Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Srđan Keča, filmski reditelj, autor dokumentaraca iz Beograda.
Subota, 31. mart 2012.
Da se razumemo, ako izuzmemo označavanje delova teksta datumima, ovo nije dnevnik. Ne verujem u pisanje dnevnika. Verujem u čitanje dnevnika, progutao sam ih mnoge, ali pisanju pristupam sa pozamašnom dozom nepoverljivosti - prema sebi samom naravno. Osim toga, veliki je pritisak morati pisati nešto svakog dana. Ja se ne setim ni da jedem baš svakog dana.
Tate Modern. Fotografije Kiyohiko Komure, grafika Vjenceslava Richtera, konj Raymond Duchamp-Villon-a kom prilazim tako blizu da se bojim da ću aktivirati alarm. Ne bi mi bio prvi put.
Kad sam se doselio u London, dolazio sam ovamo bar jednom nedeljno, mesecima. Posle nekog vremena mislim da je to bilo više zbog mirisa prostora nego zbog umetnosti koja visi tu. Visio sam i ja, ponekad ne pogledavši ništa osim golih zidova Turbine Hall-a. Sad nisam bio mesecima, u stvari kao da nisam bio nigde mesecima. Ej, pravio sam film, to je sjajan izgovor za sve. Ali šta čovek da radi sa sobom između filmova? Da hoda, da ide u muzeje, da kuva čorbe i pije vitamine i mnogo vode. Da proba da se ne nervira mnogo. Živeti sporo u Londonu, to je već nekakav čin bunta.
Kažem to sebi, ali u ponedeljak već krećem na put, preko Minhena i Budimpešte do Subotice, Beograda, Pančeva. S. i ja idemo tamo na neko vreme, ne znamo sasvim zašto, ali tu nas nosevi vode. Kako vidim, svi drugi idu u suprotnom smeru, pa je i to valjda nekakav čin bunta.
Nedelja, 1. april 2012.
U studiju, koji je zapravo kuhinja, montaža, kancelarija, bioskop i magacin našeg malog filmskog kolektiva, sve po potrebi. Pakujem stvari iz jedne u drugu kutiju, iz jedne torbe u drugu, i nazad: dve godine praktičnog beskućništva u Londonu dok sam bio student me je fino naviklo na to. Sve je lako, osim odlučiti se koje knjige ostaviti iza sebe. Ostavljam jednog debelog Don DeLillo-a i još ponešto, ostalo zauzima dve trećine ranca. Ona jedna trećina biće dovoljna za odeću. Nije da se ponosim time.
S. na skajpu kaže da je zacrtala sebi neka pravila za Srbiju: 1) ne pratiti nikakve medije, 2) ne upuštati se u razgovore o dnevnopolitičkim temama. Mislim da je to odlična ideja. Zbog filma o studentskim protestima koji sam pravio prošle godine sam svakodnevno pratio medije u Britaniji, i rezultat je da se sada još više nerviram oko stvari ovde nego u Srbiji. To mi nikako nije bio cilj kad sam došao u ovu zemlju, "this country" kako Britanci vole da je oslovljavaju, sa jedinstvenom mešavinom prezira i ponosa. A i verujem da se, na duže staze, stvari mnogo bolje čitaju sa lica ljudi na ulici nego iz novina.
Idem na pivo sa drugarima. Od osmoro iz kolektiva, samo smo nas dvoje sad u gradu. Stalno se opraštamo i dočekujemo, kao na aerodromu, svi stalno odlazimo i dolazimo, pa smo prestali da dajemo imena ovim okupljanjima.
Ponedeljak, 2. april 2012.
Čitam o Olimpijadi i opet se iznerviram. Ne znam da li me više nervira sam projekat Olimpijade, ili pasivna mitologizacija za koju smo krivi mi koji se protivimo tom projektu. Teško je odupreti se tome kad prošetate Stratfordom, sve miriše na postapokaliptične SF romane. Flert sa time je sasvim očigledan u arhitekturi, ako ne i nameran, ali valja probiti se s druge strane tih očiglednih evokacija. U stvari, valja se negde saživeti sa klincima koji su zapalili London prošlog avgusta.
Pokušavam da uporedim situaciju sa onom na Balkanu, ali ne ide. Balkan i dalje za mene ima neke druge slike, ma koliko one bivale izbrisane. Ali možda grešim, možda sad već ima više zajedničkih elemenata nego što želim da priznam. Videćemo. Posle filmova u Dubaiju i Londonu, ponovo bih da snimam kod kuće. Pre mesec i po sam čuo Nuri Bilge Ceylan-a da kaže kako snima filmove samo u Turskoj jer, na primer, kad tamo neko nosi nekakav šešir on zna tačno šta to znači za tu osobu. Nisam siguran da su stvari baš tako stabilne, bar nisu u mom delu Balkana, ali razumem šta hoće da kaže. 26 godina sećanja nisu za bacanje.
