Sve je uočljivije da vodeći ljudi vlasti u Srbiji svoj odnos prema tragedijama iz devedesetih, a posebno prema pitanju srpske odgovornosti, grade upravo po kriterijumima koji su bili dominantni u to nesrećno vreme. U njihovim govorima najčešće se ukazuje na srpske žrtve, dok se patnje pripadnika drugih nacija uzgred spominju, a nekada ni toliko. Neki posmatrači govore da se na taj način sprovodi ništa drugo nego “teror lobotomizovanja” građana Srbije, što je posebno problematično jer javnosti nikada nijedna vlast od 2000. godine nije otvoreno objasnila šta se dogodilo.
Nedavno je predsednik Tomislav Nikolić uručio odličje prvoj dami Azerbejdžana, po kom kriterijumu baš njoj nije objasnio, a i što bi kad je pre toga odlikovao i njenog supruga, čijem je ocu, by the way, spomenik za dolazeća pokoljenja da se uče demokratiji - usred Beograda - podigao njegov prethodnik Boris Tadić. Nikolić je, medjutim, prilično osnažio tu praksu deljenja odlikovanja onima čijim putem je na izborima rekao da neće ići. Spisak je pozamašan - od beloruskog autokrate Lukašenka, do njegove sabraće iz Kazahstana, Turkmenistana, Uzbekistana... Nije, razume se, zaboravio, ni arhiprijatelje Putina i Janukoviča.
Kako shvata vladavinu prava najjasnije je i najjezivije šef države pokazao nedavno kada je upozorio tužioca za ratne zločine da pazi gde kopa po Srbiji. Jer moglo bi mu – tužiocu - slučajno pasti na pamet da iskopa možda još posmrtnih ostataka albanskih žrtava pod zemljom države Srbije? Sramota do neba, a niko ni “a”! Kao da smo svi ili gotovo svi, abdicirali i od sebe i od svega, spakovali se i otišli u unutrašnju emigraciju.
Milan Antonijević
Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava nema dilemu:
“To se može kvalifikovati jedino kao pretnja na one koji bi trebalo da se bave ratnim zločinima devedesetih. Na taj način se sam Predsednik umešao u rad tužilaštva. Dakle, to je nešto što zadire kako u tužilačku samostalnost, tako i u moralne vrednosti nekoga ko vodi državu u ovom trenutku. Ne smete nikoga sprečavati da otvoreno govori o zločinima bilo koje strane i ovakve izjave ostavljaju stvarno velike tragove i u Srbiji i u regionu”.
A kako je tek upriličen orkestrirani državni marketing 16. godišnjice NATO bombardovanja! Parastos nevinim “svojim” žrtvama - bilo je i albanskih, ali one nisu pomenute – uzeo je čitav radni dan; loše se deklamovalo i glumatalo da više boli sada nego pre deceniju i po. Sav taj palanački kvazipatriotski kičeraj morao je, naravno, biti izvadjen iz konteksta, pa je izostao i ovlašni pomen sopstvene odgovornosti za ratove iz devedesetih, više od 10.000 mrtvih na Kosovu, kojima je prethodilo 100.000 ubijenih u Bosni, četvorogodišnja opsada Sarajeva, Srebrenica. Ne ulazeći u legalnost akcije bombardovanja, minimalni politički bonton nalagao je da se pomene “zasluga” Miloševićeve, ali i sopstvene, radikalske politike što je na kraju ratne priče devedesetih i sopstveni narod bio izložen bombama.
“Ja volim da koristim jednu frazu – da su zapravo oni na svoja prljava tela obukli nova, skupocena, čista, evropska odela, ali da prosto ispod tih odela ta prljavština uvek nekako probije, tako da u tom smislu oni ne žele da podsećaju na to što se dešavalo u prošlosti i to se stalno vidi kroz njihov govor”, kaže Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava.
Bez namere preslikavanja istorijskih analogija, ipak bi se premijer, ispunjen gotovo germanofilijom, morao katkad prisetiti da Adenauer, a ni njegovi naslednici, nije zakukavao nad sudbinom Drezdena, do temelja sprženog savezničkim fosfornim bombama. I to bez neophodnog vojnog razloga jer su to bili poslednji dani rata i nacisti već poraženi. Bilo je to, posle Hitlera i holokausta, nekako nepristojno, uprkos kataklizmi koja je zadesila saksonsku prestonicu i njene gradjane, uglavnom žene i decu.
To što trenutno nema mnogo odjeka sa evropskih adresa na ovdašnji rivajvl devedesetih ne znači da to tamo neće doći na dnevni red, uverena je Izabela Kisić.
Izabela Kisić
“Ta pitanja će svakako doći jednog dana na red. Možda oni tada više neće biti na vlasti. Ona povremenu izbijaju na površinu unutar Evropske unije i mislim da ona od tih pitanja neće odustati. Ako sada u tom smislu gleda kroz prste Srbiji zarad nekih možda viših ciljeva, mislim da to u perspektivi neće biti slučaj. Jednog dana će morati da se prave i neki udžbenici istorije i mislim da će biti teško zamislivo da ćemo mi imati Evropsku uniju u čijim zemljama će se drugačije učiti o osamdesetim i devedesetim godinama u tim zemljama.”
Naši proevropski vladaoci morali bi se mnogo češće, i zahvalnije, prisećati da im ni dlaka nije zafalila devedesetih iako su glavnom meisteru ubedjeno i zdušno sekundirali u tadašnjoj ratnoj politici. Mogli bi, takodje, sebi i nama, priznati da su sada na vlasti zato što nisu lustrirani. A kad su već, umesto bivših zarđalih kašika i kalašnjikova, izvadili evropskog keca iz rukava i kada, administrativno gledano, osvajaju stepenik po stepenik na merdevinama koje vode ka EU, što i Brisel i Vašington zdušno podržavaju, nije nimalo evropski, a nije ni suvislo, da javno obmanjuju građane kako je cilj Zapada da destabilizuje Srbiju i ruši Vučića – preko Davenporta, BIRN-a ili vraćanja Šešelja u Hag, svejedno.