Koliko je Srbija daleko od ideala demokratske civilne kontrole obaveštajno-bezbednosnih službi? U pripremi je nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Da li bezbednosne službe u Srbiji imaju odgovarajuće procedure za delovanje koje bi na zakonom predviđen način štitile nacionalne interese, ali i prava pojedinca?
Reformisati bezbednosne službe, uvek je bilo osetljivo, državno i političko pitanje. Što zbog nepostojanja pune civilne kontrole, ali i pratećih zakonskih okvira. Nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji sadrži savremene standarde i obezbeđuje da ove službe ne budu izolovane. Državni sekretar Ministarstva odbrane Igor Jovičić kaže da je Predlog zakona u skladu sa međunarodnim standardima:
"Precizirana su ovlašćenja o otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela. Određuje se postupak za dobijanje srpskog odobrenja za primenu posebnih postupaka i mera prikupljanja podataka. Ustanovljava se obaveza izveštavanja i obaveštavanja nadležnih organa o podacima i procenama za odbranu Republike Srbije. Propisuje se pravo građanina za obraćanje nadležnim organima, ako smatra da su mu u aktivnostima vojnih službi bezbednosti povređena ili uskraćena ljudska prava ili slobode. Predložena rešenja su usklađena sa međunarodnim standardima, preporukama, procedurama koje se odnose na aktivnosti vojnih službi bezbednosti."
Više je nego standardno mišljenje, ne samo u Srbiji nego i u zemljama sa demokratskom tradicijom, da su obaveštajne službe, baveći se svojim poslom, često i u službi političara. Pitanje kontrole, zloupotrebe bezbednosnih službi u pogledu kršenja prava pojedinca, glavno je pitanje, kaže zaštitnik građana Saša Janković, navodeći podatak da je 150 građana podnelo pritužbe na rad bezbednosnih službi:
"Uvek, naravno, postoji značajno pitanje: da li se to radi uvek i samo kada je to neophodno? Da li se to radi na način kojim se u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju i suspenduju slobode i prava? Da li postoje dovoljno snažni, dovoljno kvalitetni, dovoljno moćni kontrolni mehanizmi koji će se starati o tome da ta ograničenja ne postanu suprotnost, u odnosu na svrhu u kojoj postoje?"
Kontrola nad radom bezbednosnih službi pripada, najpre, Narodnoj skupštini. Novi nacrt zakona mora uz sva zakonska ovlašćenja da počiva na osećanju za potrebe građana i civilnog društva, kaže dr Bogoljub Milosavljević:
"Sam zakon, naravno da je važan i potreban, ali on nije nikakav magični štapić koji bi napravio veliki napredak. Ono što je napredak to će kasnije da usledi, tek, dakle, primenom zakona i uopšte izgradnjom institucija. Sam, dakle, parlament bi konačno trebalo da počne da vrši svoju kontrolnu funkciju na pravi način, kao i ovi drugi mehanizmi kontrole."
Posle raspada države SFR Jugoslavije, u saveznoj strukturi su delovale tri civilne i dve vojne službe sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima. Nasleđena struktura službi, njihova uloga i položaj, počivaju na tradicijama ranijeg vremena. Kome i čemu služi pet službi bezbednosti u Srbiji, šta one mogu da otkriju?
Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose:
"Čini mi se da bismo mogli period od 2000. godine do danas da ocenimo da su vladajuće elite u Srbiji nepovratno propustile šansu da radikalno reformišu sektor bezbednosti. Niko nije izveo ni saldo službi bezbednosti, njihovu ulogu u ratovima, tako i u održavanju autoritarnog poretka. Koji su delovi učestvovali u ubistvu premijera Đinđića? Od 2000. godine do danas nikada nije uređena zakonska kontrola nad dosijeima."
Koliko je Srbija daleko od ideala demokratske civilne kontrole obaveštajno-bezbednosnih službi? Hadžić postavlja i pitanje u kakvim okvirima deluju bezbednosne službe nakon državne samostalnosti Srbije:
"Ustav Srbije ne prepoznaje nacionalnu bezbednost, ne prepoznaje strategije nacionalne bezbednosti, ne prepoznaje Savet za nacionalnu bezbednost. Demokratsku civilnu kontrolu je namenio samo vojsci, a ostale službe ne spominje, doduše kažu da Parlament nadzire rad službi."
