Pravna procedura kojom se najpre odbacuje optužnica protiv osmorice okrivljenih za, učešće u ubistvu 1.313 Bošnjaka u selu Kravice kod Srebrenice (Apelacioni sud 13. jula 2017.godine), a zatim se i odbacuje predlog Tužilaštva za ratne zločine da se nastavi postupak (Viši sud 3. avgusta 2017) sasvim je u skladu sa zakonom i drugačiji ishod nije mogao ni biti, rekla nam je Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo.
Ona se čudi što se, nakon odluke Apelacionog suda o odbacivanju optužnice, Tužilaštvo za ratne zločine uopšte obratilo Višem sudu tražeći da se postupak nastavi, jer to pravno nije moguće.
To je posledica činjenice da više od godinu dana nakon penzionisanja prethodnog tužioca za ratne zločine krajem 2015. godine, nije izabran novi, niti postavljen vršilac funkcije tužioca. To je propust Republičkog javnog tužioca. Svi predmeti koji su pokrenuti u tom periodu moraju biti odbačeni. Dakle, i za slučaj Srebrenica se čeka ponovljena optužnica. Sve iz početka.
Po odbačenoj optužnici osmorica optuženih su zajedno s nepoznatim pripadnicima Specijalne brigade Republike Srpske u halama Zemljoradničke zadruge i oko njih u mestu Kravica jula 1995. učestvovali u ubistvu više stotina Bošnjaka.
Formalno pravno oni se više ne terete za te zločine, oni su slobodni građani do nove optužnice.
Činjenica da i Apelacioni i Viši sud nisu mogli da učine ništa drugo nego da vrate postupak na novi početak, ne znači da se može staviti tačka na pitanje odgovornosti za taj propust, nameran ili nenameran svejedno. Naprotiv, to još jednom otvara pitanje kakav je odnos države prema zločinu u Srebrenici koji je svuda, osim u Srbiji, pravno definisan kao genocid.
U Srbiji niko za genocid nije odgovarao, jer Srbija genocid ne priznaje: Marina Kljajić
“U Srbiji niko za genocid nije odgovarao, jer Srbija genocid ne priznaje”, kaže Marina Kljajić. Za masovne zločine koji su počinjeni u Srebrenici, a u kojima su učestvovali i građani Srbije, do sada je osuđena, slovima i brojem, samo jedna osoba, kaže naša sagovornica.
“Pravosnažno je za sada osuđen jedino Brano Gojković. Prošle godine on je zaključio sa Tužilaštvom za ratne zločine sporazum o priznanju krivice za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, odnosno za streljanje u leto 1995. godine zarobljenih srebreničkih civila.”
Doduše, za ubistvo osam srebreničkih Bošnjaka u Trnovu osuđeno je i pet pripadnika formacije Škorpioni, ali sve je učinjeno da se Srebrenica ne pomene, kaže Marina Kljajić.
“Tokom postupka, sud nije našao da se radi o žrtvama iz Srebrenice, iako je to bilo nesporno jasno. To je bio postupak koji se sveo na odbranu države, jer je trebalo svim silama pokazati pre svega svetskoj a onda i domaćoj javnosti da Škorpioni nemaju nikakve veze sa DB-om (Državnom bezbednošću) Srbije i da žrtve nemaju veze sa Srebrenicom”, kaže Kljajić.
Tada je javnosti prikazan šokantan film o Škorpionima na kome se vidi likvidacija osam bošnjačkih civila. Taj film je mogao da bude prekretnica u odnosu srpske javnosti prema genocidu u Srebrenici, ali sve je vrlo brzo zaboravljeno. Pokojni reditelj Lazar Stojanović je iskoristio taj material da napravi film o Škorpionima. On je prošle godine o tome govorio za naš program:
“Prvo, to je njihova slika o samima sebi. To je materijal koji su oni snimili sami o sebi, o svojoj svakidašnjici, kako oni love, deru i jedu zmije, koje viceve prave i kakav je to uopšte svet. Zatim, ko su i odakle su. Oni su svi manje-više iz istog sela. Jedinicu je formirala tajna služba. Ja sam se mnogo u tom filmu bavio ulogom države Srbije u formiranju i komandovanju tom jedinicom. I konačno, taj element njihovog ponosa onim što su oni uradili jer su se slikali, ne iz umetničkih ili dokumentarnih razloga, nego da to pokazuju kod kuće i da se prave važni, kako su oni heroji i kako lako ubijaju”, objašnjavao je Stojanović.
VIDEO: Zločin Škorpiona u Trnovu
Za zločin u Trnovu nad osmoricom Bošnjaka od kojih je najmlađi imao 16 a najstariji 35 godina, 2007. godine osuđeni su komandant jedinice Slobodan Medić i Branislav Medić na po 20 godina zatvora. Pero Petrašević, koji je priznao zločin, osuđen je na 13 godina, a Aleksandar Medić osuđen je na pet godina zatvora. Aleksandar Vukov oslobođen je optužbe. Taj zločin, dakle, u pravnim spisima se ne vodi kao deo srebreničkih masovnih pogubljenja.
Tako da u Srbiji kaznu zatvora za priznato ubistvo stotine Srebreničana služi, dakle, samo pomenuti Brano Gojković. Biće iza rešetaka deset godina. I to je zasad sve.
A u genocidu koje su počinili srpski vojnici pod komandom Ratka Mladića u Srebrenici i oko nje tokom jula 1995. godine ubijeno je više od osam hiljada uglavnom bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Pravna zavrzlama sa početka priče zbog koje se ponavlja suđenje osmorici policajaca dobija u svetlu tog podatka drugačije značenje. Nije to samo pravna brljotina, već je posledica odnosa države Srbije prema zločinu, prema genocidu koji je mogla sprečiti a nije to učinila, kako je konstatovao Međunarodni sud pravde.
Da Srbija ima drugačiji odnos prema onome što je Međunarodni sud pravde prvi put u istoriji utvrdio, a to je “odgovornost jedne države zbog kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida” ne bi moglo da se desi da tek tako Tužilaštvo za ratne zločine ostane bez tužioca u trenutku kad se diže optužnica za tako težak zločin.
Francuski predsednik Emenuel Makron je nedavno na komemoraciji pobijenim francuskim Jevrejima održao govor koji je odjeknuo u svetu, bila je to lekcija onima koji relativizuju odgovornost za zločin.
“Francuska je bila ta koja je organizovala raciju, a potom deportaciju, i kao rezultat, smrt gotovo svih 13.152 francuska Jevreja nasilno izvučena iz svojih domova 16. i 17. jula 1942. godine. Više od 8.000 ih je odvedeno u Vel d‘Iv pre nego što su deportovani u Aušvic… Ni jedan jedini Nemac u tome nije učestvovao”, rekao je francuski predsednik.
Srebreničke žrtve čekaju državnika u Srbiji koji će nešto slično poručiti.