"Mislim da je danas strah kod ljudi koji su zaposleni veći nego u Miloševićevo vreme", kaže Zoran Nedeljković, jedan od lidera radničkih protesta iz vremena vlasti Slobodana Miloševića tokom devedestih godina, objašnjavajući tim rečima zašto ga ne iznenađuju rezultati istraživanja koji pokazuju da su radnici u Srbiji danas krajnje obeshrabreni u pogledu mogućnosti promene svog položaja.
"U devedesetim godinama mnogi radnici nisu radili, ali su ipak dobijali neki novac", dodaje Nedeljković, podsećajući na mehanizme razrađene u godinama obeležene izolacijom Srbije i međunarodnim sankcijama. Tadašnji potpuni privredni i ekonomski krah vlast je ublažavala izdvajanjima iz budžeta za najniže plate radnicima u preduzećima koja su većinom bila nerentabilna. Na taj način izbegavan je eventualni socijalni i ekonomski bunt u javnosti.
Najnovije istraživanje nevladinog Centra za razvoj sindikalizma potvrdilo je da se radnici u Srbiji osećaju obespravljenim, poniženim i uplašenim, a čak dve trećine ispitanika misli da su u vreme socijalizma radnička prava bila znatno viša nego što je to danas slučaj. Jedan od podataka iz ovog istraživanja, kojim je obuhvaćeno 2.500 ispitanika, koji ponajviše zabrinjava je rešenost onih kojima su radna prava prekršena da o tome ne govore.
Eksperti za ovu oblast, sagovornici Radija Slobodna Evropa (RSE), smatraju da odgovor "ćuti i trpi" najbolje ilustruje položaj zaposlenih koji se, za razliku od većine drugih evropskih zеmalja, nisu ozbiljnije usprotivili usvajanju, po njih, sve restriktivnijih zakona o radu.
"Tu je reč, pre svega, o strahu od gubitka posla, a, nažalost, i u vremenu devedesetih kao i danas, postoje preduzeća u kojima ljudi ne primaju platu po godinu dana", nastavlja priču Nedeljković, koji je kao sindikalni lider fabrike "Zastava oružje" iz Kragujevca 1996. predvodio višemesečne radničke proteste.
To su bile najveće radničke demonstracije u istoriji Srbije, koje su na neki način utrle put velikim građanskim protestima zbog izborne krađe na lokalnim izborima, pred kraj te godine.
Pročitajte i ovo: Kako su zanemeli kragujevački oružariI Srećko Mihailović, rukovodilac Centra za razvoj sindikalizma u Beogradu, smatra da su radnička prava pre 20 godina bila veća nego danas. Među bazične probleme zaposlenih ubraja i zakonska rešenja, koja su bez konsenzusa socijalnih partnera, po pravilu, donošena na štetu radnika.
Dodatni problem je i što se ni ti normativi u praksu često ne primenjuju, pa radnici ne mogu da ostvare ni minimum preostalih, zakonom propisanih prava, kaže Mihailović za RSE.
"Sve promene Zakona o radu, počevši od 2001. godine pa do poslednje promene 2014. godine, vodile su u sve veća smanjenja radnih prava. Međutim, praksa pokazuje da se ni ta prava ne poštuju", kaže Mihailović.
Pročitajte:
Centar za razvoj sindikalizma obavio je u okviru projekta "Zaštita i jačanje radnih prava – aktivnost radnika i organizacija civilnog društva" istraživanje koje je, kako Mihailović kaže, pokazalo katastrofalne rezultate stanja radničkih prava. Dodaje da se ono u Srbiji može porediti samo sa radničkim pravima iz vremena najbrutalnijeg kapitalizma. Ali, zbog toga ne treba kriviti samo sindikat, jer ima tu i odgovornosti samih radnika.
"Istraživanje je pokazalo da od svih radnika koji su imali probleme sa ostvarivanjem radničkih prava, veliki broj njih, preko 80 odsto to prećuti, jer se osećaju usamljenim i nemoćnim da se brane", kaže Mihailović.
Parališući strah od gubitka posla i sredstava za egzistenciju svojih porodica, potpuna pravna nesigurnost, kao i pasivan odnos države prema poslodavcima koji krše zakone, odvraćaju radnike od same pomisli da traže svoja prava, čak i po cenu da mesecima ne dobijaju plate.
To na svojoj koži najbolje osećaju Ljubiša Đurić i Milan Ilić, zaposleni u jednoj privatnoj firmi u Ćupriji, grada oko 150 kilometara južno od Beograda.
"Preživljavamo tako što radimo sezonske poslove, kada ih ima. To je nesigurno jer posla nekada ima, ali ga češće nema. Jednostavno, strašno je", kaže Đurić.
I njegov kolega Ilić teško preživljava bez plate.
"Situacija je stvarno teška jer plate nema redovno, a od nje izdržavam dvoje dece i ženu koja ne radi. Plate dugo nema, i stvarno je veoma teško", reči su Ilića.
Najdrastičniji primer pasivnog odnosa države prema poslodavcima koji krše zakone i ne poštuju ni minimum radničkih prava je Fabrika šinskih vozila "Goša" iz Smederevske Palanke, oko 80 kilometara udaljene od Beograda.
I pored šestomesečnog štrajka zaposlenih i brojnih krivičnih prijava protiv vlasnika, oni nikada nisu procesuirani, "Goša" je otišla u stečaj, a radnici su ostali bez posla. Slučaj je izbio u prvi plan nakon što je jedan radnik marta 2017. godine na radnom mestu izvršio samoubistvo.
Vaš browser nepodržava HTML5
Radnici Goše: Seku nam struju, a platu ne daju
Na pitanje RSE kolika je moć sindikata u odbrani radničkih prava, ekspert za tu oblast Mario Reljanović, profesor na Institutu za uporedno pravo u Beogradu, odgovara: "Položaj sindikata je krajnje nezavidan".
"Radnici su svesni toga, zato se osećaju veoma usamljeno. Otuda i toliki strah među njima. Mi smo tokom tranzicije izgubili osećaj za kolektivizam i solidarnost", kaže Reljanović.
Nejaki sindikati i pasivan odnos države, nedostatak solidarnosti i poruke koje dobijaju sa najviših nivoa vlasti obeshrabruju radnike da se konkretnije angažuju u odbrani svojih prava, kaže sagovornik RSE.
"U ovom trenutnom stanju stvari, gde predsednik države prilikom otvaranja fabrike poručuje da se radnici od posla u njoj neće obogatiti, to je nemoguće. Ako država forsira takve uslove rada kao nešto što je potpuno normalno i neizbežno, onda je potpuno razumljivo što radnici to prihvataju kao svoju sudbinu koju ne mogu da promene", ističe profesor Reljanović.