Sportisti Srbije ispraćeni su na Olimpijadu uz velika očekivanja domaće javnosti ali, po svemu sudeći, rezultati iz Londona neće nadmašiti one iz Pekinga od pre četiri godine. Sportski stručnjaci smatraju da se može govoriti o neuspehu, ali da su dve ili tri medalje jednostavno odraz objektivnih mogućnosti srpskog sporta.
"Imamo deset realnih šansi za medalje na Olimpijadi. Djoković, Čavić i strelci su naši glavni aduti, vaterpolisti, odbojkaši pa možda kajakaši i veslači. To su naše želje ali, realno, svaka medalja je uspeh”, rekao je Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, uoči odlaska sportista u London.
Par dana pre kraja najveće sportske manifestacije u svetu bilans sportista iz Srbije su srebro Ivane Maksimović i bronza Andrije Zlatića u streljaštvu, i šansa vaterpolista da se posle polufinala sa Italijom popnu na pobedničko postolje.
Dragan Koković, sociolog sporta, kaže za RSE da se, kada se sve sabere, dogodio neuspeh ukoliko se ocena daje na osnovu očekivanja.
„Kao i uvek, bili smo preterani optimisti. Prosto rečeno, mi smo malo razmažena sportska nacija koja je navikla na medalje. Ali danas se sportisti svih zemalja sveta bore, trče, skaču, jer očigledno je da više nije samo važno učestvovati. U pitanju je veliki novac, Olimpijada je postala zlatni kavez biznisa, i pritisak na srpske sportiste bio je preveliki u smislu očekivanja.I trebalo je biti realan, što se kaže, prvo skočiti pa reći hop.“
Na prošloj Olimpijadi u Kini osvojene su tri medalje, bronze tenisera Novaka Đokovića i vaterpolista, i srebro plivača Milorada Čavića. Ovog puta, nema medalja Čavića i Djokovića, koje su im izmakle za dlaku jer su bili četvrti, kao i strelci Zorana Arunović i Andrija Zlatić koji je još jednu bronzu promašio u poslednjem hicu.
Šahistkinja Alisa Marić, nova ministarka sporta Srbije, pokušala je da „spusti loptu na zemlju“ i razloge za neispunjena očekivanja potražila u sportskoj sreći.
„Normalno je da svi priželjkujemo što više medalja. Medjutim, medalja se ne može poručiti. I to je ono što čini draž sporta, ta neizvesnost same igre. Mi imamo četiri četvrta mesta što samo govori koliko smo blizu bili tim medaljama i koliko je malo falilo da se stvari okrenu i da mi budemo na pobedničkom postolju.“
Reditelj Gorčin Stojanović, koji se u novinskim kolumnama bavi i sportskim temama, kaže da ne može biti jasne istine, niti je reč o crno-belim stvarima, kada se govori o neuspehu u sportu ali smatra da se rezultati u Londonu mogu sažeti u zaključak – kakva država, takav i uspeh na Olimpijadi.
„Hoću da kažem da je reč o političkoj manipulaciji sportom i očekivanja su uvek preterana zato što se tome daje državni značaj. Ovde nas neko stalno ubedjuje da su sportisti naši najbolji ambasadori. Oni to jesu onda kada pobedjuju, a kada gube onda to baš i nije tako. Tako da još nije počela hajka na Novaka Djokovića ali još jedna ovakva Olimpijada i odmah će da krene izvlačenje prljavog veša ove ili one vrste.“
Izvući pouke
Nerealna očekivanja o velikom broju medalja, podrgrevana i od političara, posebno su uticala na vaterpoliste, jer većina medija i nezadovoljni gradjani na njih gledaju kao na poslednju šansu da se koliko toliko popravi trofejni bilans.
Posle plasmana u polufinale vaterpolista Vanja Udovičić u emotivnom govoru zamolio je naciju i novinare da ih ostave na miru i oslobode pritiska, što je učinio i njegov saigrač Živko Gocić.
Ekipni sportovi, ono u čemu su ovdašnje reprezentacije uvek bile dobre, tako su u Londonu spali samo na „jedno slovo“, dok su u pojedinačnim takmičenjima, ukoliko se uspesi ne mere samo medaljama, zablistali bacač kugle Asmir Kolašinac, koji je sedmi olimpijac sveta, i mladi plivač Velimir Stjepanović, šesti na 200 metara delfin u trci sa neprikosnovenim Majklom Felpsom.
Ipak njihovi rezultati samo su izuzetak koji potvrdjuje pravilo, smatra Gorčin Stojanović.
„Ono što je trajni neuspeh je to što je u Srbiji potpuno zanemaren individualni sport. I onda, u tom smislu, najveći neuspeh Srbije već treću Olimpijadu za redom je činjenica da Nataša Janjić vesla i osvaja medalje za Madjarsku.“
Da se malo ulaže u sport, a da se puno od njega traži, stanje je koje u Srbiji traje godinama.
Danilo Šotra, sportski novinar koji zbivanja na olimpijadama prati već 45 godina, kaže da se poslednjih decenija pojavio jedan suštinski problem zbog kog nema velikih rezultata ni na Olimpijadama.
„Od raspada SFRJ kvalitet stručnog rada u nacionalnim sportskim savezima veoma je opao. Mnogo lošije se radi nego ranije. Svi dobri treneri su se razbežali po inostranstvu. Tako da ovde nema ko da radi sa mladima.“
Sociolozi kažu da su dani Olimpijade omiljena iluzija za gradjane Srbije koji tako na bar na neko vreme pobegnu od svakodnevnih problema.
Dragan Koković zaključuje da bi bar oko sporta bilo manje nerviranja kada bi svi izvukli pouke za sledeću Olimpijadu.
„Treba se vratiti hladne glave iz Londona, jer se brzim potezima neke stvari mogu i upropastiti. Mislim da treba praviti oštriju selekciju i na Olimpijadu poslati manju ekipu sportista a ne kao sada da se hvalimo da smo imali 115 takmičara. Trebalo bi da idu samo oni koji ispune „A“ normu, dok smo mi u Londonu imali skoro sve atletičare sa „B“ normom. I onda od njih očekujemo medalje, što mi je potpuno neshvatljivo.“
"Imamo deset realnih šansi za medalje na Olimpijadi. Djoković, Čavić i strelci su naši glavni aduti, vaterpolisti, odbojkaši pa možda kajakaši i veslači. To su naše želje ali, realno, svaka medalja je uspeh”, rekao je Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, uoči odlaska sportista u London.
Par dana pre kraja najveće sportske manifestacije u svetu bilans sportista iz Srbije su srebro Ivane Maksimović i bronza Andrije Zlatića u streljaštvu, i šansa vaterpolista da se posle polufinala sa Italijom popnu na pobedničko postolje.
Dragan Koković, sociolog sporta, kaže za RSE da se, kada se sve sabere, dogodio neuspeh ukoliko se ocena daje na osnovu očekivanja.
„Kao i uvek, bili smo preterani optimisti. Prosto rečeno, mi smo malo razmažena sportska nacija koja je navikla na medalje. Ali danas se sportisti svih zemalja sveta bore, trče, skaču, jer očigledno je da više nije samo važno učestvovati. U pitanju je veliki novac, Olimpijada je postala zlatni kavez biznisa, i pritisak na srpske sportiste bio je preveliki u smislu očekivanja.I trebalo je biti realan, što se kaže, prvo skočiti pa reći hop.“
Na prošloj Olimpijadi u Kini osvojene su tri medalje, bronze tenisera Novaka Đokovića i vaterpolista, i srebro plivača Milorada Čavića. Ovog puta, nema medalja Čavića i Djokovića, koje su im izmakle za dlaku jer su bili četvrti, kao i strelci Zorana Arunović i Andrija Zlatić koji je još jednu bronzu promašio u poslednjem hicu.
Šahistkinja Alisa Marić, nova ministarka sporta Srbije, pokušala je da „spusti loptu na zemlju“ i razloge za neispunjena očekivanja potražila u sportskoj sreći.
„Normalno je da svi priželjkujemo što više medalja. Medjutim, medalja se ne može poručiti. I to je ono što čini draž sporta, ta neizvesnost same igre. Mi imamo četiri četvrta mesta što samo govori koliko smo blizu bili tim medaljama i koliko je malo falilo da se stvari okrenu i da mi budemo na pobedničkom postolju.“
Rukometaši Srbije na Olimpijadi
Utisak je da su delu javnosti najteže pale loše igre odbojkašica, odbojkaša i rukometaša, koji nose evropske medalje, jer ni jedna od tih selekcija na Olimpijadi nije prošla grupnu fazu takmičenja.Reditelj Gorčin Stojanović, koji se u novinskim kolumnama bavi i sportskim temama, kaže da ne može biti jasne istine, niti je reč o crno-belim stvarima, kada se govori o neuspehu u sportu ali smatra da se rezultati u Londonu mogu sažeti u zaključak – kakva država, takav i uspeh na Olimpijadi.
„Hoću da kažem da je reč o političkoj manipulaciji sportom i očekivanja su uvek preterana zato što se tome daje državni značaj. Ovde nas neko stalno ubedjuje da su sportisti naši najbolji ambasadori. Oni to jesu onda kada pobedjuju, a kada gube onda to baš i nije tako. Tako da još nije počela hajka na Novaka Djokovića ali još jedna ovakva Olimpijada i odmah će da krene izvlačenje prljavog veša ove ili one vrste.“
Izvući pouke
Nerealna očekivanja o velikom broju medalja, podrgrevana i od političara, posebno su uticala na vaterpoliste, jer većina medija i nezadovoljni gradjani na njih gledaju kao na poslednju šansu da se koliko toliko popravi trofejni bilans.
Posle plasmana u polufinale vaterpolista Vanja Udovičić u emotivnom govoru zamolio je naciju i novinare da ih ostave na miru i oslobode pritiska, što je učinio i njegov saigrač Živko Gocić.
Ivana Maksimović osvojia je zlato u Londonu
“Svi moramo da shvatimo da je ovo samo sport i da ovo ne odlučuje ni o čijem životu i smrti. Nego smo jednostavno došli ovde da damo svoj maksimum kao što smo radili uvek do sada. To ćemo uraditi i u sledećoj utakmici, i u onoj narednoj utakmici koja će daj bože biti finale. I nadam se de će to biti dovoljno da se svi na kraju radujemo zajedno.”Ekipni sportovi, ono u čemu su ovdašnje reprezentacije uvek bile dobre, tako su u Londonu spali samo na „jedno slovo“, dok su u pojedinačnim takmičenjima, ukoliko se uspesi ne mere samo medaljama, zablistali bacač kugle Asmir Kolašinac, koji je sedmi olimpijac sveta, i mladi plivač Velimir Stjepanović, šesti na 200 metara delfin u trci sa neprikosnovenim Majklom Felpsom.
Ipak njihovi rezultati samo su izuzetak koji potvrdjuje pravilo, smatra Gorčin Stojanović.
„Ono što je trajni neuspeh je to što je u Srbiji potpuno zanemaren individualni sport. I onda, u tom smislu, najveći neuspeh Srbije već treću Olimpijadu za redom je činjenica da Nataša Janjić vesla i osvaja medalje za Madjarsku.“
Da se malo ulaže u sport, a da se puno od njega traži, stanje je koje u Srbiji traje godinama.
Danilo Šotra, sportski novinar koji zbivanja na olimpijadama prati već 45 godina, kaže da se poslednjih decenija pojavio jedan suštinski problem zbog kog nema velikih rezultata ni na Olimpijadama.
„Od raspada SFRJ kvalitet stručnog rada u nacionalnim sportskim savezima veoma je opao. Mnogo lošije se radi nego ranije. Svi dobri treneri su se razbežali po inostranstvu. Tako da ovde nema ko da radi sa mladima.“
Sociolozi kažu da su dani Olimpijade omiljena iluzija za gradjane Srbije koji tako na bar na neko vreme pobegnu od svakodnevnih problema.
Dragan Koković zaključuje da bi bar oko sporta bilo manje nerviranja kada bi svi izvukli pouke za sledeću Olimpijadu.
„Treba se vratiti hladne glave iz Londona, jer se brzim potezima neke stvari mogu i upropastiti. Mislim da treba praviti oštriju selekciju i na Olimpijadu poslati manju ekipu sportista a ne kao sada da se hvalimo da smo imali 115 takmičara. Trebalo bi da idu samo oni koji ispune „A“ normu, dok smo mi u Londonu imali skoro sve atletičare sa „B“ normom. I onda od njih očekujemo medalje, što mi je potpuno neshvatljivo.“