Kupovina aviona MiG-29 mogla bi da bude konačni izbor Srbije kojom bi bila započeta modernizacija srpske vojne avijacije na koju se čeka više od decenije. Novi ruski vazduhoplovi, kako nezvanično najavljuje štampa, mogli bi da slete u Beograd do kraja godine.
O kupovini šest aviona MiG-29M2, kao i dva nova radarska sistema, delegacije ministarstava odbrane Srbije i Rusije trebalo bi da razgovaraju za dvadesetak dana u Moskvi. Taj vazduhoplov predstavljen je srpskoj vojsci sredinom prošle godine u Rusiji, a jedan avion tog tipa kasnije je učestvovao i na mitingu povodom 100 godina srpske avijacije kada su prikazane njegove performanse.
Petar Vojinović, urednik specijalizovanog portala za vazduhoplovstvo "Tango six", kaže da je kupovina tih borbenih aviona solidno rešenje jer bi po relativno pristupačnoj ceni mogli da budu brzo isporučeni.
“Postoje i bolji avioni od tog ali on je najadekvatniji u ovom trenutku zato što srpska vojna avijacija ima rusku tehniku. Nabavka aviona je logična jer je njihova osnovna uloga u ovim mirnodopskim uslovima zaštita vazdušnog prostora, što je i naša obaveza na putu ka Evropskoj uniji. Poslednji MiG-ovi 29 nabavljeni su još 1988. godine. Na papiru su operativna još četiri komada ali od početka godine ni jedan nije leteo zbog nedostatka rezervnih delova. Tako da je trenutno stanje naše lovačke avijacije na dramatično niskom nivou.”
Četiri MiG-a 29, kojima je vek upotrebe 30 godina, su najbolje što ima srpsko vojno vazduhoplovstvo, na zvaničnom brojnom stanju u Vojsci Srbije je oko 80 borbenih aviona nabavljenih od 1960-ih do 1990-ih godina, dok eskadrili MiG-ova 21 resurs ističe ove godine. Prema prvim prognozama, Srbiju bi ova nabavka šest višenamenskih borbenih aviona koštala najmanje 150 miliona dolara bez preobuke pilota i rezervnih delova.
“Sve analize i poredjenja mogućnosti različitih aviona padaju u vodu pred vrlo jednostavnom činjenicom da u ovom trenutku srpski budžet jedva može da finansira nabavke goriva potrebnog za održavanje obuke pilota na tehnici koju imamo. Da ne pričamo o tome koliki je godišnji trošak za eksploataciju jednog višenamenskog borbenog aviona… Održavanje i eksploatacija jedne eskadrile na godišnjem nivou gutala bi najmanje trećinu čitavog budžeta srpske vojske, odnosno oko 250 miliona dolara. Zato mislim da bi najbolja opcija bila ako bi mogli da udjemo u program modernizacije kroz produžetak resursa MiG-ova 21. To bi nam za male pare kupilo vreme za promišljenu odluku o tome koje nove avione nabaviti.”
Srbiji je iz Rusije stigla i nezvanična ponuda za remont MiG-ova 21, koji bi koštao oko četiri miliona dolara po avionu i produžio bi im upotrebu za još 15 godina. Na vojnom Aerodromu Batajnica dežura par aviona MiG-21 koji su zaduženi za zaštitu vazdušnog prostora Srbije, a stučnjaci kažu da bi uz remont i u budućnosti bili idealni za kontrolu neba, takozvani “air-policing”.
Ekonomska logika važnija od političkog konteksta
Major Milomir Miljković, pilot MiG-a 29 i pripadnik 101. lovačke eskadrile Vojske Srbije, nedavno je za RSE rekao da da su vazduhoplovi koje koristi vojska bezbedni ali da je jedan od problema njihova starost.
„Izvršavamo redovne zadatke i na ovim avionima koje imamo ali po pitanju rezervnih delova ima malo problema. Pošto su dosta stari znaju često i da se kvare, što znači da imamo problem sa održavanjem. Sada se u varijantama eventualne nabavke pominje MiG-29M2, koji je nastao usavršavanjem MiG-a 29, i kada bih ja kao pilot mogao da biram izabrao bih taj avion. To, po meni, ne bi bio loš izbor.“
Kada su počele priče da bi Srbija mogla da kupi nove lovce saznalo se da su iz sveta stigle ponude najvećih proizvođača za američki F-16 i F-18, francuski Rafal, švedski Gripen, Eurofighter, kao i kineski borbeni avion JF-17. Rusija Srbiji na prodaju nudi i MiG 35 i Sukhoi Su-30.
Aleksandar Radić kaže da, ukoliko se Srbija ipak opredeli za kupovinu od Rusije, to ne bi trebalo da bude MiG.
“Već pri grubom poredjenju Suhoja i MiG-a bilo bi jasno da je Suhoj u ovom trenutku firma koja može da garantuje redovno snabdevanje rezervnim delovima i dugoročno održavanje. A MiG to nije u mogućnosti. Ta firma već je imala ozbiljnih problema sa kompromitacijom na tržištu. Kupiti avion od proizvodjača koji je u takvom stanju predstavlja neprihvatljivu tehnološku neizvesnost jer bi Srbija onda snosila rizik i trošak ispitivanja aviona i problema integracije savremenih sistema.”
Neke evropske zemlje poverile su zaštitu svog vazdušnog prostora drugim državama koje imaju moderne borbene vazduhoplove, pa pojedini stručnjaci postavljaju pitanje da li je kupovina novih aviona neophodna Srbiji.
Petar Vojinović kaže da pomenuta opcija za vojno neutralnu Srbiju još nije u razmatranju.
“Taj sistem rezervisan je samo za članice NATO alijanse, koja ima svoj poseban sistem razmene podataka o situaciji u vazdušnom prostoru. Zemlja van NATO saveza ne bi to mogla da realizuje, a čak i kada bi bila u stanju pridruživanje tom sistemu bilo bi prilično komplikovano.”
Kupovina vojnih aviona često se vezuje i za političi kontekst jer se odabir odredjenog proizvodjača tumači i kao naklonost istoku ili zapadu.
Aleksandar Radić zaključuje da je u savremenom svetu ekonomska logika važnija od političkog konteksta i da je moguće izabrati bilo koji tip aviona koji se nalazi na tržištu uz jasan princip “koliko para-toliko muzike”.
“Pri kupovini borbenih aviona ne postoje politički uslovi već isključivo ekonomski. Na primer, Amerikanci imaju vrlo precizan zakonski model o isporukama vojne tehnike. Ako želite da kupite novi F-16 pojave se predstavnici kompanije-proizvodjača i jasno vam kažu koliko to košta. I tek kada kupac uplati novac onda se ide u dalju proceduru. Za nas je najveći problem da li mi to možemo da platimo.”
Procene stručnjaka su da bi za eskadrilu od 12 do 16 aviona Srbiji bilo potrebno najmanje milijardu evra jer se na svetskom tržištu cena savremenog višenamenskog borbenog aviona, u zavisnosti od aranžmana i isporuke rezervnih delova, kreće izmedju 50 i 100 miliona evra.
O kupovini šest aviona MiG-29M2, kao i dva nova radarska sistema, delegacije ministarstava odbrane Srbije i Rusije trebalo bi da razgovaraju za dvadesetak dana u Moskvi. Taj vazduhoplov predstavljen je srpskoj vojsci sredinom prošle godine u Rusiji, a jedan avion tog tipa kasnije je učestvovao i na mitingu povodom 100 godina srpske avijacije kada su prikazane njegove performanse.
Petar Vojinović, urednik specijalizovanog portala za vazduhoplovstvo "Tango six", kaže da je kupovina tih borbenih aviona solidno rešenje jer bi po relativno pristupačnoj ceni mogli da budu brzo isporučeni.
“Postoje i bolji avioni od tog ali on je najadekvatniji u ovom trenutku zato što srpska vojna avijacija ima rusku tehniku. Nabavka aviona je logična jer je njihova osnovna uloga u ovim mirnodopskim uslovima zaštita vazdušnog prostora, što je i naša obaveza na putu ka Evropskoj uniji. Poslednji MiG-ovi 29 nabavljeni su još 1988. godine. Na papiru su operativna još četiri komada ali od početka godine ni jedan nije leteo zbog nedostatka rezervnih delova. Tako da je trenutno stanje naše lovačke avijacije na dramatično niskom nivou.”
Četiri MiG-a 29, kojima je vek upotrebe 30 godina, su najbolje što ima srpsko vojno vazduhoplovstvo, na zvaničnom brojnom stanju u Vojsci Srbije je oko 80 borbenih aviona nabavljenih od 1960-ih do 1990-ih godina, dok eskadrili MiG-ova 21 resurs ističe ove godine. Prema prvim prognozama, Srbiju bi ova nabavka šest višenamenskih borbenih aviona koštala najmanje 150 miliona dolara bez preobuke pilota i rezervnih delova.
Aleksandar Radić
Aleksandar Radić, vojni analitičar i urednik biltena “Defence and security”, smatra da kupovina MiG-ova ne bi bila najsrećnije rešenje, pogotovo što Srbija trenutno ni za njih nema novca.“Sve analize i poredjenja mogućnosti različitih aviona padaju u vodu pred vrlo jednostavnom činjenicom da u ovom trenutku srpski budžet jedva može da finansira nabavke goriva potrebnog za održavanje obuke pilota na tehnici koju imamo. Da ne pričamo o tome koliki je godišnji trošak za eksploataciju jednog višenamenskog borbenog aviona… Održavanje i eksploatacija jedne eskadrile na godišnjem nivou gutala bi najmanje trećinu čitavog budžeta srpske vojske, odnosno oko 250 miliona dolara. Zato mislim da bi najbolja opcija bila ako bi mogli da udjemo u program modernizacije kroz produžetak resursa MiG-ova 21. To bi nam za male pare kupilo vreme za promišljenu odluku o tome koje nove avione nabaviti.”
Srbiji je iz Rusije stigla i nezvanična ponuda za remont MiG-ova 21, koji bi koštao oko četiri miliona dolara po avionu i produžio bi im upotrebu za još 15 godina. Na vojnom Aerodromu Batajnica dežura par aviona MiG-21 koji su zaduženi za zaštitu vazdušnog prostora Srbije, a stučnjaci kažu da bi uz remont i u budućnosti bili idealni za kontrolu neba, takozvani “air-policing”.
Ekonomska logika važnija od političkog konteksta
Major Milomir Miljković, pilot MiG-a 29 i pripadnik 101. lovačke eskadrile Vojske Srbije, nedavno je za RSE rekao da da su vazduhoplovi koje koristi vojska bezbedni ali da je jedan od problema njihova starost.
„Izvršavamo redovne zadatke i na ovim avionima koje imamo ali po pitanju rezervnih delova ima malo problema. Pošto su dosta stari znaju često i da se kvare, što znači da imamo problem sa održavanjem. Sada se u varijantama eventualne nabavke pominje MiG-29M2, koji je nastao usavršavanjem MiG-a 29, i kada bih ja kao pilot mogao da biram izabrao bih taj avion. To, po meni, ne bi bio loš izbor.“
Kada su počele priče da bi Srbija mogla da kupi nove lovce saznalo se da su iz sveta stigle ponude najvećih proizvođača za američki F-16 i F-18, francuski Rafal, švedski Gripen, Eurofighter, kao i kineski borbeni avion JF-17. Rusija Srbiji na prodaju nudi i MiG 35 i Sukhoi Su-30.
Aleksandar Radić kaže da, ukoliko se Srbija ipak opredeli za kupovinu od Rusije, to ne bi trebalo da bude MiG.
“Već pri grubom poredjenju Suhoja i MiG-a bilo bi jasno da je Suhoj u ovom trenutku firma koja može da garantuje redovno snabdevanje rezervnim delovima i dugoročno održavanje. A MiG to nije u mogućnosti. Ta firma već je imala ozbiljnih problema sa kompromitacijom na tržištu. Kupiti avion od proizvodjača koji je u takvom stanju predstavlja neprihvatljivu tehnološku neizvesnost jer bi Srbija onda snosila rizik i trošak ispitivanja aviona i problema integracije savremenih sistema.”
Neke evropske zemlje poverile su zaštitu svog vazdušnog prostora drugim državama koje imaju moderne borbene vazduhoplove, pa pojedini stručnjaci postavljaju pitanje da li je kupovina novih aviona neophodna Srbiji.
Petar Vojinović kaže da pomenuta opcija za vojno neutralnu Srbiju još nije u razmatranju.
“Taj sistem rezervisan je samo za članice NATO alijanse, koja ima svoj poseban sistem razmene podataka o situaciji u vazdušnom prostoru. Zemlja van NATO saveza ne bi to mogla da realizuje, a čak i kada bi bila u stanju pridruživanje tom sistemu bilo bi prilično komplikovano.”
Kupovina vojnih aviona često se vezuje i za političi kontekst jer se odabir odredjenog proizvodjača tumači i kao naklonost istoku ili zapadu.
Aleksandar Radić zaključuje da je u savremenom svetu ekonomska logika važnija od političkog konteksta i da je moguće izabrati bilo koji tip aviona koji se nalazi na tržištu uz jasan princip “koliko para-toliko muzike”.
“Pri kupovini borbenih aviona ne postoje politički uslovi već isključivo ekonomski. Na primer, Amerikanci imaju vrlo precizan zakonski model o isporukama vojne tehnike. Ako želite da kupite novi F-16 pojave se predstavnici kompanije-proizvodjača i jasno vam kažu koliko to košta. I tek kada kupac uplati novac onda se ide u dalju proceduru. Za nas je najveći problem da li mi to možemo da platimo.”
Procene stručnjaka su da bi za eskadrilu od 12 do 16 aviona Srbiji bilo potrebno najmanje milijardu evra jer se na svetskom tržištu cena savremenog višenamenskog borbenog aviona, u zavisnosti od aranžmana i isporuke rezervnih delova, kreće izmedju 50 i 100 miliona evra.