Kakav je uticaj na današnju politiku srpskih akademika, odnosno tvoraca čuvenog Memoranduma koji se smatra nacionalnim programom čije je ostvarivanje ideje Velike Srbije bila ideološka osnova za srpski nacionalistički pokret koji je doveo do rata u 90-im?
Da li je njihovo pojavljivanje u javnosti sa prepoznatljivim stavovima o uzrocima ratova na Balkanu poslednji trzaj neuticajnih akademika koje je pregazilo vreme ili onih koji još uvek odlučujuće utiču na korake koje čini vlast? Sa druge strane, da li se istovremeno u Srbiji prećutkuje antiratno delovanje poznatih ličnosti jer je i dalje društveno nepoželjno?
Povod što postavljamo ovo pitanje su nedavna medijska istupanja dve ključne ličnosti sa SANU adrese- pisca Dobrice Ćosića i istoričara Milorada Ekmečića i obeležavanje 15. godišnjice smrti poznatog komediografa Radivoja Lole Đukića.
Podsećamo, Milorad Ekmečić koji se smatra tvorcem ideje o etničkom čišćenju kao rešenju nacionalnog pitanja u BiH, povodom objavljivanja dopunjenog izdanja knjige “Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku 1492-1992”, tumači ratove u 90-im kao posledicu američke politike koja nije dozvolila da srpski narod obnovi državu koju je stvarao dva poslednja veka .
Dobrica Čosić, pak, u predizbornom panegiriku Miloradu Dodiku za koga kaže da čuva srspko nacionalno dostojanstvo, poziva na otpor citat “markalizaciji i srebrenizaciji BiH”, što je implicite nepriznavanje masovnih zločina i genocida.
“Politička elita je talac tog kruga. Đinđić je ubijen zbog toga, a Tadić ima ograničenja. Ne znam koliko je on lično izvan tog kruga ali je sigurno da je ogroman pritisak na njega, pogotovo što je ovo, kako oni smatraju, posledni istorijski trenutak da se ostvari taj san. Da treba sve žrtvovati da bi se dobio deo Bosne. Nije slučajno da Dodik poslednje tri godine radi to što radi da bi doveo Bosnu do apsurdne situacije i pokazao da ona zapravo ne postoji , da nije moguć njen opstanak”, kaže Sonja Biserko predsednica Helsinskog komiteta za ljudska prava.
Bitka protiv SAD
Milorad Ekmečić vidi mesijansku ulogu Srbije u borbi za Kosovo. Našem Radiju je demantovao da je, kako je napisano u novinama koje objavljuju sa njim intervju, pozvan da učestvuje u pisanju Rezolucije o Kosovu, ali pokušaj Srbije da privuče na svoju stranu deo trećeg sveta povodom procesa priznavanja Kosova, ovako komentariše:
“To je jedna od naših velikih bitaka za ljude i države koje će biti protiv Sjedinjenih Država. Bilo bi poželjno da ih bude što više. Ali i ako ih bude četvrtina, i samo petina, naš je dobitak. Svet ne sme pustiti da Amerika u tami davi male države i narode”, kaže Ekmečić.
Živimo li i danas sa vlašću koja je zarobljenik ovih ideja ili je srpska vlast odmaknuta od memorandumskog tumačenja sveta, pitali smo sociologa Božidara Jakšića.
“Pa naravno da nije odmaknuta. Ispoljava se u tom zapletaju oko Kosova, oko Sandžaka, oko Republike Srpske...i tu neće biti leka. Zašto? Iz jednostavnog razloga. Ono što je trenutno na javnoj sceni Srbije rezultat je upravo te prethodne politike. Ti neki novi talasići koji su se pojavili nisu uspeli da tu naplavinu etnonacionalizma stavi u istorijske zagrade, kao nešto što je bilo i čega građani Srbije treba da se stide, tako da još uvek to živimo”, kaže Jakšić.
“Ja bih podsetio na događaje iz 93. i 94. koji su promenili kurs Demokratske stranke . Tada je DS postavljena na kurs Dobrice Ćosića i Tadićevog oca (akademika Ljube Tadića) tako da je danas javnost zagađenija sumanutim idejama nego što je bila 90-ih godina“, kaže istoričar Nikola Samardžić.
Milošević radio i protiv Memoranduma
Istoričar Predrag Marković, međutim, smatra da nije tačno da je Memorandum bila ideja vodilja u ratovima 90-ih a još manje danas.
“Koliko je Milošević sledio Memorandum, isto toliko je radio i protiv", tvrdi Marković.
RSE: A šta je sa današnjom vlašću?
Marković: Pa, danas je to još manje.
Jedan događaj ove nedelje mogao bi, ipak, da ilustruje način vrednovanja nedavne prošlosti u Srbiji danas. Reč je o obeležavanju 15. godišnjice smrti poznatog tv autora Radivoja Lole Đukića.
Pitali smo njegovog kolegu iz tadašnje TVB dramaturga Filipa Davida šta je prećutano prilikom otkrivanja spomen ploče jednog od osnivača TV, i on nas je podsetio:
“Nije rečeno ono što je, po meni, možda i najbitnije. Kako je Lola Đukić bio jedan od onih koji se početkom 90-ih suprostavio programskoj i kadrovskoj politici TV koja je uveliko doprinela ratnoj propagandi i širenju mržnje. A koliko sam video u izveštaju u Dnevniku sa otvaranja spomen ploče Loli Đukiću, među zvanicama nije bilo onih koji su dobili otkaze '92. godine a bilo je onih koji su učestvovali u stvaranju i promociji Miloševićeve politike. Kao da se TV stidi onih koji su pokušali da odbrane profesionani kodeks i sačuvaju čast svoje profesije a ne stidi se svoje mračne prošlosti, godina između 90-ih i 2000-te.“
Vreme kada će se jasno prevrednovati odgovornost intelektualne elite u Srbiji za ratove 90-ih , sa jedne strane, i onih koji su pružali otpor ratnoj mašineriji, sa druge – još nije došlo. Na to se mora pričekati.
Da li je njihovo pojavljivanje u javnosti sa prepoznatljivim stavovima o uzrocima ratova na Balkanu poslednji trzaj neuticajnih akademika koje je pregazilo vreme ili onih koji još uvek odlučujuće utiču na korake koje čini vlast? Sa druge strane, da li se istovremeno u Srbiji prećutkuje antiratno delovanje poznatih ličnosti jer je i dalje društveno nepoželjno?
Povod što postavljamo ovo pitanje su nedavna medijska istupanja dve ključne ličnosti sa SANU adrese- pisca Dobrice Ćosića i istoričara Milorada Ekmečića i obeležavanje 15. godišnjice smrti poznatog komediografa Radivoja Lole Đukića.
Podsećamo, Milorad Ekmečić koji se smatra tvorcem ideje o etničkom čišćenju kao rešenju nacionalnog pitanja u BiH, povodom objavljivanja dopunjenog izdanja knjige “Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku 1492-1992”, tumači ratove u 90-im kao posledicu američke politike koja nije dozvolila da srpski narod obnovi državu koju je stvarao dva poslednja veka .
Dobrica Čosić, pak, u predizbornom panegiriku Miloradu Dodiku za koga kaže da čuva srspko nacionalno dostojanstvo, poziva na otpor citat “markalizaciji i srebrenizaciji BiH”, što je implicite nepriznavanje masovnih zločina i genocida.
"Nije slučajno da Dodik poslednje tri godine radi to što radi da bi doveo Bosnu do apsurdne situacije i pokazao da ona zapravo ne postoji , da nije moguć njen opstanak", tvrdi Sonja Biserko.
“Politička elita je talac tog kruga. Đinđić je ubijen zbog toga, a Tadić ima ograničenja. Ne znam koliko je on lično izvan tog kruga ali je sigurno da je ogroman pritisak na njega, pogotovo što je ovo, kako oni smatraju, posledni istorijski trenutak da se ostvari taj san. Da treba sve žrtvovati da bi se dobio deo Bosne. Nije slučajno da Dodik poslednje tri godine radi to što radi da bi doveo Bosnu do apsurdne situacije i pokazao da ona zapravo ne postoji , da nije moguć njen opstanak”, kaže Sonja Biserko predsednica Helsinskog komiteta za ljudska prava.
