Još jednu banku, ovog puta, privatnu, Univerzal, ojadili su i u stečaj oterali dužnici, koji su istovremeno i njeni akcionari. A ti dužnici su, što je pokazala i nedavna serija bankrota državnih banaka – od Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine do Privredne banke Beograd – manje-više ista interesna grupa tajkuna i njihovih političkih sponzora. Poznavaoci srpskih finansijskih prilika, tvrde, međutim, da ovo nije kraj problema finansijskih institucija jer su neki od ovih tajkuna isisavali novac gotovo iz svih banaka u zemlji.
Kada su zbog enormnih neplaćenih tajkunskih kredita državne banke popadele jedna za drugom kao kula od karata, fakture su ispostavljene građanima Srbije. I tada i sada, kada je u stečaj otišla Univerzal banka, ogromne zajmove dobila je šaka istaknutih narodnih tajkuna. Univerzal je novac delio “Farmakomu MB” Miroslava Bogićevića, “Interkomercu” Gorana Perčevića, “Beohemiji” Željka Žunića, “Veterinarskom zavodu Zemun”, “Zekstri” i “Optici” u vlasništvu Dragana Đurića, “Luci Beograd” Milana Beka i Miroslava Miškovića.
I dok se pojedini veći akcionari i Narodna banka Srbije preganjaju oko toga ko je odgovoran za stečaj ove banke, stižu najave da slede nove epizode ovog otužnog serijala.
Ekonomska komentatorka Ruža Ćirković kaže za Radio Slobodna Evropa da poznavaoci domaćih finansijskih prilika tvrde da je iste klijente kao Agrobanka i Univerzal banka imala bar još jedna domaća banka i da bi svaki dan trebalo očekivati da ona krene stopama ove dve upokojene finansijske ustanove. Ona, međutim, ima još alarmantnija saznanja o tome iz koliko banaka je grupa tajkuna kreditima ispumpavala ogroman novac:
“Perčević i Žunić su, pretpostavljam da se za Bogićevića isto može reći, poslovali sa svim bankama u Srbiji, sem sa Raiffeisen bankom. Samo, kad oni ne vrate kredit nekoj velikoj banci, ona to lako amortizuje, ali kad izvuku tolike pare od male banke, onda je to za nju propast”, ocenjuje Ruža Ćirković.
Ćirkovićeva podseća da je “Beohemija” Željka Žunića pretprošle godine dobila 20 miliona evra od Evropske banke za obnovu i razvoj, pa su joj na osnovu te pozajmice 48 miliona evra dale Societe Generale, Unikredit, Komercijalna i Erste banka. Upitana zašto su se banke izlagale tako rizičnim kreditima, naša sagovornica kaže:
“Prvo, 2008 i 2009. godine te banke su te kredite davale na bazi procene nekretnine, procene koja danas nema nikakve veze sa životom. Drugo, radi se verovatno o osobama koje su imale političku zaleđinu. E, kad uđete u takvu kombinaciju sa nekim, onda mu dajete sledeći kredit da biste se spasili od propasti sa onim prethodnim; to se onda toliko nazidalo jer oni ne samo da drže ceo bankarski sektor u zemlji nego su napravili mrežu firmi u celoj Srbiji”, navodi Ćirković.
Krediti kapom i šakom
Pogubno kreditiranje prijateljskih klijenata izgleda da je rezistentno na promene vlasti, a mehanizmi poslovanja u ranije propalim državnim bankama i u Univezal banci koja je sada otišla u stečaj bili su potpuno isti, kaže za RSE ekonomski komentator i glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.
“Suština je u tome što su te banke bile izložene velikim kreditima prema maloj grupi dužnika za koje se pouzdano znalo i moglo pretpostaviti da nikada neće moći da vrate svoje dugove. Jedan od velikih dužnika bila je i firma Interkop iz Šapca koja je u međuvremenu već mesecima u blokadi, a poseban je kuriozitet da su za 2012. godinu njeni ukupni poslovni prihodi bili manji od iskazanog gubitka; dakle, to je firma koja je praktično bila samo prazna ljuštura i ukoliko ste vi takvoj firmi pozajmili desetine miliona, onda možete biti sigurni da to nikada nećete moći da naplatite”, podseća Ćulibrk.
Ana Jolović, istraživač iz Centra za slobodno tržište, za RSE kaže da i u slučajevima gašenja državnih, kao i kad je reč o stečaju privatne Univerzal banke, postoji isti problem, a to je loše korporativno upravljanje, odnosno loše procenjivanje kriditnog rizika od strane menadžmenta.
“Radi se o tome da akcionari sa većinskim paketima veoma loše kontrolišu banku, te im prolaze krediti koje u drugim bankama ne bi bili odobreni ili bi bili odobreni, ali sa mnogo jačim kolateralima i hipotekama. Zašto se to dešava? Pa, ima više odgovora. Jedan odgovor je politički uticaj na državne banke, što se, opet, ne može reći za privatne banke, imajući u vidu da one imaju jasnog titulara, pa nemaju tu vrstu moralnog hazarda. Da li je to bilo očekivano? Pa, jeste bilo očekivano jer ljudi koji se bave finansijama na to su već uveliko ukazivali i vrlo je bilo jasno da se krediti daju povezanim licima i da su to krediti koncentrisani na određene grupacije”, ocenjuje Jolovićeva.
Upitana zašto se novcem građana Srbije namiruje cena propasti u koju su državne banke odveli politički krediti izabranim tajkunima, ona posebno ukazuje na sistemski problem u postavljanju Agencije za osiguranje depozita.
“Postavlja se pitanje kako smo mi došli u situaciju da nemamo novca u Agenciji za osiguranje depozita, već zahvatamo iz budžeta. Očigledno je da smo pogrešno postavili Agenciju za osiguranje depozita i, dodatno, nismo reagovali kada su gubici bili mali, već reagujemo kada su gubici postali toliko veliki da Agencija već ne može da ih snosi. Za to je odgovoran samo onaj ko je postavljao Agenciju. U krajnjoj instanci – to je vlada”, ističe Jolovićeva.
Odgovarajući na pitanje koliko će još banaka ugasiti Bogićević, Perčević, Žunić i drugi tajkuni, Ruža Ćirković daje ovakvu prognozu:
“Mislim da oni sigurno neće potopiti velike banke, ali desetak banaka u Srbiji “visi”, dakle, procenjuje se da će jedno desetak banaka nestati sa scene. Naravno, nema nikakve sumnje da će to platiti svi građani, banke sigurno neće ostati na gubitku.”
Kada su zbog enormnih neplaćenih tajkunskih kredita državne banke popadele jedna za drugom kao kula od karata, fakture su ispostavljene građanima Srbije. I tada i sada, kada je u stečaj otišla Univerzal banka, ogromne zajmove dobila je šaka istaknutih narodnih tajkuna. Univerzal je novac delio “Farmakomu MB” Miroslava Bogićevića, “Interkomercu” Gorana Perčevića, “Beohemiji” Željka Žunića, “Veterinarskom zavodu Zemun”, “Zekstri” i “Optici” u vlasništvu Dragana Đurića, “Luci Beograd” Milana Beka i Miroslava Miškovića.
I dok se pojedini veći akcionari i Narodna banka Srbije preganjaju oko toga ko je odgovoran za stečaj ove banke, stižu najave da slede nove epizode ovog otužnog serijala.
Ekonomska komentatorka Ruža Ćirković kaže za Radio Slobodna Evropa da poznavaoci domaćih finansijskih prilika tvrde da je iste klijente kao Agrobanka i Univerzal banka imala bar još jedna domaća banka i da bi svaki dan trebalo očekivati da ona krene stopama ove dve upokojene finansijske ustanove. Ona, međutim, ima još alarmantnija saznanja o tome iz koliko banaka je grupa tajkuna kreditima ispumpavala ogroman novac:
“Perčević i Žunić su, pretpostavljam da se za Bogićevića isto može reći, poslovali sa svim bankama u Srbiji, sem sa Raiffeisen bankom. Samo, kad oni ne vrate kredit nekoj velikoj banci, ona to lako amortizuje, ali kad izvuku tolike pare od male banke, onda je to za nju propast”, ocenjuje Ruža Ćirković.
Ćirkovićeva podseća da je “Beohemija” Željka Žunića pretprošle godine dobila 20 miliona evra od Evropske banke za obnovu i razvoj, pa su joj na osnovu te pozajmice 48 miliona evra dale Societe Generale, Unikredit, Komercijalna i Erste banka. Upitana zašto su se banke izlagale tako rizičnim kreditima, naša sagovornica kaže:
“Prvo, 2008 i 2009. godine te banke su te kredite davale na bazi procene nekretnine, procene koja danas nema nikakve veze sa životom. Drugo, radi se verovatno o osobama koje su imale političku zaleđinu. E, kad uđete u takvu kombinaciju sa nekim, onda mu dajete sledeći kredit da biste se spasili od propasti sa onim prethodnim; to se onda toliko nazidalo jer oni ne samo da drže ceo bankarski sektor u zemlji nego su napravili mrežu firmi u celoj Srbiji”, navodi Ćirković.
Krediti kapom i šakom
Pogubno kreditiranje prijateljskih klijenata izgleda da je rezistentno na promene vlasti, a mehanizmi poslovanja u ranije propalim državnim bankama i u Univezal banci koja je sada otišla u stečaj bili su potpuno isti, kaže za RSE ekonomski komentator i glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.
Milan Ćulibrk
“Tu je ključni problem što su se krediti odobravali kapom i šakom, bez prave procene rizika, a ponekad čak i uz svest da ti krediti teško da će ikada biti naplaćeni. Ono što je poseban kuriozitet kod Univerzal banke jeste da su njeni najveći dužnici ujedno bili i njeni suvlasnici”, kaže Ćulibrk i podseća da je NIN još u oktobru prošle godine pisao da je ovakav rasplet gotovo izvestan – i u slučaju Privredne banke Beograd, koja je u međuvremenu zatvorena, i kad je reč o Univerzal banci:“Suština je u tome što su te banke bile izložene velikim kreditima prema maloj grupi dužnika za koje se pouzdano znalo i moglo pretpostaviti da nikada neće moći da vrate svoje dugove. Jedan od velikih dužnika bila je i firma Interkop iz Šapca koja je u međuvremenu već mesecima u blokadi, a poseban je kuriozitet da su za 2012. godinu njeni ukupni poslovni prihodi bili manji od iskazanog gubitka; dakle, to je firma koja je praktično bila samo prazna ljuštura i ukoliko ste vi takvoj firmi pozajmili desetine miliona, onda možete biti sigurni da to nikada nećete moći da naplatite”, podseća Ćulibrk.
Ana Jolović, istraživač iz Centra za slobodno tržište, za RSE kaže da i u slučajevima gašenja državnih, kao i kad je reč o stečaju privatne Univerzal banke, postoji isti problem, a to je loše korporativno upravljanje, odnosno loše procenjivanje kriditnog rizika od strane menadžmenta.
“Radi se o tome da akcionari sa većinskim paketima veoma loše kontrolišu banku, te im prolaze krediti koje u drugim bankama ne bi bili odobreni ili bi bili odobreni, ali sa mnogo jačim kolateralima i hipotekama. Zašto se to dešava? Pa, ima više odgovora. Jedan odgovor je politički uticaj na državne banke, što se, opet, ne može reći za privatne banke, imajući u vidu da one imaju jasnog titulara, pa nemaju tu vrstu moralnog hazarda. Da li je to bilo očekivano? Pa, jeste bilo očekivano jer ljudi koji se bave finansijama na to su već uveliko ukazivali i vrlo je bilo jasno da se krediti daju povezanim licima i da su to krediti koncentrisani na određene grupacije”, ocenjuje Jolovićeva.
Upitana zašto se novcem građana Srbije namiruje cena propasti u koju su državne banke odveli politički krediti izabranim tajkunima, ona posebno ukazuje na sistemski problem u postavljanju Agencije za osiguranje depozita.
“Postavlja se pitanje kako smo mi došli u situaciju da nemamo novca u Agenciji za osiguranje depozita, već zahvatamo iz budžeta. Očigledno je da smo pogrešno postavili Agenciju za osiguranje depozita i, dodatno, nismo reagovali kada su gubici bili mali, već reagujemo kada su gubici postali toliko veliki da Agencija već ne može da ih snosi. Za to je odgovoran samo onaj ko je postavljao Agenciju. U krajnjoj instanci – to je vlada”, ističe Jolovićeva.
Odgovarajući na pitanje koliko će još banaka ugasiti Bogićević, Perčević, Žunić i drugi tajkuni, Ruža Ćirković daje ovakvu prognozu:
“Mislim da oni sigurno neće potopiti velike banke, ali desetak banaka u Srbiji “visi”, dakle, procenjuje se da će jedno desetak banaka nestati sa scene. Naravno, nema nikakve sumnje da će to platiti svi građani, banke sigurno neće ostati na gubitku.”