„Na radnike viču i bacaju na njih odeću kada pogreše. Prekovremeni rad nije plaćen, a primorani su da rade prekovremeno. Zaista su tretirani kao robovi.”
Tako poziciju zaposlenih u nekim evropskim kompanijama u Srbiji opisuje predstavnica mreže “Clean Clothes Campaign” ili “Kampanja čista odeća” Betina Musiolek.
Predstavnici ove globalne mreže analiziraju položaj tekstilnih radnika u 16 država u Evropi. Sagovornica Radija Slobodna Evropa navodi da se “Kampanja čista odeća” zalaže za pristojne nadnice u tekstilnoj industriji, što, prema njenim rečima, sada svakako nije slučaj u Srbiji.
“Novac koji primaju je tako mali, mi smo računali da oni primaju trećinu zarade koja bi bila dovoljna za pristojan život.”
Međutim, tokom tranzicije koja u Srbiji traje 17 godina sa vrha različito komponovanih vlasti (aktuelne i svih ranijih) insistiranje na dovođenju inostranih investitora je toliko jako, da se direktno dovodi u vezu sa pitanjem održivosti sveukopnog ekonomskog boljitka.
Strane investicije ne doprinose ekonomskom razvoju, rekao je Ivan Radenković autor studije “Direktne strane investicije u Srbiji” na konferenciji posvećenoj ovoj temi i radnim pravima u Jugoistočnoj Evropi u organizaciji fondacije Roza Luksemburg Štiftung.
Mohamed Alabbar (kompanija Eagle Hills) i Aleksandar Vučić predsednik Srbije
On navodi da bruto domaći proizvod poslednjih godina gotovo da ne raste, pa se postavlja pitanje efikasnosti tog modela privlačenja stranih investicija:
“Čitav taj diskurs o stranim investitorima kao spasiocima je tu zato što je po svaku cenu bilo potrebno ugasiti požar nezaposlenosti koji je nastao kroz proces privatizacije. I zato je tolika fama u vezi sa subvencijama i sa uopšte tom pričom da strani kapital ovde upošljava radnu snagu.”
Sa druge strane, Radenković navodi da Vlada ugovara sa investitorima zaradu koja je tek nešto viša od zakonom propisane minimalne zarade.
Bivša radnica dve fabrike koje su u Srbiji otvorili strani investitori za RSE navodi da su uslovi rada u tim fabrikama veoma loši.
Njen identitet je poznat redakciji, ali je ona insitirala da ne bude objavljen u strahu da bi “izgubila šansu da se zaposli kod novog poslodavca”. Obratila nam se sa molbom da iznese ove podatke o uslovima rada i zaradi u tim fabrikama.
“U jednoj fabrici oko 22-23 hiljade, u drugoj uz dosta prekovremenog rada između 25 i 30 hiljada. Trideset je baš vrh vrhova, ali apsolutno ne postoji privatan život i bukvalno kao da živite u fabrici. Problem je sa prekovremenim radom. Ostaje se obavezno po dva sata u toku nedelje. Subote su uglavnom radne, negde se i podrazumeva da se radi subotom. Postoje radnici koji su imali i po 72 sata prekovremenog rada i naravno da im to nikada nije bilo isplaćeno", kazala nam je sagovornica.
To su poražavajuće priče iz zemlje koja je upravo ovih dana po oceni Svetske banke proglašena liderom u reformama za privlačenje stranih investicija u Jugoistočnoj Evropi. Pritom se podatak da je privredni rast u Srbiji najniži u regionu redovno zanemaruje.
Položaj zaposlenih, u isto vreme, ostaje izvan fokusa nadležnih koji u strahu da svojim potezima ne dovedu u pitanje inostrana ulaganja po pravilu odbijaju da se uključe u proces zaštite osnovnih prava zaposlenih.
Socioekonomski analitičar Toni Prug za RSE navodi da je slična logika bila primenjena u Hrvatskoj i da političke elite nisu ugovorile odgovarajuće zarade za radnike.
“Problem je opet hrvatskih vlada i struke koji su do sada pokazali da nemaju želje da imaju razvojni model koji bi onda diktirao - da strane investicije, ali određene vrste uz određeni nivo plata, da nećemo se takmičiti sa Kinom, ili hoćemo se takmičiti sa Kinom jer smo transportno bliže, ali onda te plate koje su u Kini tolike ovde moraju biti toliko i toliko veće jer te firme štede na transportu.”
Autor studije o stranim investicijima Radenković smatra da investicije mogu biti samo jedno od rešenja za smanjenje nezaposlenosti, ali da je potrebno ozbiljnije raditi na programima za samozapošljavanje. Sa druge strane, teško se može proceniti u kojoj meri strane investicije smanjuju nezaposlenost u Srbiji budući da Republički zavod za statistiku smatra zaposlenim svakoga ko je tokom poslednje sedmice zaradio bilo šta u novcu ili naturi.
Prema podacima iz septembra, prosečna zarada zaposlenih u Srbiji je 404 evra. Mediji su u avgustu objavili da u regionu nižu platu od radnika u Srbiji imaju samo zaposleni u Makedoniji.