Bitka protiv SAD
Milorad Ekmečić vidi mesijansku ulogu Srbije u borbi za Kosovo. Našem Radiju je demantovao da je, kako je napisano u novinama koje objavljuju sa njim intervju, pozvan da učestvuje u pisanju Rezolucije o Kosovu, ali pokušaj Srbije da privuče na svoju stranu deo trećeg sveta povodom procesa priznavanja Kosova, ovako komentariše:
“To je jedna od naših velikih bitaka za ljude i države koje će biti protiv Sjedinjenih Država. Bilo bi poželjno da ih bude što više. Ali i ako ih bude četvrtina, i samo petina, naš je dobitak. Svet ne sme pustiti da Amerika u tami davi male države i narode”, kaže Ekmečić.
Živimo li i danas sa vlašću koja je zarobljenik ovih ideja ili je srpska vlast odmaknuta od memorandumskog tumačenja sveta, pitali smo sociologa Božidara Jakšića.
"Neki novi talasići koji su se pojavili nisu uspeli da tu naplavinu etnonacionalizma stavi u istorijske zagrade, kao nešto što je bilo i čega građani Srbije treba da se stide, tako da još uvek to živimo", ocenjuje sociolog Božidar Jakšić.
“Pa naravno da nije odmaknuta. Ispoljava se u tom zapletaju oko Kosova, oko Sandžaka, oko Republike Srpske...i tu neće biti leka. Zašto? Iz jednostavnog razloga. Ono što je trenutno na javnoj sceni Srbije rezultat je upravo te prethodne politike. Ti neki novi talasići koji su se pojavili nisu uspeli da tu naplavinu etnonacionalizma stavi u istorijske zagrade, kao nešto što je bilo i čega građani Srbije treba da se stide, tako da još uvek to živimo”, kaže Jakšić.
“Ja bih podsetio na događaje iz 93. i 94. koji su promenili kurs Demokratske stranke . Tada je DS postavljena na kurs Dobrice Ćosića i Tadićevog oca (akademika Ljube Tadića) tako da je danas javnost zagađenija sumanutim idejama nego što je bila 90-ih godina“, kaže istoričar Nikola Samardžić.
Milošević radio i protiv Memoranduma
Istoričar Predrag Marković, međutim, smatra da nije tačno da je Memorandum bila ideja vodilja u ratovima 90-ih a još manje danas.
“Koliko je Milošević sledio Memorandum, isto toliko je radio i protiv", tvrdi Marković.
RSE: A šta je sa današnjom vlašću?
Marković: Pa, danas je to još manje.
Jedan događaj ove nedelje mogao bi, ipak, da ilustruje način vrednovanja nedavne prošlosti u Srbiji danas. Reč je o obeležavanju 15. godišnjice smrti poznatog tv autora Radivoja Lole Đukića.
Pitali smo njegovog kolegu iz tadašnje TVB dramaturga Filipa Davida šta je prećutano prilikom otkrivanja spomen ploče jednog od osnivača TV, i on nas je podsetio:
“Nije rečeno ono što je, po meni, možda i najbitnije. Kako je Lola Đukić bio jedan od onih koji se početkom 90-ih suprostavio programskoj i kadrovskoj politici TV koja je uveliko doprinela ratnoj propagandi i širenju mržnje. A koliko sam video u izveštaju u Dnevniku sa otvaranja spomen ploče Loli Đukiću, među zvanicama nije bilo onih koji su dobili otkaze '92. godine a bilo je onih koji su učestvovali u stvaranju i promociji Miloševićeve politike. Kao da se TV stidi onih koji su pokušali da odbrane profesionani kodeks i sačuvaju čast svoje profesije a ne stidi se svoje mračne prošlosti, godina između 90-ih i 2000-te.“
Vreme kada će se jasno prevrednovati odgovornost intelektualne elite u Srbiji za ratove 90-ih , sa jedne strane, i onih koji su pružali otpor ratnoj mašineriji, sa druge – još nije došlo. Na to se mora pričekati.