Mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije prevazišao je i samoga sebe. Na promociji svoje knjige u Beogradu odnos međunarodne zajednice prema Kosovu uporedio je sa tretmanom koji je fašistička Nemačka imala prema Srbiji, ne libeći se da konstatuje kako je pod Nemcima možda bilo i bolje.
Ovo bi zaista i bio veliki skandal da je mitropoliti usamljen među crkvenim velikodostojnicima koji iznose šokantne ocene. Na žalost, pitanje je koilko u SPC ima onih koji se sa mitropolitom ne bi složili. Naime, niko se nije oglasio protiv ovakvih ispada.
Glasovi koji upozoravaju da Amfilohije očigledno malo zna o posledicama fašizma, kao i oni koji navode da je bezbednost pravoslavnih manastira i sveštenstva upravo zavisna od saradnje sa međunarodnom zajednicom, za sada dolaze samo iz analitičkih krugova.
Najpre je na Radio televiziji Srbije objasnio kako je na delu:
„Stanje okupacije Kosova i Metohije! Ovo je stanje okupacije.“
A potom san koji se pripisuje Jevrejima pripisao je i Srbima:
„Duboko sam uveren da će i ovaj narod u budućnosti, neka je to sto ili dvesta godina ili ne znam koliko, uvek imati na umu povratak svom Jerusalimu, svom Kosovu i Metohiji.“
Dan kasnije na promociji četvorotomne knjige „Pomen novog kosovskog stradanja“ mitropolit Amfilohije nedvosmisleno:
„Duh nacifašizma, rešenja hitlerovska, ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za šire na ovim bivšim jugoslovenskim prostorima, su upravo ona rešenja koja su započeta 1941. godine i koja se nastavljaju do naših dana“.
Patrijarh u sličnom tonu
Kao da su neke lekcije propuštene ili koliko jedan od najviše rangiranih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (jedno vreme i zamenik prethodnog patrijarha Pavla, te dugo viđen i za njegovog naslednika) uopšte zna o fašizmu.
„Sama konstatacija vladike Amfilohija po kojoj je Hitler imao pameti da ostavi severno Kosovo u sastavu Srbije, podrazumeva da je Hitler to uradio iz motiva vezanih za etničku mapu ili zaštitu nekakvog suvereniteta Srbije. Istorijske činjenice međutim ukazuju na to da je po sredi bila vrlo racionalna procena nemačkih vlasti u Beogradu da žele da rudnik Trepča bude pod njihovom direktnom vlašću, a ne pod delom Srbije koji se našao pod vlašću Italije“, kaže poznavalac prilika u Crkvi, te docent na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji Jovan Bajford.
Pamtimo ga po veličanju Radovana Karadžića, proklinjanju onih koji se usude da sruše crkvu na Rumiji (zbog čega ga terete za govor mržnje), nedopustivom govoru nad odrom ubijenog Zorana Đinđića i tako redom. Posle svega, od Amfilohija niko nije ni očekivao da će pokazati posebnog takta u trenutku kada se okolnosti na severu Kosova ponovo zaoštravaju. Čudi nešto drugo.
Kada je januara prošle godine izgovorio tradicionalni pozdrav „dostojan“ pod krovom Saborne crkve u Beogradu, čime je postao i novi patrijarh, mnogi su verovali da će Irinej biti taj koji će „provetriti“ Srpsku pravoslavnu crkvu, da bi upravo on mogao mogao povesti reforme koje bi urušile njenu krutu konzervativnu strukturu. Potpuno suprotno tome, pogotovu poslednjih sedmica, patrijarh Irinej sve više liči na mitropolita Amfilohija.
„Poručujem vam, ostanite ovde. I ako stradate, znate zašto stradate. I ako budete u prilici da krv prolivate, znate zašto to činite. To nije uzaludno prolivanje krvi.“
Da li je poruka čelnika Crkve koja slavi veru, kojoj je život najveća vrednost, zapravo posledica manjka svesti da bi upravo Crkva trebalo da smiriju a ne podstiče i zastrašuje mogućim napetostima što je ovde Irinej očigledno učinio.
"Pominjati krv zaista je nepotrebno. Crkva mora da razmišlja o tome da li su verski objekti na Kosovu zaštićeni, a jesu zaštićeni. Sva druga diplomatska pitanja mora da prepusti državi“, navodi analitičar i direktor Verske informativne agencije Živica Tucić.
No, slično se ponovilo i u nedelju kada se patrijarh obreo u Jagodini, gde su ga dočekla organizovano dovedena deca. Podučio ih je šta je po njemu život bez Kosova:
„Da li je biće ljudsko kada mu glavu odsečete? I da li je čovek kada mu srce uzmete?”
Apokaliptični ton
Ostaje tako utisak da ne samo da Crkva nije distancirana od države (od škola pa do najviših institucija), već se interesi jednih i drugih prepliću i dopunjavaju. U takvom metežu izuzetno je teško uočiti mekšu struju unutar SPC, osim u ponekom slučaju:
Episkop raško prizrenski Teodosije zaista je sačuvao meru i dobar ukus vezano za događaje na severu, odbio je da osvešta metalni krst koji su meštani posred puta postavili u selu Rudare, ali ni on nije direktno kritikovao one u visokoj crkvenoj hijerarhiji koji svojim izjavama upravo podstiču frustraciju i agresiju među pastvom u eparhiji za koju je nadležan.
Tako se nije ni distancirao od nosećih ideja kojima se u Crkvi vode i koje, kako podseća Jovan Bajford, uglavnom imaju tragične posledice:
„Postoji tendencija da se uvek sadašnjost posmatra kao najgori trenutak u istoriji. To je jedan apokaliptični ton po kome je Srbija uvek na ivici između života i smrti i na rubu propasti. Jedan od korena takvog načina razmišljanja jeste u tome što oni zapravo srpski narod posmatraju kao neko
otelotvorenje Isusa Hrista, koji se permanentno nalazi na nekavom golgotskom putu. Problem je u tome što se jedna takva teološka misao uvek politizuje i uvek se drugi uvode u tu ulogu mučenika, dok crkveni velikodostojnici to najčešće posmatraju iz svojih vladičanskih domova, svojih skupih automobila i tako dalje. Uvek je običan narod taj koji strada.“
Posebno se zanemaruje ono na šta ukazuje Živica Tucić, a proizlazi iz toga što se bezbednost za Srpsku pravoslavnu crkvu izuzetno značajnih manastira na Kosovu, što podrazumeva i sveštenstvo koje tu živi, garantuje pre svega zavhaljujući prisustvu međunarodnih snaga. Onih koje Amfilohije označava kao okupatore i poredi sa nacistima.
„Crkva ne može da se kreće, niti se mitropolit Amfilohije prilikom brojnih poseta Kosovu, kretao bez pratnje Kfor-a. Znači, na Srbima je da pošutuju i ono što je Kfor do sada uvek i činio. Sa međunarodnom zajednicom se mora naći neko rešenje“, smatra Tucić.
Da apsurd bude veći, upravo se Amfilohije, podržan od Sinoda, 2008. godine (posle proglašenja nezavisnosti) založio da sveštensvo raško prizrenske eparhije sarađuje sa predstavnicima međunarodne zajednice. Danas, opisujući ih kao fašiste, faktički poziva upravo na suprotno.
Ovo bi zaista i bio veliki skandal da je mitropoliti usamljen među crkvenim velikodostojnicima koji iznose šokantne ocene. Na žalost, pitanje je koilko u SPC ima onih koji se sa mitropolitom ne bi složili. Naime, niko se nije oglasio protiv ovakvih ispada.
Glasovi koji upozoravaju da Amfilohije očigledno malo zna o posledicama fašizma, kao i oni koji navode da je bezbednost pravoslavnih manastira i sveštenstva upravo zavisna od saradnje sa međunarodnom zajednicom, za sada dolaze samo iz analitičkih krugova.
Najpre je na Radio televiziji Srbije objasnio kako je na delu:
„Stanje okupacije Kosova i Metohije! Ovo je stanje okupacije.“
A potom san koji se pripisuje Jevrejima pripisao je i Srbima:
„Duboko sam uveren da će i ovaj narod u budućnosti, neka je to sto ili dvesta godina ili ne znam koliko, uvek imati na umu povratak svom Jerusalimu, svom Kosovu i Metohiji.“
Dan kasnije na promociji četvorotomne knjige „Pomen novog kosovskog stradanja“ mitropolit Amfilohije nedvosmisleno:
„Duh nacifašizma, rešenja hitlerovska, ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za šire na ovim bivšim jugoslovenskim prostorima, su upravo ona rešenja koja su započeta 1941. godine i koja se nastavljaju do naših dana“.
Patrijarh u sličnom tonu
Kao da su neke lekcije propuštene ili koliko jedan od najviše rangiranih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (jedno vreme i zamenik prethodnog patrijarha Pavla, te dugo viđen i za njegovog naslednika) uopšte zna o fašizmu.
„Sama konstatacija vladike Amfilohija po kojoj je Hitler imao pameti da ostavi severno Kosovo u sastavu Srbije, podrazumeva da je Hitler to uradio iz motiva vezanih za etničku mapu ili zaštitu nekakvog suvereniteta Srbije. Istorijske činjenice međutim ukazuju na to da je po sredi bila vrlo racionalna procena nemačkih vlasti u Beogradu da žele da rudnik Trepča bude pod njihovom direktnom vlašću, a ne pod delom Srbije koji se našao pod vlašću Italije“, kaže poznavalac prilika u Crkvi, te docent na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji Jovan Bajford.
Pamtimo ga po veličanju Radovana Karadžića, proklinjanju onih koji se usude da sruše crkvu na Rumiji (zbog čega ga terete za govor mržnje), nedopustivom govoru nad odrom ubijenog Zorana Đinđića i tako redom. Posle svega, od Amfilohija niko nije ni očekivao da će pokazati posebnog takta u trenutku kada se okolnosti na severu Kosova ponovo zaoštravaju. Čudi nešto drugo.
Kada je januara prošle godine izgovorio tradicionalni pozdrav „dostojan“ pod krovom Saborne crkve u Beogradu, čime je postao i novi patrijarh, mnogi su verovali da će Irinej biti taj koji će „provetriti“ Srpsku pravoslavnu crkvu, da bi upravo on mogao mogao povesti reforme koje bi urušile njenu krutu konzervativnu strukturu. Potpuno suprotno tome, pogotovu poslednjih sedmica, patrijarh Irinej sve više liči na mitropolita Amfilohija.
Patrijarh Irinej
U noći 16. septembra, uoči spuštanja helikopterom kosovskih carinika na prelaze Brnjak i Jarinje, umesto reči koje bi umirile uspaničene Srbe iz crkve u severnom delu grada Irinej poziva:„Poručujem vam, ostanite ovde. I ako stradate, znate zašto stradate. I ako budete u prilici da krv prolivate, znate zašto to činite. To nije uzaludno prolivanje krvi.“
Da li je poruka čelnika Crkve koja slavi veru, kojoj je život najveća vrednost, zapravo posledica manjka svesti da bi upravo Crkva trebalo da smiriju a ne podstiče i zastrašuje mogućim napetostima što je ovde Irinej očigledno učinio.
"Pominjati krv zaista je nepotrebno. Crkva mora da razmišlja o tome da li su verski objekti na Kosovu zaštićeni, a jesu zaštićeni. Sva druga diplomatska pitanja mora da prepusti državi“, navodi analitičar i direktor Verske informativne agencije Živica Tucić.
No, slično se ponovilo i u nedelju kada se patrijarh obreo u Jagodini, gde su ga dočekla organizovano dovedena deca. Podučio ih je šta je po njemu život bez Kosova:
„Da li je biće ljudsko kada mu glavu odsečete? I da li je čovek kada mu srce uzmete?”
Apokaliptični ton
Ostaje tako utisak da ne samo da Crkva nije distancirana od države (od škola pa do najviših institucija), već se interesi jednih i drugih prepliću i dopunjavaju. U takvom metežu izuzetno je teško uočiti mekšu struju unutar SPC, osim u ponekom slučaju:
Episkop Teodosije i predsednik Srbije Boris Tadić, 2010.
„Ja imam veliko poverenje u episkopa Teodosija. Kada je kriza na severu Kosova počela on se pokazao veoma konstruktivnim", podseća Živica Tucić.Episkop raško prizrenski Teodosije zaista je sačuvao meru i dobar ukus vezano za događaje na severu, odbio je da osvešta metalni krst koji su meštani posred puta postavili u selu Rudare, ali ni on nije direktno kritikovao one u visokoj crkvenoj hijerarhiji koji svojim izjavama upravo podstiču frustraciju i agresiju među pastvom u eparhiji za koju je nadležan.
Tako se nije ni distancirao od nosećih ideja kojima se u Crkvi vode i koje, kako podseća Jovan Bajford, uglavnom imaju tragične posledice:
„Postoji tendencija da se uvek sadašnjost posmatra kao najgori trenutak u istoriji. To je jedan apokaliptični ton po kome je Srbija uvek na ivici između života i smrti i na rubu propasti. Jedan od korena takvog načina razmišljanja jeste u tome što oni zapravo srpski narod posmatraju kao neko
otelotvorenje Isusa Hrista, koji se permanentno nalazi na nekavom golgotskom putu. Problem je u tome što se jedna takva teološka misao uvek politizuje i uvek se drugi uvode u tu ulogu mučenika, dok crkveni velikodostojnici to najčešće posmatraju iz svojih vladičanskih domova, svojih skupih automobila i tako dalje. Uvek je običan narod taj koji strada.“
Posebno se zanemaruje ono na šta ukazuje Živica Tucić, a proizlazi iz toga što se bezbednost za Srpsku pravoslavnu crkvu izuzetno značajnih manastira na Kosovu, što podrazumeva i sveštenstvo koje tu živi, garantuje pre svega zavhaljujući prisustvu međunarodnih snaga. Onih koje Amfilohije označava kao okupatore i poredi sa nacistima.
„Crkva ne može da se kreće, niti se mitropolit Amfilohije prilikom brojnih poseta Kosovu, kretao bez pratnje Kfor-a. Znači, na Srbima je da pošutuju i ono što je Kfor do sada uvek i činio. Sa međunarodnom zajednicom se mora naći neko rešenje“, smatra Tucić.
Da apsurd bude veći, upravo se Amfilohije, podržan od Sinoda, 2008. godine (posle proglašenja nezavisnosti) založio da sveštensvo raško prizrenske eparhije sarađuje sa predstavnicima međunarodne zajednice. Danas, opisujući ih kao fašiste, faktički poziva upravo na suprotno.