Savez samostalnih sindikata Srbije održao je u Boru protest zbog loše ekonomske i socijalne situacije u zemlji i teškog položaja radnika i penzionera. Može li se u ovakvim socijalno ekonomskim uslovima pokrenuti veći talas radničkog nezadovoljstva.
Najveći teret ekonomske krize u Srbiji, kako govore podaci, podnose najsiromašniji i niži srednji sloj. Nezaposleno je oko 720.000 ljudi, a procenjuje se da oko 700.000 ljudi radi u zoni sive ekonomije.
Zbog loše ekonomske i socijalne situacije, teškog položaja radnika najveća sindikalna organizacija Samostalni sindikat protestom je u ruradskom Boru sa oko 10.000 radnika i rudara poručio vlastima da ne pristaju na poniženja, kaže lider Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović.
"Ovoliko prisustvovanje govori o tome da su zaposleni izuzetno nezadovoljni, da neće da dozvole da se krše njihova prava, da rade za niske nadnice, da neće da dozvole da se donese zakoni koji nisu prihvatljivi za radnike, odnosno urušavaju njihova prava”, kaže čelnik Saveza samostalih sindikata Srbije.
Simbol rudarske i radničke Srbije je upravo Bor, koji se sa decenijskog posrtanja uspeo malo uzdići, ali je dalje crna rupa u ekonomskoj karti Srbije. Ovaj grad i region danas najbolje ilustruju stanje i sudbinu radnika, kaže Dragiša Trujkić, čelnik Samostalnog sindikata u Boru.
“Bor već duže vremena predstavlja neku sredinu u kojoj važi ona narodna “dabogda imao pa nemao”. Mi smonekada bili u vrhu one stare Jugoslavije. Nažalost, od devedesetih pa na ovamo situacija je veoma teška.“RTB Bor” kao nosilac ovde privrednog razvoja i privrede imao je negde oko 25.000 zaposlenih a danas ima samo 5,000”, kaže čelnik sindikata u Boru.
Poslednji državni podaci govore da nešto više od 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva što stanovništvo Srbije svrstava među najgladnije i najsiromašnije u Evropi. U najsiromašnije kategorije spadaju zasigurno nezaposleni, ali ako je suditi po anketi koju smo uradili sa nekoliko radnika teško da i oni prelaze liniju siromaštva:
“Loše su plate, 23.000 plus neplaćaju penziono, socijalno. Kasne plate a vi ste obavezni da radite.”
“Bio sam zaposlen ali sada više ne radim 5-6 godina. Nema posla. Ja imam 50 godina. Čim vide godinu „šasiju”, što se kaže kod auta, odmah mu cena niža i neće niko da te uzme.”
„Primanja su katastrofa. Pare za leba nemamo. Gladni smo."
Sindikati nisu kritična masa
Povećanju siromaštva svakako je doprinela i svetska ekonomska kriza ali i propusti u privatizaciji i korupcija.
“Ne može se reći da su radnici situ u svakom slučaju. Pojam gladi za Srbiju koja je žitnica je sraman kada bi se dešavao. Ali verujete da mnogi ljudi nemaju za tri obroka i oni to otvoreno i govore, ukazuju. Zato i jesu spremni za borbu, ne samo svoju ličnu, već za budućnos, jer ovo što se sada dešava ne govori o nikakvoj budućnosti i perspektivi a sadašnjosti faktični i nemamo”, podvlači Ljubisav Orbović.
U Srbiji je nezaposleno oko 720.000 ljudi i postavlja se pitanje može li se u ovakvim socijalnim i ekonomskim uslovima pokrenuti veći talas radničkog nezadovoljstva. Čini se i da deo sindikalnih vođa ne veruje da radničke slike sa protesta mogu bit nalik onima u Evropi i svetu.
„Kritična masa nigde u svetu nisu sindikati. Oni su upaljač i na tu kapislu dođu i ostali građani koji prepoznaju i svoje interese u tome. Sindikati moraju da imaju kredibilitet u društvu, što u Srbiji apsolutno nije slučaj”, mišljenja je Branislav Čanak Lider UGS „Nezavisnost”.
Ako dakle i sindikati imaju nevericu u radničku pesnicu, koja oštrim udarcima mora da prodrma poslodavce i vladu, upitali smo stručnjaka za socijalna i ekonomska pitanja Gordanu Matković sa Ekonomskog instituta da li je moguće očekivati jači talas radničkih protesta.
„Postavlja se pitanje šta se sa druge strane može učiniti u ovim uslovima ograničenog budžeta i krize koja se pre svega odražava na slabije investicije. To je veliko pitanje koliko se protestima može postići, ali kažem oni su deo normalnog i svakodnevnog života i na to se moravno naviknuti”, kaže Gordana Matković.
Prosečna plata u Srbiji je oko 320 evra i spada u najniže u regionu.Velika je nevolja kako sa tim sredstvima popuniti potrošačku korpu. Nominalno vrednost zarada dodatno opala za nekoliko procenata, zboga rasta kursa evra.
Istovremeno je Srbija i dalje pod prismotrom MMF-a koji traži da se zbog prevelike javne potrošnje plate ne povećavaju, tako da će sindikati i radnici imati pune ruke posla dok prisile poslodavce i Vladu da im bar malo napune novčanike.
Najveći teret ekonomske krize u Srbiji, kako govore podaci, podnose najsiromašniji i niži srednji sloj. Nezaposleno je oko 720.000 ljudi, a procenjuje se da oko 700.000 ljudi radi u zoni sive ekonomije.
Zbog loše ekonomske i socijalne situacije, teškog položaja radnika najveća sindikalna organizacija Samostalni sindikat protestom je u ruradskom Boru sa oko 10.000 radnika i rudara poručio vlastima da ne pristaju na poniženja, kaže lider Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović.
"Ovoliko prisustvovanje govori o tome da su zaposleni izuzetno nezadovoljni, da neće da dozvole da se krše njihova prava, da rade za niske nadnice, da neće da dozvole da se donese zakoni koji nisu prihvatljivi za radnike, odnosno urušavaju njihova prava”, kaže čelnik Saveza samostalih sindikata Srbije.
Simbol rudarske i radničke Srbije je upravo Bor, koji se sa decenijskog posrtanja uspeo malo uzdići, ali je dalje crna rupa u ekonomskoj karti Srbije. Ovaj grad i region danas najbolje ilustruju stanje i sudbinu radnika, kaže Dragiša Trujkić, čelnik Samostalnog sindikata u Boru.
“Bor već duže vremena predstavlja neku sredinu u kojoj važi ona narodna “dabogda imao pa nemao”. Mi smonekada bili u vrhu one stare Jugoslavije. Nažalost, od devedesetih pa na ovamo situacija je veoma teška.“RTB Bor” kao nosilac ovde privrednog razvoja i privrede imao je negde oko 25.000 zaposlenih a danas ima samo 5,000”, kaže čelnik sindikata u Boru.
Poslednji državni podaci govore da nešto više od 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva što stanovništvo Srbije svrstava među najgladnije i najsiromašnije u Evropi. U najsiromašnije kategorije spadaju zasigurno nezaposleni, ali ako je suditi po anketi koju smo uradili sa nekoliko radnika teško da i oni prelaze liniju siromaštva:
“Loše su plate, 23.000 plus neplaćaju penziono, socijalno. Kasne plate a vi ste obavezni da radite.”
“Bio sam zaposlen ali sada više ne radim 5-6 godina. Nema posla. Ja imam 50 godina. Čim vide godinu „šasiju”, što se kaže kod auta, odmah mu cena niža i neće niko da te uzme.”
„Primanja su katastrofa. Pare za leba nemamo. Gladni smo."
Sindikati nisu kritična masa
Povećanju siromaštva svakako je doprinela i svetska ekonomska kriza ali i propusti u privatizaciji i korupcija.
“Ne može se reći da su radnici situ u svakom slučaju. Pojam gladi za Srbiju koja je žitnica je sraman kada bi se dešavao. Ali verujete da mnogi ljudi nemaju za tri obroka i oni to otvoreno i govore, ukazuju. Zato i jesu spremni za borbu, ne samo svoju ličnu, već za budućnos, jer ovo što se sada dešava ne govori o nikakvoj budućnosti i perspektivi a sadašnjosti faktični i nemamo”, podvlači Ljubisav Orbović.
U Srbiji je nezaposleno oko 720.000 ljudi i postavlja se pitanje može li se u ovakvim socijalnim i ekonomskim uslovima pokrenuti veći talas radničkog nezadovoljstva. Čini se i da deo sindikalnih vođa ne veruje da radničke slike sa protesta mogu bit nalik onima u Evropi i svetu.
„Kritična masa nigde u svetu nisu sindikati. Oni su upaljač i na tu kapislu dođu i ostali građani koji prepoznaju i svoje interese u tome. Sindikati moraju da imaju kredibilitet u društvu, što u Srbiji apsolutno nije slučaj”, mišljenja je Branislav Čanak Lider UGS „Nezavisnost”.
Ako dakle i sindikati imaju nevericu u radničku pesnicu, koja oštrim udarcima mora da prodrma poslodavce i vladu, upitali smo stručnjaka za socijalna i ekonomska pitanja Gordanu Matković sa Ekonomskog instituta da li je moguće očekivati jači talas radničkih protesta.
„Postavlja se pitanje šta se sa druge strane može učiniti u ovim uslovima ograničenog budžeta i krize koja se pre svega odražava na slabije investicije. To je veliko pitanje koliko se protestima može postići, ali kažem oni su deo normalnog i svakodnevnog života i na to se moravno naviknuti”, kaže Gordana Matković.
Prosečna plata u Srbiji je oko 320 evra i spada u najniže u regionu.Velika je nevolja kako sa tim sredstvima popuniti potrošačku korpu. Nominalno vrednost zarada dodatno opala za nekoliko procenata, zboga rasta kursa evra.
Istovremeno je Srbija i dalje pod prismotrom MMF-a koji traži da se zbog prevelike javne potrošnje plate ne povećavaju, tako da će sindikati i radnici imati pune ruke posla dok prisile poslodavce i Vladu da im bar malo napune novčanike.