U avionu sređujem baze sa istraživanjem za neke filmove koje ću možda da snimam za pet, šest, deset godina - ili nikad. Čitam esej Chris Marker-a, "Šesdesete", rođendanski poklon od prijateljice. Slećemo u Minhen dok Marker (koji u svojoj 92. godini još čeprka po netu i bibliotekama, i snima, i montira) veli:
"Što se mene tiče, meni uopšte nije bilo dosadno, i da biste razaznali seizmičke talase koji su počeli da drmusaju našu planetu stvarno niste morali da budete prorok. Sve što je trebalo je da se krećete i držite oči otvorenim."
Vozovi kasne, čekam S. na stanici S-Bahna na aerodromu. Jedan poslovno odeveni Britanac nestrpljivo sluša obaveštenja na nemačkom koji ne razume, pa me pogleda tražeći solidarnost, i kaže: "Germans."
S. dolazi, i zajedno čekamo voz ka gradu. Što se mene tiče, može da kasni koliko hoće.
(VIDEO: Iz nagrađivanog filma Mirage, Srđana Keče)
Gomila kofera, perece, dve flaše Hellas-a, i noćni voz za Budimpeštu.
Sreda, 4. april 2012.
Iz Budimpešte stižemo vozom u Suboticu. Ne mogu da verujem da osećam nekakvo ushićenje dok prelazim granicu u Srbiju -- mislio sam da je to rezervisano samo za napuštanje ove zemlje.
S. i ja se rastajemo na par sati. Kad se ponovo nađemo, kaže mi da je dodala još jednu stavku na svoj spisak: 3) ne gledati bilborde. Mislim da je i to dosta dobra ideja. Pada mi na pamet roman China Mieville-a "The City and the City", u kom se dva grada preklapaju na istom prostoru, ali su građani jednog naučeni da ne-vide ("to unsee") arhitekturu i građane drugog, i obratno. Onda mi pada na pamet ona priča o dve Srbije, tri ili koliko već. Kad sam otišao pre malo jače od tri godine, osećao sam da ima bar jedno sedam i po miliona Srbija: svako po jednu za sebe. A ako su dve, možda u jednoj živimo mi koji ne gledamo bilborde, a u drugoj oni koji ih gledaju.
Četvrtak, 5. april 2012.
Autobus Subotica-Beograd, ne onaj koji ide autoputem, nego onaj drugi. Umesto da gledam bilborde pokušavam da se skoncentrišem na senke drveća na zidovima vojvođanskih kuća, ali ne mogu da ne primetim koliko je banaka svugde. Teško je rečima opisati šta osećam prema instituciji bankarstva. Studentski protesti koje smo snimali u Londonu su počeli kao simpatične i vesele manifestacije. Šest meseci kasnije mnogi od tih studenata su se obukli u crno i porazbijali izloge banaka u centralnom Londonu. Kao taktika protesta to je bilo prilično neproduktivno; kao metafora mi pričinjava veliko zadovoljstvo.
Vaš browser nepodržava HTML5
VIDEO: Najveća multimedijalna kolekcija o opsadi Sarajeva
Danas se u Sarajevu otvara Muzej opsade i FAMA kolekcija. Srećom, neko se još uvek tiho i sistematično bavi arhiviranjem i postavljanjem osnova za pisanje nekih intimnijih istorija. Dok je došlo vreme da možemo da pričamo o sećanjima iz 90-tih, već je svima pripala muka od banalnosti u koje smo dozvolili da se pretvore, pa gotovo nikom nije bilo do priče. Onda čovek krene da snima tu tišinu, ali dok završi shvati da se tišina pretvorila u zaglušujuću buku, pa možda treba snimati buku? U svakom slučaju, izgleda da je raskorak neminovan, pa se ne vredi kidati.
Dolazim u Pančevo, mama mi priča o klincima u njenom vrtiću. Ni ona ne gleda televiziju ni bilborde, ali joj kroz život svom silom svakog dana struji najjasniji odraz našeg društva.
Petak, 6. april 2012.
Budi me komšija koji nešto brusi u dvorištu. Drugi komšija stoji dugo na kiši, sa cigaretom među prstima, i gleda ovog kako brusi.
Na netu vidim fotografije reke crvenih stolica iz Sarajeva. Dvadeset godina od opsade. Dvadeset godina, čoveče. Pomislim na instalaciju brazilskog umetnika Guto Lacaz-a posvećenu ljudskim pravima: "Auditorium for delicate matters", 5 redova od po 5 stolica koje stoje na vodi, na sred jezera u Sao Paulu. Ako biste doplivali do jedne od tih stolica i pokušali da sednete na nju, verovatno bi sve zajedno potonule. U stvari, ako se dobro sećam, prvi pokušaj ove instalacije se i završio tako što su sve stolice potonule u jezero.
Burazer donosi tursku kafu. Čekam S. da dođe iz Subotice. Gledam sobu u kojoj su mi još uvek sve knjige. Između dve nalazim ceduljicu, mislim da sam je prepisao pre desetak godina iz Valerijevih "Svezaka". Kaže:
