U zemlji Srbiji, za razliku od uređenih pravnih država, poreska obaveza ne važi za sve. Poreska uprava je ponovo na stub srama stavila skupinu tajkuna koja ne samo da godinama ne plaća porez i druge dažbine, nego koja je toliko zadužena da država nema iz čega ni da im naplati dugove. Za razliku od tajkuna, građanima se promptno oduzimaju čak i kuće u kojima žive ukoliko ne izmire svoje obaveze prema državi.
Grupa od samo desetak tajkuna državi duguje 100 miliona evra. Među njima su, naravno, usual suspects – Dragan Tomić, prvi čovek „Simpa“, Miroslav Bogićević, vlasnik „Farmakoma“, Milan Beko, posednik „Luke Beograd“, Predrag Ranković Peconi, vlasnik „Monusa“ Dragan Đurić, koji stoji iza „Zekstre“, „Optike“ i „Veterinarskog zavoda“ i drugi. Samo Tomić, Bogićević i Peconi duguju oko 70 miliona evra.
Poreska uprava je objavila novi spisak dužnika, prema kojem se dug 482 firme popeo na nadrealnih 513 miliona evra.
I dok poreznici prosipaju šuplje fraze o poreskoj netoleranciji, vajkaju se da ne mogu da naplate dugove jer su tajkunske firme prezadužene, ali na jedno pitanje ne odgovaraju.
To pitanje je, naime, pitanje svih pitanja, a glasi: zašto su dozvolili da se tajkunima ovoliko nagomilaju dugovi? I da li je na njih vršio politički pritisak da ne diraju odabrane tajkune?
Milan Ćulibrk, ekonomski komentator i glavni urednik NIN-a, u odgovoru na ovo pitanje nema nikakvu dilemu:
„Očito je to urađeno uz saglasnost i države i poreske uprave i nadležnih resornih ministara u prethodnom periodu. Dakle, prećutno se gledalo na sve to i niko nije preduzimao mere kada je i moglo i trebalo da se naplate ti porezi. Kriza je počela pre nekoliko godina, ali neki od tih dugova datiraju još i pre početka krize, 2009. godine, a država je sve to tolerisala“, podseća Ćulibrk, a upitan kakva je poruka građanima da tajkuni, za razliku od njih, ne moraju da plaćaju poreze, on kaže:
„Mi smo bili svedoci da se pojedinim građanima koji nisu plaćali neke svoje obaveze prema javnim preduzećima i prema državi plenila imovina. Takve slučajeve još nismo imali sa privrednicima, sa tajkunima, sa onima koji ne plaćaju porez“.
Na pitanje zašto se njima ne pleni imovina, lična imovina, Ćulibrk kaže da se to racionalnim ekonomskim razlozima ne može objasniti.
"To zakon dozvoljava jer prvo i osnovno pravilo jeste da se porez mora platiti. Dakle, ono što na Zapadu važi kao pravilo, da su samo porez i smrt izvesni, u ovoj zemlji ne važi, nažalost“.
I Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja za RSE kaže da zatvaranje očiju države i poreske uprave kad je u pitanju naplata dugova tajkunima svedoči o njihovoj čvrstoj sprezi sa vlašću u svim prethodnim godinama.
„Ovo nam svakako govori da smo imali povlašćene igrače na tržištu, a to znači imati bliske kontakte sa političkom elitom i sa vlašću. Na neki način su jedni drugima namirivali interese i na taj način su bili pošteđeni od izmirivanja svojih obaveza. Dakle, imali smo jednu partokratsku državu koja se, na jednoj strani, hranila javnim sektorom, a na drugoj, počivala na tajkunskim operacijama. Razume se, i tajkuni su počivali na toj partokratskoj državi koja im je omogućavala da lagodno dolaze do novčanih sredstava i da ne izmiruju redovno ili čak uopšte svoje obaveze prema državi. Reč je, dakle, o jednom potpuno naopakom sistemu koji je uspostavljen u ovoj zemlji tokom tranzicionog perioda“, ocenjuje Đogović.
Grupa od samo desetak tajkuna državi duguje 100 miliona evra. Među njima su, naravno, usual suspects – Dragan Tomić, prvi čovek „Simpa“, Miroslav Bogićević, vlasnik „Farmakoma“, Milan Beko, posednik „Luke Beograd“, Predrag Ranković Peconi, vlasnik „Monusa“ Dragan Đurić, koji stoji iza „Zekstre“, „Optike“ i „Veterinarskog zavoda“ i drugi. Samo Tomić, Bogićević i Peconi duguju oko 70 miliona evra.
Poreska uprava je objavila novi spisak dužnika, prema kojem se dug 482 firme popeo na nadrealnih 513 miliona evra.
I dok poreznici prosipaju šuplje fraze o poreskoj netoleranciji, vajkaju se da ne mogu da naplate dugove jer su tajkunske firme prezadužene, ali na jedno pitanje ne odgovaraju.
To pitanje je, naime, pitanje svih pitanja, a glasi: zašto su dozvolili da se tajkunima ovoliko nagomilaju dugovi? I da li je na njih vršio politički pritisak da ne diraju odabrane tajkune?
Milan Ćulibrk, ekonomski komentator i glavni urednik NIN-a, u odgovoru na ovo pitanje nema nikakvu dilemu:
„Očito je to urađeno uz saglasnost i države i poreske uprave i nadležnih resornih ministara u prethodnom periodu. Dakle, prećutno se gledalo na sve to i niko nije preduzimao mere kada je i moglo i trebalo da se naplate ti porezi. Kriza je počela pre nekoliko godina, ali neki od tih dugova datiraju još i pre početka krize, 2009. godine, a država je sve to tolerisala“, podseća Ćulibrk, a upitan kakva je poruka građanima da tajkuni, za razliku od njih, ne moraju da plaćaju poreze, on kaže:
„Mi smo bili svedoci da se pojedinim građanima koji nisu plaćali neke svoje obaveze prema javnim preduzećima i prema državi plenila imovina. Takve slučajeve još nismo imali sa privrednicima, sa tajkunima, sa onima koji ne plaćaju porez“.
Na pitanje zašto se njima ne pleni imovina, lična imovina, Ćulibrk kaže da se to racionalnim ekonomskim razlozima ne može objasniti.
"To zakon dozvoljava jer prvo i osnovno pravilo jeste da se porez mora platiti. Dakle, ono što na Zapadu važi kao pravilo, da su samo porez i smrt izvesni, u ovoj zemlji ne važi, nažalost“.
I Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja za RSE kaže da zatvaranje očiju države i poreske uprave kad je u pitanju naplata dugova tajkunima svedoči o njihovoj čvrstoj sprezi sa vlašću u svim prethodnim godinama.
„Ovo nam svakako govori da smo imali povlašćene igrače na tržištu, a to znači imati bliske kontakte sa političkom elitom i sa vlašću. Na neki način su jedni drugima namirivali interese i na taj način su bili pošteđeni od izmirivanja svojih obaveza. Dakle, imali smo jednu partokratsku državu koja se, na jednoj strani, hranila javnim sektorom, a na drugoj, počivala na tajkunskim operacijama. Razume se, i tajkuni su počivali na toj partokratskoj državi koja im je omogućavala da lagodno dolaze do novčanih sredstava i da ne izmiruju redovno ili čak uopšte svoje obaveze prema državi. Reč je, dakle, o jednom potpuno naopakom sistemu koji je uspostavljen u ovoj zemlji tokom tranzicionog perioda“, ocenjuje Đogović.