Sudbina sudije Nebojše Simeunovića, koji je 2000. godine pronađen mrtav nakon što je odbio da potpiše nalog za hapšenje pesnice petooktobarskih demonstracija – rudara iz "Kolubare", te tadašnjih lidera DOS-a Nebojše Čovića i Borisa Tadića, mogla bi posle 10 godina biti rasvetljena.
Nadležni najavljuju istragu o slučaju sudije kog je, po mišljenju mnogih, zadesila ista sudbina kao i Ivana Stambolića jer se zamerio predstavnicima Miloševićevog režima.
Pokrenute su istražne radnje, a veo tajne sa ovog slučaja možda će pasti otvaranjem dva izveštaja o smrti sudije, koja u policiji već deceniju stoje pod pečatom "strogo poverljivo". U Republičkom javnom tužilaštvu odlučni su da stvar ovoga puta isteraju do kraja.
"Republički javni tužilac Zagorka Dolovac dala je nalog da se hitno preispitaju sve okolnosti uzroka smrti sudije Nebojše Simeunovića kako bi se utvrdila puna istina. Ovaj predmet biće prioritet”, kaže portparol tužilaštva Tomo Zorić.
Ko zna da li bi se slavljem posle masovnih demonstracija na ulicama Beograda završio 5. oktobar 2000. godine da su rudari, koji su na kopu u Kolubari stupili u štrajk i tako označili uvod u svrgavanje Miloševićevog režima, bili uhapšeni.
Da li bi Boris Tadić danas bio na čelu države, da se tada kao lider DOS-a, po nalogu Miloševićevih ljudi, našao iza rešetaka.
Dva dana uči 5. oktobra, štrajkače na kopu u Kolubari posetio je tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković sa ciljem da ih prisli da prekinu protest. Sa njim je tada razgovarao predsednik sindikata rudara Miodrag Ranković:
“Oni su došli i stalno su nešto izlazili napolje, čekali su neki poziv iz Beograda. Posle smo saznali da se čekao nalog za naše hapšenje. Da je sudija Simeunović dao taj nalog, Pavković bi krenuo sa svojom svitom koji su bili naoružani do zuba da nas hapsi. Radnici i građani koji su tu bili da nas podrže bi pružili otpor, a bilo je naoružanja i na toj strani, i došlo bi do krvoprolića u Kolubari koje bi se sigurno prošililo i na celu Srbiju.”
Nerešena ubistva
Da je i on u nemislosti, tih dana saznaje i tadašnji lider DOS-a Čović:
“Svako od nas se potrudio da se maksimalno obezbedi. Ja nisam imao nameru da se bilo kome predajem, niti da dopustim da me neko tek tako hapsi. Takav stav su imali i svi ostali. Posle toga sam dobio informaciju da je sudija Simeunović odbio da procesuira čitav taj predmet i da je bio pod velikim pritiskom. I onda sam pitao gde je taj čovek? Da bih saznao da ga nema.”
Telo sudije Simeunovića pronašli su u decembru te godine prolaznici na obali Dunava. Miloševićev režim je slučaj okvalifikovao kao samoubistvo depresivnog alkoholičara, a 2004. predmet je preimenovan u nestanak.
Uprkos zahtevima porodice, nikada nije dospeo do suda. Advokat Simeunovićeve sestre Jelene, Milorad Panjević kaže da su još 2006. došli do informacija da se izveštaj o sudijinoj smrti drži pod ključem. Četiri godine kasnije čekaju epilog najavljene istrage:
“Mogu jedino da mislim da su državne nadležne strukture uspele da stave pod kontrolu Službe državne bezbednosti pa tako i da dođu do podataka koji su bez ikakvog pravnog osnova oglašavani tajnom.”
Reakcija nadležnih usledila je nakon zahteva rudara iz Kolubare, koji su sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem na dan sudijine smrti pre nekoliko dana uputili zahtev za istagu o ovom slučaju:
“Imamo mnogo razloga da ne verujemo da je zvaničan izveštaj o smrti sudije Simeunovića tačan.”
Da je reč o samoubistvu, tadašnjim izveštajima nije poverovao ni Nebojša Čović:
“Kada sam čuo da je pronađen mrtav u reci i komentar koji je išao, da je navodno bio sklon pijanstvu i depresiji, ja nisam poverovao u to. I moje lično mišljenje je bilo da se sudiji Simeunoviću nažalost desilo ono što se desilo i Ćuruviji i ostalim ljudima kojima se zapravo ne zna sudbina.”
Nebojša Simeunović je više od 20 godina bio istražni sudija beogradskog Okružnog suda, gde je radio na nizu osetljivih predmeta, među kojima su ubistva saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, policijskog generala Radovana Stojičića Badže i generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića.
