Sportistima iz bosansko-hercegovačkog entiteta Republike Srpske otvaraju se vrata za učešće u reprezentacijama Srbije. Uslov se obezbeđuje time što je Ministarstvo omladine i sporta Srbije definisalo proceduru izdavanja pasoša za sportiste iz Republike Srpske. U tu svrhu Ministarstvo porodice, omladine i sporta Republike Srpske predalo je Konzulatu Srbije u Banja Luci spisak 10 najboljih sportista koji žele dvojno državljanstvo, što je inače ostvarivo na osnovu sporazuma o specijalnim vezama između Srbije i RS. Naši sagovornici iz Beograda i Sarajeva slažu se da ovakav potez može biti podsticajan za same sportiste. Pogotovo ukoliko bi se na jednak način primenio u svim državama regiona.
Sve rasprave koje bi se eventualno probudile, trebalo bi shvatiti kao suvišnu politizaciju sporta, jer, kako navodi sportski novinar poznat na tlu nekadašnje Jugoslavije Milojko Pantić: „Kod nas je sve ispolitizovano. Pa je i to sada ispolitizovano“.
Jedan od onih koji se ne ustručava da kritikuje oficijelnu politiku prema sportu, Milojko Pantić objašnjava da potez srpskog Ministarstva sporta omogućava nešto što je u svetu potpuno normalno: „Ako može jedan Albanac, ili jedan Ganac, ili jedan ... nije bitno koji Južnoamerikanac da igra za reprezentaciju Nemačke, da uzme državljanstvo, ili da Turčin igra za reprezentaciju Nemačke, zašto ne bi dobili pasoš i Srbi iz Republike Srpske i igrali za Srbiju. To je normalna stvar i u to ne treba uplitati politiku“.
Lako reći, teško izvesti. Pogotovu tamo gde su se granice politike i sporta odavno izbrisale, odnosno gde je sport postao teren na kome se redovno odmeravaju nacionalne naklonjenosti. Idealan primer za to je upravo prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik, koji je više puta izazivao buru upornim izjavama da ne bi navijao za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Poput izjave iz aprila 2010. godine u Zagrebu, kada je rekao da „nema nikakav poriv“ za podršku BiH timu.
Da se porivi i menjaju, pokazao je Dodik, pa je početkom ove godine izjavljivao da će navijati da se Bosna i Hercegovina plasira na Svetsko fudbalsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine.
Baš kao što je i predsednik Republike Srpske samog sebe uveo u lavirint poželjnog i nepoželjnog navijanja, u sličnom rebusu mogu se naći i budući srpski reprezentativci ukoliko bi zaigrali u ovdašnjem timu, a protiv zemlje svog rođenja. Autor knjige „Od Tirane do Marakane“, u kojoj govori o istoriji fudbalske reprezezntacije Bosne i Hercegovine, Sinan Sinanović, konstatuje da se iz vida ne može gubiti politički ambijent koji se odražava na sport, pa s time u vezi, i na odluku sportista o tome – čijem će se timu prikloniti.
„U toj užarenijoj atmosferi sportisti nekada, možda i izvan svog impulsa, prihvataju ili se lakše opredeljuju za neku drugu reprezentaciju. U tom smislu mislim da će prvenstveno biti otežano BiH državi. S druge strane ima dosta tih slučajeva ovde kada imamo neke igrače koji su rodom dvadesetak kilometara odavde, iz Lukavice ili Pala, a koji su igrali protiv svoje reprezentacije. Imamo i primer Ninoslava Milenkovića koji je iz Subotice, a koji je igrao protiv reprezentacije SRJ na Marakani. Igrao je za BiH. Dakle, ti primeri nisu nepoznanica, ali naravno da najviše otežavaju onima koji će se opredeliti da igraju protiv, da tako kažem, reprezentacije svoje države“, kaže Sinanović.
Ničim zasluženo takve okolnosti budiće kod tih mladih ljudi u punoj snazi napetost, pa će tako faktor politike (hteli to oni ili ne) makar delom uticati na njihovu, u sportu tako potrebnu, unutarnju čvrstinu. Ipak, kako navodi Milojko Pantić: „To je njihova stvar. Oni donose odluku. Oni procenjuju da li će i u koje vreme će moći da igraju za Republiku Srpsku! Ja mislim nikada! Ali oni neće da igraju za Bosnu i Hercegovinu. Njihova odluka je njihova stvar. U to se ne možemo mešati“.
Nikad previše takmičenja
Nacionalni sentiment, koji se nameće kao dominantan kriterujum, morao bi biti savladan pod udarcima ponude boljih uslova za usavršavanje. Potpredsednik Sportskog saveza Srbije Dane Korica, potez srpskog Ministarstva sporta tretitra potpuno izvan politike i navodi kako je to „pravi i ispravni put koji će omogućiti da sportisti iz Republike Srpske imaju iste uslove kakve imaju sportisti u Srbiji“:
„Smatram da će na ovaj način sportisti iz Republike Srpske imati priliku da se dokažu na velikim takmičenjima“.
RSE: Zašto tu priliku ne bi tražili u okviru reprezentacije u Bosni i Hercegovini?
„Mogu da traže. Nema problema. Sve zavisi kakva je situacija. Da li su o tome razgovarali sa nadležnima. Da li je njima to neko ponudio ili nije. Ali ovo je, pre svega, još jedan šansa da imaju više sportskih takmičenja. Sportistima nikada nije previše takmičenja. Uvek fali“.
Ali, ako bi posmatrali samo reon bivše Jugoslavije, ne fali nikome koliko sportistima sa Kosova.
„Malopre sam razgovarao sa gospodinom Fadiljom Vokrijem, predsednikom Fudbalskog saveza Kosova. On je upravo govorio o svom problemu, dakle, o osporavanju različitih instanci da njihovi sportisti nastupaju na međunarodnim takmičenjima“, rekao nam je Sinan Sinanović.
Zgodno rešenje za sportiste, kojima godine tako brzo lete, a koji su ispali tek usputna šteta nerešenih kosovsko - srpskih odnosa, nije pronađeno ni prošle godine za Olimpijske igre u Londonu.
Streljačica Urata Rama, tada nam je rekla: ”Drugi sportisti su fokusirani samo na to kako da postignu najbolji mogući rezultat i kako najbolje da predstave svoje države. Ali mi na Kosovu smo uvek suočeni sa dva problema – izolacija i kako postići uspeh. To je razočaravajuće“.
A lek bi mogao biti da se upravo recept koji sada najavljuje i Srbija primene svi. Jer kako, govoreći o prilikama u BiH, navodi Sinan Sinanović: „Nadam se da će to i ubrzati proces da i BiH sportisti lakše dobijaju pasoš. Dakle, da i oni sportisti koji su rođeni ili vuku korene iz Srbije ili Hrvatske, a žele da igraju za BiH, nadam se da će se i njihova procedura olakšati. Da će moći lakše da nastupaju za reprezentaciju BiH“.
Odnosno za onaj tim za koji, kako kaže naš sagovornik, njima srce kuca.
Sve rasprave koje bi se eventualno probudile, trebalo bi shvatiti kao suvišnu politizaciju sporta, jer, kako navodi sportski novinar poznat na tlu nekadašnje Jugoslavije Milojko Pantić: „Kod nas je sve ispolitizovano. Pa je i to sada ispolitizovano“.
Jedan od onih koji se ne ustručava da kritikuje oficijelnu politiku prema sportu, Milojko Pantić objašnjava da potez srpskog Ministarstva sporta omogućava nešto što je u svetu potpuno normalno: „Ako može jedan Albanac, ili jedan Ganac, ili jedan ... nije bitno koji Južnoamerikanac da igra za reprezentaciju Nemačke, da uzme državljanstvo, ili da Turčin igra za reprezentaciju Nemačke, zašto ne bi dobili pasoš i Srbi iz Republike Srpske i igrali za Srbiju. To je normalna stvar i u to ne treba uplitati politiku“.
Lako reći, teško izvesti. Pogotovu tamo gde su se granice politike i sporta odavno izbrisale, odnosno gde je sport postao teren na kome se redovno odmeravaju nacionalne naklonjenosti. Idealan primer za to je upravo prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik, koji je više puta izazivao buru upornim izjavama da ne bi navijao za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Poput izjave iz aprila 2010. godine u Zagrebu, kada je rekao da „nema nikakav poriv“ za podršku BiH timu.
Da se porivi i menjaju, pokazao je Dodik, pa je početkom ove godine izjavljivao da će navijati da se Bosna i Hercegovina plasira na Svetsko fudbalsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine.
Baš kao što je i predsednik Republike Srpske samog sebe uveo u lavirint poželjnog i nepoželjnog navijanja, u sličnom rebusu mogu se naći i budući srpski reprezentativci ukoliko bi zaigrali u ovdašnjem timu, a protiv zemlje svog rođenja. Autor knjige „Od Tirane do Marakane“, u kojoj govori o istoriji fudbalske reprezezntacije Bosne i Hercegovine, Sinan Sinanović, konstatuje da se iz vida ne može gubiti politički ambijent koji se odražava na sport, pa s time u vezi, i na odluku sportista o tome – čijem će se timu prikloniti.
„U toj užarenijoj atmosferi sportisti nekada, možda i izvan svog impulsa, prihvataju ili se lakše opredeljuju za neku drugu reprezentaciju. U tom smislu mislim da će prvenstveno biti otežano BiH državi. S druge strane ima dosta tih slučajeva ovde kada imamo neke igrače koji su rodom dvadesetak kilometara odavde, iz Lukavice ili Pala, a koji su igrali protiv svoje reprezentacije. Imamo i primer Ninoslava Milenkovića koji je iz Subotice, a koji je igrao protiv reprezentacije SRJ na Marakani. Igrao je za BiH. Dakle, ti primeri nisu nepoznanica, ali naravno da najviše otežavaju onima koji će se opredeliti da igraju protiv, da tako kažem, reprezentacije svoje države“, kaže Sinanović.
Ničim zasluženo takve okolnosti budiće kod tih mladih ljudi u punoj snazi napetost, pa će tako faktor politike (hteli to oni ili ne) makar delom uticati na njihovu, u sportu tako potrebnu, unutarnju čvrstinu. Ipak, kako navodi Milojko Pantić: „To je njihova stvar. Oni donose odluku. Oni procenjuju da li će i u koje vreme će moći da igraju za Republiku Srpsku! Ja mislim nikada! Ali oni neće da igraju za Bosnu i Hercegovinu. Njihova odluka je njihova stvar. U to se ne možemo mešati“.
Nikad previše takmičenja
Nacionalni sentiment, koji se nameće kao dominantan kriterujum, morao bi biti savladan pod udarcima ponude boljih uslova za usavršavanje. Potpredsednik Sportskog saveza Srbije Dane Korica, potez srpskog Ministarstva sporta tretitra potpuno izvan politike i navodi kako je to „pravi i ispravni put koji će omogućiti da sportisti iz Republike Srpske imaju iste uslove kakve imaju sportisti u Srbiji“:
„Smatram da će na ovaj način sportisti iz Republike Srpske imati priliku da se dokažu na velikim takmičenjima“.
Ilustracija
RSE: Zašto tu priliku ne bi tražili u okviru reprezentacije u Bosni i Hercegovini?
„Mogu da traže. Nema problema. Sve zavisi kakva je situacija. Da li su o tome razgovarali sa nadležnima. Da li je njima to neko ponudio ili nije. Ali ovo je, pre svega, još jedan šansa da imaju više sportskih takmičenja. Sportistima nikada nije previše takmičenja. Uvek fali“.
Ali, ako bi posmatrali samo reon bivše Jugoslavije, ne fali nikome koliko sportistima sa Kosova.
„Malopre sam razgovarao sa gospodinom Fadiljom Vokrijem, predsednikom Fudbalskog saveza Kosova. On je upravo govorio o svom problemu, dakle, o osporavanju različitih instanci da njihovi sportisti nastupaju na međunarodnim takmičenjima“, rekao nam je Sinan Sinanović.
Zgodno rešenje za sportiste, kojima godine tako brzo lete, a koji su ispali tek usputna šteta nerešenih kosovsko - srpskih odnosa, nije pronađeno ni prošle godine za Olimpijske igre u Londonu.
Streljačica Urata Rama, tada nam je rekla: ”Drugi sportisti su fokusirani samo na to kako da postignu najbolji mogući rezultat i kako najbolje da predstave svoje države. Ali mi na Kosovu smo uvek suočeni sa dva problema – izolacija i kako postići uspeh. To je razočaravajuće“.
A lek bi mogao biti da se upravo recept koji sada najavljuje i Srbija primene svi. Jer kako, govoreći o prilikama u BiH, navodi Sinan Sinanović: „Nadam se da će to i ubrzati proces da i BiH sportisti lakše dobijaju pasoš. Dakle, da i oni sportisti koji su rođeni ili vuku korene iz Srbije ili Hrvatske, a žele da igraju za BiH, nadam se da će se i njihova procedura olakšati. Da će moći lakše da nastupaju za reprezentaciju BiH“.
Odnosno za onaj tim za koji, kako kaže naš sagovornik, njima srce kuca.