Dževad Koldžić iz Sjeverina već gotovo 26 godina očekuje da nađe kosti majke i ujaka, Mevlide Koldžić i Meda Hodžića, dvoje od 16 otetih i ubijenih Bošnjaka iz autobusa na liniji Rudo - Priboj, kod mesta Mioče, nedaleko od granice dve države, na istoku Bosne i Hercegovine.
On je tada imao 13 godina, a nadu da će se njegovi najbliži pojaviti živi davno je izgubio, no ipak očekuje da će država konačno pokazati bar malo sluha i razumevanja za njega i ostale porodica žrtava ovog zločina.
"Za nas bi najviše bilo da država hoće da stane iza toga zločina ili bilo čega. Zadovoljeni bi bili da se bar jednim delom izvrši reparacija, ali pre svega toga treba naći način da se nađu kosti tih nevinih ljudi. Mi smo pre godinu i po dana predali tužbu u Strazburu (Evropski sud za ljuska prava, prim. aut) i još uvek čekamo njihov odgovor, za koji se nadamo da će biti pozitivan", priča Koldžić za Radio Slobodna Evropa.
Porodice otetih Bošnjaka u Sjeverinu, ali i Štrpcima (otmica i ubistvo 19 ljudi, većinom Bošnjaka, iz voza na pruzi Beograd - Bar, februara, 1993. godine), godinama se bore da država prizna političku odgovornost za zločine i status civilnih žrtava rata, što su i preporuke konferencije "Odnos Srbije prema zločinima u Sandžaku u svetlu procesa evropskih integracija", koja je održana u Novom Pazaru.
Učesnici konferencije, koju je organizovao nevladin Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, traže i da državni organi i institucije iniciraju promenu prakse Tužilaštva za ratne zločine i procesuiranje svih zločina počinjenih u Sandžaku, da donesu novi zakon o memorijalima koji bi regulisao podizanje spomen - obeležja i druge forme obeležavanja i sećanja, kao i da obezbede puno poštovanje prava nacionalnih manjina, uključujući ravnopravnu zastupljenost u organima javne vlasti.
Evrointegracijama do suočavanja s prošlošću: Semiha Kačar
Semiha Kačar, predsednica ovog odbora, smatra da su evrointegracije jedinstvena prilika da se Srbija suoči sa prošlošću i preuzme odgovornost za zločine počinjene u Sandžaku tokom devedesetih.
"Nakon toliko godina se malo šta desilo. Žrtve i dalje tragaju za pravdom, a nedopustivo je da, na primer, žrtve otmice u Štrpcima ne mogu da dobiju status civilnih žrtava rata jer su, navodno, ubijeni na teritoriji druge države. Pa i da su stradali na Aljasci, oni su bili državljani Srbije i ona je dužna da pomogne ostvarivanju prava svojih građana", kaže Kačarova.
Dodaje da joj nije jasno kako pravo "ne vidi ljude, koji su zarobljeni u kandžama nepravednih zakonskih rešenja".
Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo smatra da je Srbija zaboravila zločine nad Bošnjacima tokom devedesetih godina prošlog veka, jer Sandžak nema političku snagu i inicijativu da nametne tu temu.
"Naša vlast se pravi kao da se devedesetih u Sandžaku ništa nije dešavalo, a desili su se zločini u Štrpcima, Sjeverinu, Kukurovićima, torture u policijskim stanicama. Vlast ćuti, nema procesuiranja zločinaca, sem za Sjeverin, ali on nije tretirao odgovornost države. Nema ni pomoći porodicama žrtava, koje Srbija i ne priznaje, nema reparacije, niti im država nudi bilo kakvu utehu", dodao je Stjepanović.
Nemanja Stjepanović: Naša vlast se pravi kao da se devedesetih u Sandžaku ništa nije dešavalo
Predsednik Udruženja prognanih iz Pribojske opštine Ekrem Hadžić odnos države prema njegovim članovima opisuje neprimerenim, bez imalo uvažavanja.
"Činjenica da su vojska tadašnje Jugoslovenske narodne armije i policija to uradile. Država se pravda, pošto su to pogranična sela, da su to došli iz Bosne i Hercegovine, sa ratišta, međutim tada su sve ratne operacije bile 50 km u dubini ka Goraždu, što je i na sudu u Beogradu dokazano", rekao je Hodžić.
On ističe da je prema njihovoj dokumentaciji sa teritorije Priboja, pogranične opštine na krajnjem jugozapadu Srbije, devedesetih godina proterano 248 porodica.
Esad Duljević, jedan od advokata u 20 godina dugom političkom procesu protiv 24 Bošnjaka, kojima je stavljano na teret da su pokušali da ugroze teritorijalnu celovitost tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i da su nelegalno posedovali oružje, kaže da su oni tada doživeli neviđenu torturu i represiju.
- Zajedno su ubijeni, zajedno nek počivaju
- Sećanje na žrtve zločina: Sjeverin je državno, a ne lokalno pitanje
On smatra da treba ljude podsećati kako je tadašnja vlast bila spremna na bezobzirnost, kako bi ostvarila svoj cilj da uplaši Bošnjake i da uništi njihove političke aktivnosti.
"Cilj je bio da se uguši Stranka demokratske akcije (SDA) Sandžaka, koja je u to vreme kada je pokrenut proces, 1993. godine, imala plebiscitarnu podršku u muslimanskoj zajednici. U to vreme se uspelo u dobroj meri u ostvarenju tog cilja, što je srećom bilo samo privremeno. Danas više niko ne spori da je to bio politički proces, u kojem je neposredno stradalo ovih 24 Bošnjaka, ali i njihove porodice, ali su izgubili i svi pripadnici ove zajednice u Sandžaku", rekao je Duljević.
Marko Milosavljević, iz nevladine Inicijative mladih za ljudska prava, kaže da se odnos države prema žrtvama zločina i torture nad Bošnjacima Sandžaka vidi i što se na konferenciji održanoj u sredu u Novom Pazaru nije pojavio niko od pozvanih predstavnika relevantnih državnih organa.
"Trebalo je 15 odnosno 23 godine da prođe da se izgrade određeni spomenici, govorim o Štrpcima i Sjeverinu kao simbolima zločina, ali postoji niz kršenja ljudskih prava i torturi u Sandžaku koji nisu dobili svoje mesto u kolektivnom sećanju. Moramo se osvrnuti i na to da je u okolini Novog Pazara pronađena masovna grobnica Rudnica, koja nema veze sa ratnim sukobom u Bosni i Hercegovini, ali je važna na sećanje na rat i zašto je baš izabrana tu da bude", rekao je Milosavljević.
Vaš browser nepodržava HTML5
Nevladine organizacije obeležile 25 godina od zločina u Štrpcima
Učesnici ove konferencije su se obavezali da o ovim pitanjima razgovaraju sa međunarodnim sektorom, posebno Evropskom unijom, kao i da se aktivnije povežu radi jačeg pritiska na državne organe.
Navedimo još, zbog zločina u Štrpcima Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je optužnicu u martu 2015. godine protiv pet lica: Gojka Lukića, Ljubiše Vasiljevića, Duška Vasiljevića, Jovana Lipovca i Dragane Đekić. Optužnicu sud do danas nije potvrdio, već ju je nekoliko puta vraćao Tužilaštvu na dopunu.
Za zločin u Sjeverinu, Okružni sud u Beogradu osudio je na po 20 godina zatvora Milana Lukića i Olivera Krsmanovića (obojicu u odsustvu), a Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića na po 15 godina zatvora. Kasnije je Lukić, u Haškom tribunalu, osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine u Višegradu ali ne i za zločin u Sjeverinu.