Zakon o vojno-bezbednosnim agencijama će se u septembru naći na dnevnom redu Skupštine Srbije zajedno sa strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane.
"Precizirana su ovlašćenja o otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela. Određuje se postupak za dobijanje srpskog odobrenja za primenu posebnih postupaka i mera prikupljanja podataka. Ustanovljava se obaveza izveštavanja i obaveštavanja nadležnih organa o podacima i procenama za odbranu Republike Srbije. Propisuje se pravo građanina za obraćanje nadležnim organima, ako smatra da su mu u aktivnostima vojnih službi bezbednosti povređena ili uskraćena ljudska prava ili slobode. Predložena rešenja su usklađena sa međunarodnim standardima, preporukama, procedurama koje se odnose na aktivnosti vojnih službi bezbednosti."
Više je nego standardno mišljenje, ne samo u Srbiji nego i u zemljama sa demokratskom tradicijom, da su obaveštajne službe, baveći se svojim poslom, često i u službi političara. Pitanje kontrole, zloupotrebe bezbednosnih službi u pogledu kršenja prava pojedinca, glavno je pitanje, kaže zaštitnik građana Saša Janković, navodeći podatak da je 150 građana podnelo pritužbe na rad bezbednosnih službi:
"Uvek, naravno, postoji značajno pitanje: da li se to radi uvek i samo kada je to neophodno? Da li se to radi na način kojim se u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju i suspenduju slobode i prava? Da li postoje dovoljno snažni, dovoljno kvalitetni, dovoljno moćni kontrolni mehanizmi koji će se starati o tome da ta ograničenja ne postanu suprotnost, u odnosu na svrhu u kojoj postoje?"
Kontrola nad radom bezbednosnih službi pripada, najpre, Narodnoj skupštini. Novi nacrt zakona mora uz sva zakonska ovlašćenja da počiva na osećanju za potrebe građana i civilnog društva, kaže dr Bogoljub Milosavljević:
"Sam zakon, naravno da je važan i potreban, ali on nije nikakav magični štapić koji bi napravio veliki napredak. Ono što je napredak to će kasnije da usledi, tek, dakle, primenom zakona i uopšte izgradnjom institucija. Sam, dakle, parlament bi konačno trebalo da počne da vrši svoju kontrolnu funkciju na pravi način, kao i ovi drugi mehanizmi kontrole."
Posle raspada države SFR Jugoslavije, u saveznoj strukturi su delovale tri civilne i dve vojne službe sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima. Nasleđena struktura službi, njihova uloga i položaj, počivaju na tradicijama ranijeg vremena. Kome i čemu služi pet službi bezbednosti u Srbiji, šta one mogu da otkriju?
Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose:
"Čini mi se da bismo mogli period od 2000. godine do danas da ocenimo da su vladajuće elite u Srbiji nepovratno propustile šansu da radikalno reformišu sektor bezbednosti. Niko nije izveo ni saldo službi bezbednosti, njihovu ulogu u ratovima, tako i u održavanju autoritarnog poretka. Koji su delovi učestvovali u ubistvu premijera Đinđića? Od 2000. godine do danas nikada nije uređena zakonska kontrola nad dosijeima."
Koliko je Srbija daleko od ideala demokratske civilne kontrole obaveštajno-bezbednosnih službi? Hadžić postavlja i pitanje u kakvim okvirima deluju bezbednosne službe nakon državne samostalnosti Srbije:
"Ustav Srbije ne prepoznaje nacionalnu bezbednost, ne prepoznaje strategije nacionalne bezbednosti, ne prepoznaje Savet za nacionalnu bezbednost. Demokratsku civilnu kontrolu je namenio samo vojsci, a ostale službe ne spominje, doduše kažu da Parlament nadzire rad službi."
Zakon o vojno-bezbednosnim agencijama će se u septembru naći na dnevnom redu Skupštine Srbije zajedno sa strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane.