Zašto je Vučić 'svetski lider' u slikanju na televiziji?

Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zašto je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću toliko važna televizija. Sagovornici su bili dva profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu - Snježana Milivojević i Rade Veljanovski.

Bilo je reči o tome kako Vučić, kad god mu se prohte, ide na najgledanije televizije u Srbiji, zašto nikada u studiji nema nikoga ko mu protivreči, već se njegovi nastupi svode na monologe uz asistenciju novinara koji se servilno ponašaju, koliko je Vučić vešt u korišćenju televizije, da li je ubedljiv i da li mu gledaoci veruju i u kojoj meri je opsednut slikanjem na televiziji, pa je gotovo svakodnevno na televizijskim ekranima - nekada i po dva tri puta dnevno.

Most

Razgovaralo se i o tome kako je medijska scena u Srbiji tako organizovana da omogućuje Vučiću apsolutnu dominaciju u medijima, kako je Telekom Srbije nedavno obezbedio da Vučićev govor bude istovremeno prenošen na 50 kanala, kako Vučić koristi televiziju da odgovara na svaku, pa i najmanju kritiku vlasti, kao o tome da li je Vučić nakon 12 godina neprekidnog pojavljivanja na televiziji dosadio gledaocima.

Omer Karabeg: Predsednik Srbije Vučić je bukvalno svaki dan na televiziji. Postoji li lider u svetu koji provodi toliko vremena na televiziji?

Snježana Milivojević: Ne postoji. U demokratskim društvima nemoguće je provoditi toliko vremena na televiziji jer je tamo televizijsko vreme skupo i mediji imaju drugačiju ulogu. Ne bi bilo moguće na taj način monopolisati medijski prostor. To ne bi bilo moguće ni u hibridnim režimima gde postoji kakav-takav sukob političkih snaga i društvenih aktera što sprečava takvu vrstu monopolizacije.

U otvorenim autokratijama to nije ni potrebno. Tamo se autokratski lideri povremeno obraćaju javnosti na velikim mitinzima i u ritualnim prilikama, pa nema potrebe za takvim televizijskim nastupima. Tako da je predsednik Vučić unikat.

Rade Veljanovski: Teško mi je da decidno odgovorim na to pitanje zato što nemam mogućnosti da pratim sve što se dešava u raznim delovima sveta - Africi, Južnoj Americi, Aziji. Ali na osnovu onoga što sam čuo od kolega koji poznaju ta područja - mislim da takvih pojava nema.

U našoj zemlji se tako nešto nije događalo čak i u slučaju lidera za koje se smatra da su imali neku vrstu kulta ličnosti. Josip Broz Tito se ni slučajno nije toliko pojavljivao u medijima. Nije ni Milošević.

Poznato je da on nije voleo medije i novinare. Kada je 1990. kao predsednički kandidat dobio dva sata na RTS-u, nije hteo da se pojavi. Ovo što radi Vučić apsolutno je neviđeno i nema nikakve sumnje da je to novi oblik kulta ličnosti gde lider daje sebi za pravo da uzme toliko prostora i vremena u medijima. Ali ni mediji ne bi smeli da nekome daju toliko prostora bez obzira što je reč o predsedniku države.

Zasipanje đubretom

Omer Karabeg: Kad god mu se prohte, Vučić ide na najgledanije televizije, a to su one sa nacionalnom frekvencijom. Da li se on ponaša kao da su Radio-televizija Srbije, Pink, Happy, Prva i B 92 njegovo vlasništvo?

Snježana Milivojević: To nije daleko od istine. Ali to nije samo rezultat njegove želje da bude konstantno u javnosti i nego i velikog sistemskog loma koji je tome prethodio i koji je omogućio da vrata vodećih nacionalnih medija Vučiću uvek budu otvorena.

Milivojević: Neki mediji nisu samo instrumentalizovani od strane Vučića nego su deo sistema koji proizvodi zarobljene medije koji su pod apsolutnom kontrolom

Aleksandar Vučić medije deli u dve grupe. Kritičke i profesionalne medije, koji su u manjini, drži u mraku i zasipa đubretom. Uskraćuje im pristup, na njima se ne pojavljuje čak ni kao predsednik republike. Prema njima se odnosi krajnje arogantno i agresivno. Drugu, mnogo veću grupu medija i pre svega nacionalne televizije, koristi kao kiseonik publiciteta. Na njima se stalno oglašava, objavljuje svoje projekte, vodi političke kampanje i preko njih direktno komunicira sa javnošću. To je moguće jer ti mediji nisu samo instrumentalizovani od strane Vučića nego su deo sistema koji proizvodi zarobljene medije koji su pod apsolutnom kontrolom i koji funkcionišu kao instrument ostvarivanja političkih interesa.

Pod kontrolom se nalaze javni medijski regulator, javna televizija i najveće komercijalne televizije uključujući i državne tokove finansiranja koji idu u medijski prostor. Taj ambijent stvara ne samo mogućnost da se Aleksandar Vučić neprestano pojavljuje u medijima, nego i da ih koristi da bi vaninstitucionalno delovao i obavljao sve one poslove koji se inače obavljaju u političkim institucijama.

iz arhive mosta rse:

Sme li se Vučić odreći Pinka i Happyja?Ko je Putinu važniji - Vučić ili OrbanZašto je 325 profesora univerziteta javno podržalo Vučića?

Rade Veljanovski: Željku Mitroviću, vlasniku televizije Pink, nije nikakav problem da izjavi da je njegova televizija režimska. On je to više puta rekao. U drugim državama, pa čak i u hibridnim režimima, tako nešto nije moguće. Nema nikakve sumnje da modele ponašanja prema medijima iz Miloševićevog vremena imamo i danas. Podsetio bih da je u julu 1991. godine osnovan RTS, ali ne kao javni servis, već kao javno preduzeće u koje su bili integrisani Radio-televizija Novi Sad, Radio-televizija Priština, Radio-televizija Beograd, a posle izvesnog vremena i jedan broj lokalnih radija i televizija, pa čak i lokalnih novina. Ideja je bila da postoji jedinstveni medijski sistem koji će da služi vlasti.

Sada se želi to isto. Pogledajmo kako se ponaša Radio-televizija Srbije koja treba da bude javni servis, ali to nije. Prepucava se sa Draganom Đilasom, jednim od lidera opozicije, koji javno govori da oni svoj posao ne rade dobro. I umesto da se o tome na RTS-u vodi dijalog sa Đilasom i drugim predstavnicima opozicije, oni se s njim prepucavaju saopštenjima. To nema apsolutno nikakve veze sa onim što jedan javni servis treba da bude.

Sam svoj majstor

Omer Karabeg: Da li je Vučić vešt u korišćenju televizije?

Snježana Milivojević: Na to pitanje ne može se dati jednoznačan odgovor zato što Vučića nikada ne vidimo u normalnom televizijskom ambijentu. Vučić uvek nastupa sa "prijateljskih" televizija u kojima se oseća kao u svojoj kući. U tim emisijama s druge strane stola nema nikog. Novinari tih televizija su uveliko pacifikovani, oni se nikad ne usuđuju da postave prava pitanja. Vučić tako dobija priliku da u nelimitiranom vremenu objašnjava, tumači, interpretira ceo svet, ne samo svoje političke postupke. I da to radi bez ikakve kontraargumentacije. Novinari i novinarke komercijalnih televizija ne smatraju da je njihov posao da se time bave već da treba budu dobri domaćini i domaćice predsedniku.

U javni servis predsednik ulazi bez kucanja. Dolazi u emisije koje često nisu najavljene, ruši programsku šemu, ne poštuje vreme za trajanje emisija. Ponaša se prilično osiono što novinare stavlja u inferioran položaj. Dakle, na vaše pitanje da li je Vučić vešt u nastupima na televiziji, odgovor je da je vešt u medijima u kojima nastupa kao sam svoj majstor, sam sebi postavlja pitanja, sam odlučuje o čemu će da govori, sam definiše koliko će njegovi nastupi trajati, ali nisam sigurna kako bi to izgledalo u nekom istinskom televizijskom dijalogu. Ili u uslovima ograničenog nastupa.

Zamislite da predsednik Vučić ima minut ili dva ili sedam sekundi da se obrati javnosti što su uobičajeni sound bite-ovi u demokratskim sredinama gde je televizijsko vreme skupo i gde novinarski rad pre svega podrazumeva kritički odnos prema sagovorniku.

Rade Veljanovski: Vučićeva veština nastupanja na televiziji mogla bi da se proveri samo onda kada bi on pred sobom imao novinare koji postavljaju pitanja u ime građana, u ime auditorijuma. On, međutim, može, kad god poželi, da dođe u sve četiri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom i u javni servis, ponese svoje tabele i grafikone i nadugo i naširoko objašnjava, a novinar mu postavlja pitanja koja bi on sam sebi postavio. To je zaista nedopustivo.

Veljanovski: Vučićeva veština nastupanja na televiziji mogla bi da se proveri samo onda kada bi on pred sobom imao novinare koji postavljaju pitanja u ime građana, u ime auditorijuma

O tome koliko je Vučić prisutan u medijima najbolje govori sledeći podatak koji je nedavno saopštio Regulator za elektronske medije koji je blizak vlastima, a ne neka nezavisna istraživačka organizacija. Naime, tokom kampanje uoči decembarskih izbora vladajuća stranka, koja je nastupala pod nazivom Srbija ne sme da stane - Aleksandar Vučić, dobila je na RTS-u šest, dok je opoziciona koalicija Srbija protiv nasilja dobila nešto manje od pet sati. Međutim, sam Aleksandar Vučić dobio je šest, a drugi državni funkcioneri dvanaest sati. To znači da je na RTS-u, koji sebe naziva javnim servisom, Vučićeva opcija bila četiri puta više zastupljena od najjače opozicione koalicije.

Omer Karabeg: Da li je Vučić lično opsednut televizijom. Da li uživa da se slika?

Snježana Milivojević: Po broju tih nastupa reklo bi se da je tako. Ne verujem da bi baš mogao da toliko vreme provodi u tv studiju da mu to predstavlja veliki napor. Vrlo često se ponaša kao da mu izuzetno prija kad direktno razgovara sa svojom publikom nipodaštavajući i isključujući voditelja ili novinara u studiju. Ali mislim da je od njegovih psiholoških karakteristika za našu javnu komunikaciju mnogo značajnije to kako su Vučić i vladajuća Srpska napredna stranka reorganizovali medijsku scenu što omogućava da njegov apetit za publicitetom i javnošću bude konstantno zadovoljavan.

I ranije je bilo političara, a ima ih i danas, koji su opsednuti televizijom i voleli bi da se što češće pojavljuju na ekranu, ali im to sistemski nije moguće. Ambijent koji nazivamo zarobljenim medijima i koji obično funkcioniše u zarobljenim državama počinje zarobljavanjem regulatora. Bez obzira na Vučićevu opsednutost i bez obzira na njegov apetit za televizijom, njegovo neograničeno prisustvo na televiziji ne bi bilo moguće, ukoliko bi regulator reagovao.

A mi imamo regulatora koji ne sme da se oglasi, ne sme da se suprotstavi, koji je ostao nem kada su uoči izbora na vodećoj komercijalnoj televiziji zloupotrebljeni privatni snimci opozicionog kandidata i kada je emitovan dvosatni promotivni program uoči izborne tišine.

Rade Veljanovski: Nema nikakve sumnje da je to tako. Jer da nije, onda se gospodin Vučić ne bi toliko pojavljivao u medijima. On je shvatio da oko sebe ima veliki broj ljudi koji nisu sposobni u obavljanju svojih dužnosti u institucijama i da sve od njega zavisi. Nije on samo čovek koji se svakodnevno pojavljuje na televizijama, nego je ličnost koja odlučuje o svemu. Mnogi ljudi koji imaju nekakve probleme, čak i lične i privatne, shvatili su da treba njemu da se obrate ako hoće da ih reše.

Žena koja je nedavno na porođaju izgubila bebu zato što su lekari prema njoj bili surovi smatrala je da njemu treba da se obrati. On je čovek koji sve rešava. Vučić vrlo često kaže - ja sam to predložio, ja sam to pokrenuo, ja sam odlučio. Vučić je uzeo sve poluge vlasti jer misli da je najpametniji, da najviše zna, da jedino on najbolje želi svojoj zemlji. Uz to on ne preza od toga da ljude koji imaju kritičko mišljenje o vlasti naziva neprijateljima srpskog naroda i Srbije.

Na 50 tv kanala

Omer Karabeg: Kakav utisak Vučić ostavlja na gledaoce? Da li je ubedljiv? Veruju li mu i kada ne govori istinu i kada koristi televiziju da napada i ponižava svoje kritičare?

Snježana Milivojević: Način na koji propaganda deluje i ubedljivost nekog govornika teško je ustanoviti kroz istraživanja koja imamo jer ona govore samo o rejtingu i gledanosti. Ali od njegovih ličnih karakteristika za mene su važnije sistemske pretpostavke, odnosno nakaradni medijski sistem koji je omogućio da Aleksandar Vučić ovako funkcioniše.

Navešću jedan primer. U novim medijskim zakonima, koji su usvojeni krajem oktobra prošle godine, predviđena je mogućnost da Telekom kao državni telekomunikacioni operater može da bude osnivač medija što u izvesnom smislu znači povratak države u medije. Mi smo tada upozorili na dalekosežne posledice toga. I evo nedavno je Vučićevo obraćanje istovremeno prenosilo 50 kanala koji su na Telekomovoj distributivnoj platformi. Snimak Vučića ispred 50 televizora koji gleda sebe dok se obraća liči na neku vrstu savremenog velikog brata.

Distributivne platforme se koriste da se njegova pojava i njegov glas amplifikuju na način koji ga čini sveprisutnim. To se mora sistemski onemogućiti. Aleksandar Vučić ne bi mogao da uzme sve prerogative vlasti, da se za sve pita i o svemu odlučuje da prethodno nisu pokidane linije odgovornosti i uništene institucije.

Rade Veljanovski: Za jedan deo auditorijuma Vučić uopšte ne deluje ubedljivo, dok drugi prihvata njegove stavove. Reč je o dijametralno suprotnim stanovištima. Postoje ljudi koji smatraju da je Vučića previše, dok drugima to ne smeta. To objašnjava činjenicu da Vučić kao pojedinac dobija na izborima više glasova nego njegova stranka i koalicija. On to zna, pa je i na nedavnim decembarskim izborima stavio svoje ime uz naziv koalicije Srbija ne sme da stane.

Ulazak u istoriju

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Vučić koristi televiziju da odgovara ama baš na svaku, pa i najmanju kritiku. Za Miloševića su to radili drugi. I za Vučića rade poslušnici, ali dobar deo posla obavlja on sam. Milošević to nikada nije radio. Zašto to radi Vučić?

Snježana Milivojević: To je stvar ličnih preferencija. Predsednik Milošević je gradio jednu vrstu harizme odsustva. Ponašao se kao superiorni državnik koji nema ravnog oponenta. Zbog toga nije učestvovao u izbornim kampanjama, pojavljivao se na velikim mitinzima na kojima se obraćao ne samo svojim glasačima, nego svim građanima u različitim delovima Srbije.

Pročitajte i ovo: Zaostavština Slobodana Miloševića 20 godina od ekstradicije u Hag

Apstiniranjem od medija Slobodan Milošević je razvijao potrebu ljudi da ga obožavaju i očekuju njegova retka pojavljivanja. Aleksandar Vučić je na sasvim drugom polu. On ima potrebu za medijskim sveprisustvom. U skladu sa podelom na prijateljske i neprijateljske medije, o kojoj sam govorila, i Vučić primenjuje ono što danas praktikuju autoritarni populistički lideri po svetu, a to je da se režimski mediji direktno obračunavaju sa kritičkim medijima.

Sem toga Vučić i sam oseća potrebu da direktno odgovara svojim oponentima, ali uvek u njihovom odsustvu, nikad u direktnom dijalogu sa njima. Njegovi oponenti se ne doživljavaju kao ljudi koji iznose alternativne programe, nego kao državni neprijatelji. Cilj je da se oni ućutkaju.

Rade Veljanovski: Aleksandar Vučić je potpuno uveren u svoju superiornost u svakoj oblasti, u svemu o čemu se javno razgovara. Zbog toga on ne želi da dopusti bilo kome oko sebe da se afirmiše jer ne želi da ga bilo ko ugrozi. Vučić ne prepušta drugima čak ni odgovore na pitanja koja su banalna, na koja ne bi trebalo da odgovara ni ministar, ni član vlade, nego neki niži činovnik.

Kad otvori neku novu ili renoviranu bolnicu, on ima potrebu da saopšti koliko tu ima kreveta, koliko će pacijenata bolnica moći da primi, koliko ima lekara, koliko medicinskih sestara. To je nešto što predsednik države apsolutno ne bi trebalo da radi.

Treba podsetiti da je on već nekoliko puta rekao da želi da uđe u istoriju kao neko ko je jako mnogo uradio za svoju zemlju i svoj narod. Ja mislim da on već sada u budućnosti vidi spomenike sa svojim likom, veruje da će se o njemu pisati knjige, da će se on izučavati. I izučavaće se sigurno, ali tematika će biti ova o kojoj mi sada razgovaramo - kako je moguće da pojedinac prigrabi toliku vlast i toliko medijskog i javnog prostora u jednoj zemlji.

Medijska mašina

Omer Karabeg: Kako to da posle 12 godina neprekidnog prisustva na svim glavnim televizijama Vučić već nije dosadio narodu, pa da, kada se on po hiljaditi put pojavi na ekranu, ljudi kažu - dosta nam je više tog Vučića, hajde da pogledamo neki film?

Snježana Milivojević: Mi ne znamo, moguće je da ljudi to rade i verovatno mnogi i rade. Koliko vidim po istraživanjima već imamo visok procenat onoga što se zove izbegavanje vesti. Ali nemoguće je pobeći jer je Vučićeva medijska mašina izgradila mrežu botova i na hiljade neautentičnih sajtova koji šire i amplifikuju poruke koje hvale Vučića i SNS i napadaju njegove oponente. Sve to stvara ambijent u kome se je teško odupreti.

Zašto je to posebno teško u Srbiji? Rekla bih zbog specifične istorije devedesetih, zbog činjenice da se mnogi ljudi osećaju kao gubitnici prve demokratske decenije u Srbiji, a ne ratnih devedesetih, pa hoće restauraciju ideje o moćnoj Srbiji. A Vučić intenzivno radi na redefiniciji prošlosti. Ovdašnja populacija ima vrlo nizak stepen medijske pismenosti. Uporedna istraživanja govore da smo u tom pogledu na evropskom dnu. Pristup alternativnim izvorima informacija i kritičkim glasovima je veoma sužen i onemogućen.

Sve to doprinosi da se veliki deo građana i građanki Srbije vrlo sporo udaljava od propagande. Ali kako poslednji izbori pokazuju, izgleda da se - uprkos ogromnoj mašineriji koja je upregnuta ne samo u medijsku promociju vlasti, nego i u fabrikovanje izbornih rezultata, bukvalno u krađu glasova - Vučićeva većina ubrzano topi. Ona u Beogradu očigledno nije više većina, a velike su indicije da je tako i u Srbiji. Jer zbog sistemskih okolnosti o kojima sam govorila, a ne zbog Vučićevih ličnih kvaliteta, Srpska napredna stranka je s manjim brojem glasova obezbedila veliku reprezentaciju u parlamentu.

Naprednjaci proglasili pobedu, opozicija osporava rezultate

Podsetila bih da je Vučićeva partija došla na vlast 2012. godine sa onolikim brojem glasova koliko je opozicija, koja jedva može da se čuje u sadašnjem parlamentu, dobila na nedavnim decembarskim izborima. Priroda autoritarnih režima je takva da stvara okolnosti u kojima se sve više sužavaju mogućnosti za delovanje opozicije i bilo kakvu kritiku, a u tome mediji, pre svega televizija, igraju ključnu ulogu. To je deo odgovara na vaše pitanje zašto je Aleksandru Vučiću televizija tako važna.

Rade Veljanovski: Naša se politika u velikoj meri estradizovala, trivijalizovala, vulgarizovala. Nema toga što može da se kritički izgovori protiv Vučića i vlasti, a da oni to ne zloupotrebe i potpuno izokrenu. Pre nekoliko dana gledao sam na televiziji Dragoslava Bokana, njihovog današnjeg najistaknutijeg ideologa kako varira temu "sendvičara" - ljudi koje vlast autobusima, kamionima i kombijima dovodi na mitinge i deli im sendviče. On se s time zavitlava sarkastično govoreći o onima koji to kritikuju. Jer, bože moj, ako ljudi dođu s tolike daljine i potroše ceo dan, pa valjda neće da budu gladni, moraju da dobiju sendviče.

Želi se potpuno potisnuti osnovno pitanje, a to je zloupotreba državnih resursa - kako je moguće da vladajuća partija izvodi ljude sa posla, tera ih da uđu u autobuse i daje im sendvič i neku dnevnicu. Mi nemamo demokratsku kulturu.

Naši ljudi ne znaju šta treba da očekuju ni od vlasti, ni od opozicije, ni od medija. Od promena 2000-te godine niko nije radio na tome da objasni šta znači demokratsko višestranačko društvo, šta znači tržišna ekonomija, šta su ljudska prava. Još uvek tapkamo. To će, nažalost, biti proces koji se neće brzo završiti.

Putinovim stopama

Omer Karabeg: Da li će Vučić biti na vlasti dokle god bude mogao neograničeno da koristi televiziju za svoju propagandu?

Snježana Milivojević: Teško je reći do kada će Vučić biti na vlasti. Ali je činjenica da će ta vlast da se kruni i gubi na značaju s gubitkom kontrole nad medijima. Širenje medijske slobode, osvajanje javnog prostora u kome ima mesta za debatu, kritiku i osporavanje vlasti jedan je od puteva koji će dovesti do smene vlasti. To nas uči iskustvo sa autokratijom iz devedesetih i sa Miloševićevim odlaskom. To je priča o tome kako je moguća redemokratizacija.

Nakon pada Berlinskog zida imali smo osećanje oslobode, onda smo ispustili demokratsku baklju i posustali pred autokratskim tendencijama. Moguće je da se autokratija ponovo obuzda, ali bez javne debate, bez deliberacije, bez restaurisanja pokidanog društvenog tkiva - to neće biti izvodljivo.

Rade Veljanovski: Nema sumnje da će se Vučić truditi da bude neograničeno na vlasti. Imam utisak da se on već priprema za vreme kad će mu isteći drugi predsednički mandat, pa neće više moći da bude biran za predsednika države.

Mislim da će onda započeti onaj period koji vidimo u Rusiji i koji smo svojevremeno videli u Crnoj Gori. Funkcije će se menjati, ali vlast će uvek biti tamo gde je Vučić bilo da je predsednik vlade ili države. A sve dok bude imao uticaj na medije imaće prednost u odnosu na sve ostale kandidate i takmace.