovoru, URS i Preokret ih u tome podržavaju i sve je, dakle, u najboljem redu... Ili možda nije? Najpre, radi se o pitanju Tadićeve dalje političke sudbine. Suočen sa šokom poraza, Tadić je u postizbornoj noći brzopleto izjavio da sigurno neće biti premijer, što je narednih dana i njega i Demokratsku stranku i koaliciju uvalilo u nevolju, jer elementarna politička dinamika, naprotiv, nalaže samo jedno od ovo dvoje: ili Tadić i DS idu u opoziciju a naprednjaci formiraju vlast sa socijalistima i još nekim, ili pak Tadić predvodi novu vladu. Zašto je to politički najsuvislije? Zato što je Boris Tadić, zaboga, predsednik najveće stranke u koaliciji koja ima većinu za formiranje vlade! Pa šta bi drugo radio sa te pozicije (ako već nije predsednik države), valjda ne bi bio ponovo ministar odbrane, ili možda sporta i omladine, ili gradonačelnik Batočine? Drugim rečima, ustrajavanje pri „abdikaciji“ ove vrste otvorilo bi pitanje da li Tadić uopšte namerava u budućnosti ozbiljno da se bavi politikom, a samim tim i pitanje njegovog čelnog mesta u Demokratskoj stranci. Valjda je to, nakon nekoliko prospavanih noći, i njemu moralo postati jasno. I bilo bi jako dobro za sve da te svoje moguće karijerne nedoumice Tadić razreši vrlo brzo, po mogućnosti juče.
Za kraj, jedno nagradno pitanje: seća li se neko još one silne halabuke oko „izborne krađe“ monumentalnih razmera? Koliko u nedelju uveče, ta je priča u hipu nestala u crnu zemlju, a ugušili su je oni isti koji su je pokrenuli i jahali na njoj, i bili spremni da zbog nje prevrnu Srbiju naglavačke, pa šta god koštalo. Srbiju, ne njih. A sada – nikome ništa. Niti krađe, niti nekakvog objašnjenja, kamoli izvinjenja. Biće da nam to dovoljno govori o tome šta je to što je trijumfovalo u nedelju uveče, i čemu se od toga možemo nadati.
Ovde, dakako, a uvažavajući inteligenciju i pamćenje čitalaca, preskačem razradu teze da je pobeda Tomislava Nikolića taj „gori“ scenario; uostalom, ko to nije razumeo u ovih dvadesetak godina (ili ko se pravi da je zaboravio, a takvi su trenutno jako u modi), teško da bi mu baš ovo otvorilo oči.
U pravu su oni koji kažu da nije Nikolić toliko pobedio koliko je Boris Tadić izgubio.
Tomislav Nikolić je, dakle, nakon više uzaludnih pokušaja, postao predsednik Srbije, i ta se činjenica mora uvažavati, kako god ona kome zvučala. Srbija je glasala (ili nije glasala) onako kako je glasala, i sada ima da bez mnogo roptanja podnese sve konsekvence. I u tome je – u građanskoj odgovornosti, naime – takođe smisao demokratije, kao sistema u kojem načelno „sve može“, ali sve ima i cenu. Važnije je, naravno, videti šta sada sledi, a to pre svega znači: menja li ovakav ishod predsedničkih izbora nešto oko formiranja nove vlade.
Najpre, radi se o pitanju Tadićeve dalje političke sudbine.
Za kraj, jedno nagradno pitanje: seća li se neko još one silne halabuke oko „izborne krađe“ monumentalnih razmera? Koliko u nedelju uveče, ta je priča u hipu nestala u crnu zemlju, a ugušili su je oni isti koji su je pokrenuli i jahali na njoj, i bili spremni da zbog nje prevrnu Srbiju naglavačke, pa šta god koštalo. Srbiju, ne njih. A sada – nikome ništa. Niti krađe, niti nekakvog objašnjenja, kamoli izvinjenja. Biće da nam to dovoljno govori o tome šta je to što je trijumfovalo u nedelju uveče, i čemu se od toga možemo nadati.