Razlozi ćutanja Beograda o Libiji

Da li je Srbija trebalo da se odredi prema krvivim dešavanjima u Libiji?

Predsedavajući Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije Laslo Varga nema dilemu - “Trebalo je to da učini i ni u kom slučaju nije smela da ćuti”:

"Nažalost, to je još jedan od onih slučajeva kada svesno ili nesvesno, slučajno ili ne, praktično ne delimo stav Evropskom unijom po nekom pitanju. Poslednjih nekoliko meseci i godina je bilo dosta slučajeva kada je EU donela mnoge političke deklaracije povodom raznih pitanja, a u jednom broju slučajeva Srbija se nije priključila tim stavovima”, kaže Varga.

Oglasilo se Ministarstvo odbrane Srbije, ali u drugom kontekstu.Osim što je demantovalo da pripadnici vojske na bilo koji način učestvuju u aktuelnim događajima, takođe je saopštilo da je suspendovalo sve zajedničke aktivnosti koje je u prethodnom periodu imalo sa Ministarstvom odbrane Libije.

Budući da su Srbija i Libija imale intenzivnu privrednu saradnju, posebno vojnu, može se prepoznati i jedan od razloga ćutanja srpske strane, u trenutku kada zapadne demokratije zdušno osuđuju brutalnu rekaciju Gadafijevog režima.

“Mi sa Libijom imamo veoma dobre odnose i veoma veliku privrednu razmenu, pre svega u oblasti naoružanja i vojne opreme. Mi dosta toga izvozimo u Libiju. Imamo potpisane mnoge trgovinske aranžmane sa Libijcima”, kaže Zoran Dragišić sa Fakulteta za bezbednost:

S druge strane, Jelena Milić iz Centra za evroatlanske studije, ovim povodom upozorava:

“Poslednje dve, tri godine Srbija sebe izlaže velikim bezbednosnim rizicima time što izvozi oružje i municiju vrlo kontroverznim režimima. U srpskoj javnosti je jednostavno neprihvatljivo otvoriti temu koliko to Srbiju košta. Ne samo u ekonomskom smislu, nego u smislu reputacije, a na kraju krajeva i u bezbednosnom smislu.”

Zahvalnost zbog Kosova

I dok sa svih strana, a posebno iz Evropske unije, stižu osude zločina nad civilima u Libiji , zvanični Beograd – ćuti. Ne prvi put.

Nesklad sa Evrospkom unijom tog tipa manifestovao se i za vreme usvajanja rezolucije koja je osudila odnos Irana prema pitanju ljudskih prava, kao i bojkot dodele Nobelove nagrade kinsekom disidentu Liu Siaobou.

Lasla Vargu posebno čudi jedna druga činjenica:

“Da se u ovom slučaju Evropska unija sa Ruskom Federacijom, u jednoj zajedničkoj izjavi visoke predstavnice i ministra spoljnih poslova Rusije, osuđuju dešavanja u Libiji. Tim pre je čudno što Srbija praktično ćuti, ili nema stav po ovom pitanju.”

U ovom potezu, Jelena Milić delom prepoznaje i zahvalnost Srbije Libiji zbog nepriznavanja Kosova:

“I da nas je to, zaista, dovelo da na međunarodnoj areni budemo viđeni kao prijatelji sa vrlo nepopularnim autoritarnim režimima.”

Srbija i Libija, poslednjih godina, nastavile su tradicionalno prijateljstvo koje je u svetu nesvrstanih ova afrička zemlja imala sa Titovom Jugoslavijom.

Samo šest meseci nakon što je stupio na dužnost, Boris Tadić je postao prvi srpski predsednik koji je posetio Libiju. Tadić je posetio Gadafija još tri puta, a od njega je dobio i orden.

Brojne su i posete srpskih ministara: spoljnih poslova Vuka Jeremića, odbrane Dragana Šutanovca, trgovine Slobodana Milosavljevića, prosvete Žarka Obradovića, kao i predsednice Skupštine Slavice Đukić Dejanović.

U ćutanju Srbije, sociolog Zagorka Golubović vidi još jedan bitan razlog:

“Emocije! Ja sam sinoć čula u nekom komentaru, kaže – “Mi se nećemo negativno izražavati o prijateljskim zemljama”. A Libija je, do dana današnjeg, shvaćena kao prijateljska zemlja u odnosu na Srbiju. Dakle, tu su odnosi malo drukčiji. Vi nemate tu nepristrasan odnos kao što imate u Egiptu - jer Naser je davno umro, kao što imate u Tunisu i ostalim zemljama. Ovde se, prosto, uzdržano reaguje.”