Nadležni najavljuju istragu o slučaju sudije kog je, po mišljenju mnogih, zadesila ista sudbina kao i Ivana Stambolića jer se zamerio predstavnicima Miloševićevog režima.
Pokrenute su istražne radnje, a veo tajne sa ovog slučaja možda će pasti otvaranjem dva izveštaja o smrti sudije, koja u policiji već deceniju stoje pod pečatom "strogo poverljivo". U Republičkom javnom tužilaštvu odlučni su da stvar ovoga puta isteraju do kraja.
"Republički javni tužilac Zagorka Dolovac dala je nalog da se hitno preispitaju sve okolnosti uzroka smrti sudije Nebojše Simeunovića kako bi se utvrdila puna istina. Ovaj predmet biće prioritet”, kaže portparol tužilaštva Tomo Zorić.
Ko zna da li bi se slavljem posle masovnih demonstracija na ulicama Beograda završio 5. oktobar 2000. godine da su rudari, koji su na kopu u Kolubari stupili u štrajk i tako označili uvod u svrgavanje Miloševićevog režima, bili uhapšeni.
Da li bi Boris Tadić danas bio na čelu države, da se tada kao lider DOS-a, po nalogu Miloševićevih ljudi, našao iza rešetaka.
Dva dana uči 5. oktobra, štrajkače na kopu u Kolubari posetio je tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković sa ciljem da ih prisli da prekinu protest. Sa njim je tada razgovarao predsednik sindikata rudara Miodrag Ranković:
“Oni su došli i stalno su nešto izlazili napolje, čekali su neki poziv iz Beograda. Posle smo saznali da se čekao nalog za naše hapšenje. Da je sudija Simeunović dao taj nalog, Pavković bi krenuo sa svojom svitom koji su bili naoružani do zuba da nas hapsi. Radnici i građani koji su tu bili da nas podrže bi pružili otpor, a bilo je naoružanja i na toj strani, i došlo bi do krvoprolića u Kolubari koje bi se sigurno prošililo i na celu Srbiju.”
Nerešena ubistva
Da je i on u nemislosti, tih dana saznaje i tadašnji lider DOS-a Čović:
“Svako od nas se potrudio da se maksimalno obezbedi. Ja nisam imao nameru da se bilo kome predajem, niti da dopustim da me neko tek tako hapsi. Takav stav su imali i svi ostali. Posle toga sam dobio informaciju da je sudija Simeunović odbio da procesuira čitav taj predmet i da je bio pod velikim pritiskom. I onda sam pitao gde je taj čovek? Da bih saznao da ga nema.”
Telo sudije Simeunovića pronašli su u decembru te godine prolaznici na obali Dunava. Miloševićev režim je slučaj okvalifikovao kao samoubistvo depresivnog alkoholičara, a 2004. predmet je preimenovan u nestanak.
Uprkos zahtevima porodice, nikada nije dospeo do suda. Advokat Simeunovićeve sestre Jelene, Milorad Panjević kaže da su još 2006. došli do informacija da se izveštaj o sudijinoj smrti drži pod ključem. Četiri godine kasnije čekaju epilog najavljene istrage:
Nebojša Čović: Moje lično mišljenje je bilo da se sudiji Simeunoviću nažalost desilo ono što se desilo i Ćuruviji i ostalim ljudima kojima se zapravo ne zna sudbina
“Mogu jedino da mislim da su državne nadležne strukture uspele da stave pod kontrolu Službe državne bezbednosti pa tako i da dođu do podataka koji su bez ikakvog pravnog osnova oglašavani tajnom.”
Reakcija nadležnih usledila je nakon zahteva rudara iz Kolubare, koji su sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem na dan sudijine smrti pre nekoliko dana uputili zahtev za istagu o ovom slučaju:
“Imamo mnogo razloga da ne verujemo da je zvaničan izveštaj o smrti sudije Simeunovića tačan.”
Da je reč o samoubistvu, tadašnjim izveštajima nije poverovao ni Nebojša Čović:
“Kada sam čuo da je pronađen mrtav u reci i komentar koji je išao, da je navodno bio sklon pijanstvu i depresiji, ja nisam poverovao u to. I moje lično mišljenje je bilo da se sudiji Simeunoviću nažalost desilo ono što se desilo i Ćuruviji i ostalim ljudima kojima se zapravo ne zna sudbina.”
Nebojša Simeunović je više od 20 godina bio istražni sudija beogradskog Okružnog suda, gde je radio na nizu osetljivih predmeta, među kojima su ubistva saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, policijskog generala Radovana Stojičića Badže i generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića.