Srbija je jedina država u Evropi koja nema zakon o besplatnoj pravnoj pomoći za najosetljivije kategorije stanovništva. Decenijama unazad, pomoć žrtvama nasilja, trgovine ljudima, diskrimnacije, najsiromašnijima i mnogim drugima kojima je ona potrebna, pružaju organizacije civilnog društva, uz finansijsku podršku stranih zemalja i organizacija. Oni traže od države da se uključi i pravno reguliše ovu oblast, ukazujući na standarde koji se moraju poštovati.
Iako je na to obavezuje Ustav, a danas predstavlja i početnu stepenicu u daljem napredovanju ka članstvu u Evropskoj uniji, Vlada i Skupština Srbije već deset godina ne usvajaju zakon koji će omogućiti pomoć najugroženijim sugrađanima.
"To su oni koji primaju socijalnu pomoć, diskriminisane manjine, žrtve nasilja u porodici, pre svega, žene, žrtve trafikinga, deca... svi oni ostaju bez jednog pravnog odgovora na pitanja koja ih u svakodnevnom životu more i ne mogu iz same zakonske regulative da nađu te odgovore", kaže Saša Gajin iz Centra za unapređivanje pravnih studija.
Besplatnu pravnu pomoć ovim ljudima trenutno u Srbiji pružaju nevladine organizacije, udruženja građana, profesionalna udruženja poput udruženja novinara, pravne klinike koje su osnovane na svim pravnim fakuletima, te sindikati.
U zemlji u kojoj svaka druga žena trpi neki oblik nasilja, država ne samo da nema sveobuhvatni pravni okvir koji bi ga sprečavao, već žrtvama ne obezbeđuje ni pravnu pomoć. Među onima koji to čine je Autonomni ženski centar.
"Prosečno nam se godišnje javi oko 700 žena i mi pružimo preko 2.000 pravnih usluga. Najveći broj usluga je vezan za usmenu pravnu pomoć o tome šta je to što žene u pravnom sistemu Srbije mogu da ostvare, na koji način, koliko će to da traje", navodi Vanja Macanović iz ove organizacije.
Njihov rad finansira se putem projekata, dok deo obavljaju i volonterski.
"Pomoć uglavnom dolazi spolja, dakle to nisu sredstva od države. Ovaj zakonski okvir je potreban da bi država preuzela deo odgovornosti za ono što je civilni sektor radio do sada u ovoj oblasti", dodaje Macanović.
Država ženama žrtvama nasilja u porodici ne obezbeđuje ni pravnu pomoć
Zbog neregulisanog stanja, u opasnosti da ostanu bez pomoći je i na hiljade najsiromašnijih i najugroženijih, koji čine romsku manjinu.
Uz druge probleme, veliki broj njih i danas je među "pravno nevidljivim", odnosno onima koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih, zbog čega nemaju dokumente.
U komplikovanoj proceduri koju uz to ne mogu da priušte, pomaže im organizacija Praxis, koja sredstva dobija od UNHCR-a (agencija Ujedinjenih nacija za zaštitu i pomoć izbeglicama).
"Do sada smo bili uspešni u prikupljanju sredstava od međunarodnih donatora samo zato što su lica koja nisu upisana u matičnu knjigu rođenih, koja nemaju regulisano državljanstvo, ujedno i interno raseljena lica i to je jedna od glavnih tema UNHCR-a. Uz besplatnu pravnu pomoć, pokrivamo i troškove koji su potrebni da bi neko izvadio ličnu kartu. To sve deluje kao da nije važno, a zapravo je užasno važno, jer ko nema pare da sebi izvadi ličnu kartu, neće moći da prijavi rođenje deteta, to dete će da raste bez upisa, uz sve posledice koje to vuče", podvlači Ivanka Kostić, direktorka Praxisa.
Za razliku od onih koji su optuženi za ratne zločine, a kojima država finansira odbranu pred Haškim tribunalom, iz budžeta se ne izdvajaju sredstva za žrtve. Ove ljude već duže od deset godina zastupa Fond za humanitarno pravo.
"Do sada smo zastupali preko hiljadu ljudi, žrtava ratnih zločina i povreda ljudskih prava. Zastupamo ih u postupcima protiv Republike Srbije za naknadu šetete. To uključuje žrtve sa Kosova i drugih republika bivše Jugoslavije, pripadnike hrvatske manjine iz Vojvodine. Zastupamo i u upravnim postupcima za dobijanje statusa civilne žrtve rata, to uključuje i srpske žrtve sa Kosova i tako dalje. Apliciramo kod međunarodnih organizacija, institucija EU i jako je teško naći novac jer ovi postupci dugo traju i često nema konkretnih rezultata. Generalno, postoji i zamor i negde nezainteresovanost za takve stvari", kaže Milica Kostić iz Fonda za humanitarno pravo.
Milica Kostić: Teško je naći novac jer ovi postupci dugo traju
Tako, iako je radna grupa još pre godinu dana postigla saglasnost oko jedne verzije zakona, pružaoci pravne pomoći za najosteljivije kategorije još zavise od pomoći koja stiže izvana.
Saša Gajin navodi da je ta verzija zakona dobila kako pozitivno mišljenje Brisela, tako i resornih ministarstava u Srbiji, te da je bila spremna za usvajanje.
"Danas, godinu dana kasnije čujemo od predstavnika Advokatske komore da se oni nikada nisu saglasili sa tom verzijom, iako su svi ostali članovi Radne grupe i sami ljudi iz Ministarstva svesni da je saglasnost postignuta. Dakle, oni sada kažu da je to zakon koji bi trebalo da se odnosi samo na njih i oni bi u tom smislu imali monopolski položaj, a svi drugi neka rade šta hoće van tog zakona. Dakle, samo će advokati, i to ne svi nego oni koje odrede jedinice lokalne samuprave, pružati pravnu pomoć, pa makar i nemali iskustvo, specijalizaciju ili makar i ne želeli da obezbede pravnu pomoć u konkretnom slučaju, i za to će kao jedini pružaoci dobijati novac od države", navodi Gajin.
U Advokatskoj komori Srbije tvrde kako su saglasni da je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći neophodno usvojiti što pre.
Prema oceni predsednika Dragoljuba Đorđevića, država to izbegava jer znači novi minus u budžetu. Ipak, kada bude usvojen, u Advokatskoj komori insistiraju na tome da imaju ekskluzivno pravo pružanja pravne pomoći.
"Da bi u bilo kom sistemu postojala pravna sigurnost, pravna pomoć koja se pruža mora biti profesionalna, kompetentna, delotvorna i efikasna. Ne možete očekivati od nevladinih organizacija, od ljudi koji čak nisu ni diplomirani pravnici ili su samo diplomirani pravnici, bez nekog iskustva da će pružiti kompetentnu pravnu zaštitu građanima", kaže Đorđević.
Autonomni ženski centar, kao i drugih sedam nevladinih organizacija koje su potpisale zahtev upućen institucijama, besplatnu pravnu pomoć najugroženijima pružaju gotovo dve decenije.
"To rade diplomirane pravnice i advokatice koje su saradnice Autonomnog ženskog centra. Njihovo iskustvo u ovoj oblasti je dugogodišnje i sama ta usluga je vrlo usko specijalizovana. Dolaze nam žene koje već imaju advokate kako bi se konsultovali upravo zbog toga što mi ovo radimo jako dugo. Nikada nismo isključivale saradnju sa drugim advokatima ili ustanovama u državi. Mi smo tu da pomognemo da ti postupci idu što bolje i efikasnije", ističe Vanja Macanović.
Monopol advokature?
Uprkos zahtevu za ekskluzivitetom, Dragoljub Đorđević tvrdi i da se ne može govoriti o monopolu advokature.
"Jedina profesija koja je samoregularna, nepristrasna i nezavisna jeste advokatura. Za sve ostale činioce, pogotovo nevladine organizacije, prvo se mora znati od koga su finansirani da bi uopšte mogli da imamo ideju koliko su nepristrasni i nezavisni, i koliko stoje iza ljudskih prava i pravne sigurnosti", kaže Đorđević.
O tome ko ih finansira već je bilo reči u ovom tekstu. Uz dugogodišnje zalaganje i rad organizacije Praxis, u Srbiji je uveden postupak koji olakšava rešavanje pitanja pravno nevidljivih lica.
Ovim ljudima pomažu tako što, kako navodi Ivanka Kostić, "idu ka njima", obilazeći ih u romskim naseljima.
Ukoliko advokati dobiju ekskluzivitet, uprkos dosadašnjem radu, ove organizacije ostaće nevidljive. Ivanka Kostić dodaje i da je takvo rešenje u radu sa Romima neodgovarajuće.
"Zato što mnoge kolege nisu senzibilizovane za rad sa ovom nacionalnom manjinom ili uopšte sa nacionalnim manjinama i mislim da nemaju pristup odlaženja do tih ljudi kojima je potrebna pomoć, a da ne govorim o rešavanju pitanja socijalne pomoći i o diskriminaciji. Oni nisu dovoljno uključeni i sami korisnici besplatne pravne pomoći neće imati dovoljno poverenja u njih. Mi smo na tom poverenju radili godinama", navodi Ivanka Kostić.
Romska populacija je naročito ugrožena
U slučaju da takav zakon bude usvojen, oni koji traže pomoć neće imati mogućnost izbora.
"Opštinski službenik će poimence određivati koji će korisnik pravne pomoći ići kod kog advokata. Želja, odnosno interes tog korisnika, neće biti uvažena", kaže Saša Gajin.
Za razliku od razvijenih demokratija, koje proširuju krug pružalaca besplatne pravne pomoći, u Srbiji nema saglasnosti ne samo oko toga da li je može pružati diplomirani pravnik ili advokat, već i koji su to pravnici.