Vlada Srbije usvojila je Predlog zakona o dvorskom kompleksu na Dedinju koji ga definiše kao državno dobro od opšteg značaja koje će biti finansirano iz republičkog budžeta. Dok vlast tvrdi da radi najbolje za građane, deo javnosti to vidi kao privilegiju potomaka kraljevske porodice Karađorđević koji stanuju u Belom dvoru.
Odluku izvršne vlasti da država preuzme brigu o jednom od najstarijih i najlepših kulturno istorijskih spomenika u Srbiji obrazložio je Milivoje Mihajlović, predstavnik vlade, ali bez mnogo detalja.
“Precizira se da je to kulturno dobro od izuzetnog značaja u državnoj svojini, i da predstavlja jedinstvenu imovinsko pravnu celinu. Takođe se navodi da ovaj kompleks može biti ustupljen na korišćenje sadašnjem korisniku, dakle Kraljevskom domu Karađorđevića, koji je odlukom Savezne vlade iz 2001. godine određen za korisnika”, kaže Mihajlović.
Dvorski kompleks na beogradskom Dedinju, koji mnogi nazivaju “Srpski Versaj”, ima površinu od 135 hektara, od kojih je 90 pod šumom.
U okviru njega su Kraljev dvor i Beli dvor, koji je sagradio kralj Aleksandar Karađorđević dvadesetih godina prošlog veka, u kom danas živi njegov potomak Aleksandar Karađorđević sa porodicom.
Održavanje kompleksa po dolasku u Srbiju finansirali su Karađorđevići, da bi po odluci Savezne vlade to na sebe 2004. preuzela država koja je na razne načine uplaćivala novac.
Srđan Srećković, šef Radne grupe za pripremu novog zakona, izjavio je za naš program da je taj akt donet da bi se precizno regulisao način održavanja tog kulturno istorijskog spomenika.
“Ovaj zakon ni na koji način ne tangira bilo kakvu dnevnu politiku ili odnos prema porodici Karađorđević. Jedino što će država finansirati, tu želim da budem vrlo jasan, jeste održavanje samih objekata. Dakle, da vremenom ne bi došlo do ruiniranja tako velikog bogatstva koje tamo postoji”, navodi Srećković.
Godišnje 40 miliona dinara
Jedan od problema sa plaćanjem za dvorski kompleks na Dedinju ranije je bio da je novac iz budžeta izdvajan ne samo za održavanje Belog dvora i konzervaciju umetničkih dela, već i za čišćenje, košenje trave, servisiranje automobila, plate osoblja, i to tako netransparentno da je državni revizor podnosio prijave protiv nekih ministarstva… Beograđani sa kojima smo razgovarali sa praktične strane gledaju na ovu priču:
Za održavanje dvorskog kompleksa na Dedinju do sada se godišnje trošilo od 40 miliona dinara, do čak 130 miliona – što bi danas bilo oko 1.300.000 evra. Saša Gajin, iz Kolicije protiv diskriminacije, kaže da i taj podatak govori da je porodica Karađorđevic proteklih godina bila privilegovana.
“Ono što zaista iznenađuje je da mi kao društvo i kao država nismo uspeli do kraja da se odredimo prema idejama koje se u svakom slučaju kose sa jednim republikanskim uređenjem, koje je inače zapisano u ustavu. Sa jednim demokratskim oblikom tretiranja građana koji bi trebalo da uživaju jednaku slobodu i jednaka prava”, kaže Saša Gajin.
Sa druge strane Dragomir Acović, predsednik Krunskog saveta, smatra da primedbe da ostali građani nisu teretirani ravnoprano sa Karađorđevićima jednostavno ne stoje.
“Pa drugi građani, koliko ja znam, nisu bili vlasnici tog kompleksa. Takođe je poništen ukaz iz 1947. kojim je izvršena konfiskacija imovine. Pa se onda postavlja pitanje, ako je ukaz poništen, ko je onda taj ko može osporavati pravo korišćenja”, pita Acović.
Pored Kraljevskog i Belog dvora, dvorski kompleks obuhvata više pratećih objekata, dvorski park, kao i dvorski mobilijar i brojna umetnička dela. Iako je pitanje dvorskog kompleksa daleko od najvažnijih u državi, Saša Gajin zaključuje da bi možda ne bi bilo loše da se o odnosu prema tome, ali i pitanjima vezanim za interesovanja o obliku državnog uređenja, povela ozbiljna javna rasprava.
“Mislim da ćemo u suprotnom nastaviti da se krećemo u toj jednoj sivoj zoni polumonarhističkog, poluteološkog uređenja u kome sve više jačaju oni kojima građani ove zemlje nisu poverili bilo kakvu političku ulogu", zaključuje Saša Gajin.
Dvorski kompleks na Dedinju pripada državi od Drugog svetskog rata, a ostaje otvoreno da li će se i kako pitanje vlasništva rešavati posle donošenja zakona o restituciji.
Odluku izvršne vlasti da država preuzme brigu o jednom od najstarijih i najlepših kulturno istorijskih spomenika u Srbiji obrazložio je Milivoje Mihajlović, predstavnik vlade, ali bez mnogo detalja.
“Precizira se da je to kulturno dobro od izuzetnog značaja u državnoj svojini, i da predstavlja jedinstvenu imovinsko pravnu celinu. Takođe se navodi da ovaj kompleks može biti ustupljen na korišćenje sadašnjem korisniku, dakle Kraljevskom domu Karađorđevića, koji je odlukom Savezne vlade iz 2001. godine određen za korisnika”, kaže Mihajlović.
Dvorski kompleks na beogradskom Dedinju, koji mnogi nazivaju “Srpski Versaj”, ima površinu od 135 hektara, od kojih je 90 pod šumom.
U okviru njega su Kraljev dvor i Beli dvor, koji je sagradio kralj Aleksandar Karađorđević dvadesetih godina prošlog veka, u kom danas živi njegov potomak Aleksandar Karađorđević sa porodicom.
Održavanje kompleksa po dolasku u Srbiju finansirali su Karađorđevići, da bi po odluci Savezne vlade to na sebe 2004. preuzela država koja je na razne načine uplaćivala novac.
Srđan Srećković, šef Radne grupe za pripremu novog zakona, izjavio je za naš program da je taj akt donet da bi se precizno regulisao način održavanja tog kulturno istorijskog spomenika.
“Ovaj zakon ni na koji način ne tangira bilo kakvu dnevnu politiku ili odnos prema porodici Karađorđević. Jedino što će država finansirati, tu želim da budem vrlo jasan, jeste održavanje samih objekata. Dakle, da vremenom ne bi došlo do ruiniranja tako velikog bogatstva koje tamo postoji”, navodi Srećković.
Godišnje 40 miliona dinara
Jedan od problema sa plaćanjem za dvorski kompleks na Dedinju ranije je bio da je novac iz budžeta izdvajan ne samo za održavanje Belog dvora i konzervaciju umetničkih dela, već i za čišćenje, košenje trave, servisiranje automobila, plate osoblja, i to tako netransparentno da je državni revizor podnosio prijave protiv nekih ministarstva… Beograđani sa kojima smo razgovarali sa praktične strane gledaju na ovu priču:
Za održavanje dvorskog kompleksa na Dedinju do sada se godišnje trošilo od 40 miliona dinara, do čak 130 miliona – što bi danas bilo oko 1.300.000 evra. Saša Gajin, iz Kolicije protiv diskriminacije, kaže da i taj podatak govori da je porodica Karađorđevic proteklih godina bila privilegovana.
“Ono što zaista iznenađuje je da mi kao društvo i kao država nismo uspeli do kraja da se odredimo prema idejama koje se u svakom slučaju kose sa jednim republikanskim uređenjem, koje je inače zapisano u ustavu. Sa jednim demokratskim oblikom tretiranja građana koji bi trebalo da uživaju jednaku slobodu i jednaka prava”, kaže Saša Gajin.
Sa druge strane Dragomir Acović, predsednik Krunskog saveta, smatra da primedbe da ostali građani nisu teretirani ravnoprano sa Karađorđevićima jednostavno ne stoje.
“Pa drugi građani, koliko ja znam, nisu bili vlasnici tog kompleksa. Takođe je poništen ukaz iz 1947. kojim je izvršena konfiskacija imovine. Pa se onda postavlja pitanje, ako je ukaz poništen, ko je onda taj ko može osporavati pravo korišćenja”, pita Acović.
Pored Kraljevskog i Belog dvora, dvorski kompleks obuhvata više pratećih objekata, dvorski park, kao i dvorski mobilijar i brojna umetnička dela. Iako je pitanje dvorskog kompleksa daleko od najvažnijih u državi, Saša Gajin zaključuje da bi možda ne bi bilo loše da se o odnosu prema tome, ali i pitanjima vezanim za interesovanja o obliku državnog uređenja, povela ozbiljna javna rasprava.
“Mislim da ćemo u suprotnom nastaviti da se krećemo u toj jednoj sivoj zoni polumonarhističkog, poluteološkog uređenja u kome sve više jačaju oni kojima građani ove zemlje nisu poverili bilo kakvu političku ulogu", zaključuje Saša Gajin.
Dvorski kompleks na Dedinju pripada državi od Drugog svetskog rata, a ostaje otvoreno da li će se i kako pitanje vlasništva rešavati posle donošenja zakona o restituciji.