Sve je počelo kao dobra šala nekih momaka sa lokala, prestala je da bude šala kada su tako šaljivi, bolje reći sarskastični, ušli u lokalni parlament u Mladenovcu, a sasvim je prestalo da bude šaljivo kada je predsednički kandidat Srbije, Luka Maksimović, poznatiji kao Ljubiša Preletačević Beli, prikupio više glasova od svih opozicionih kandidata izuzev Saše Jankovića.
Njegovih 9,4 odsto glasača je snažna politička snaga koja je rekla NE postojećoj politici i postojećim političarima. Zato je jedno od važnijih, nimalo šaljivih pitanja na postizbornoj sceni - šta će uraditi Beli?
To što je Beli opevan u pesmama, deo je njegovog predizbornog performansa, ali to što su se mnogi analitičari i akteri političkog života dohvatili teškog posla da procene stvarnu političku težinu ovog neobičnog političkog lika -- to je već ozbiljna stvar.
Mislim da je od jednog običnog početnog zezanja prešlo u ozbiljan politički projekat koji će imati dugoročan uticaj u Srbiji, procenjuje ovih dana jedan analitičar.
Drugi, međutim, kaže da ne želi i ubuduće da živi u cirkusu koji Beli jedino nudi. Jer, u cirkusu se već živi. Iz susedstva, iz centrale hrvatske satirične Sasvim male stranke čula se poruka: došlo je 21. stoljeće!
Neki bacaju oko na njegove birače zbog kojih mu se pomalo i udvaraju, drugi su na njega ljuti jer smatraju da je smanjio šanse ozbiljnim opozicionim kandidatima. Njima on u jednom od mnobrojnih intervjua odgovara:
"Kakva ti je to opozicija kojoj satirični lik oduzima glasove!"
Stevan Filipović: Ostaće samo fora
Režiser mlađe generacije Stevan Filipović kaže da je vreme za zafrkanciju prošlo.
"Mislim da je suviše ozbiljan trenutak, za neko teško džeziranje ili eksperimentisanje. Mislim da to sada mora da se artikuliše u neku politiku. U suprotnom, tih 10 posto (glasova) više neće biti deset posto, nego će ostati fora koja je, eto, uspela jednom i to je to", smatra Filipović.
Za sociologa Srećka Mihajlovića je on već u vidljivoj političkoj priči, bez obzira što, gledajući spolja, to mnogima liči na komediju.
Sam Luka Maksimović najavljuje kandidaturu svog Belog i na beogradskoj izbornoj trci naredne godine. Nikakve druge planove ne otkriva. Naprotiv, preko društvenih mreža odgovara onima koji mu poručuju da stane na čelu studenata na protestu da mu ne nameću da on treba da stoji ispred omladine, jer je svoju misiju odradio.
"Može Preletačević i njegovi sledbenici da stignu do parlamenta, ali tamo će morati da sprovede nekakvu politiku. Trenutak je suviše ozbiljan, na delu je rastuća diktatura, da bi ta vrsta angažmana bio odgovor na datu situaciju", kaže Filipović.
"Može da postoji glas protiv, može da bude glas iz protesta, nekakav antipolitički bunt, ali na kraju će, čini mi se, ipak morati da se nekako artikuliše, šta će da rade ako učestvuju i dobiju na izborima", insistira Filipović.
Srećko Mihajlović: Pre pokret nego partija
Srećko Mihajlović ne veruje da će Preletačević završiti kao lider neke od partija.
"To bi bila neka vrsta izdaje osnovne motivacije na kojoj je zasnivao svoj izlet u politiku. Ako i bude nečega, onda bi to bio pre neka vrsta pokreta, a ne neka vrsta partije", kaže Mihajlović.
Pojava Preletačevića je ozbiljno upozorenje svim političkim partijama da shvate gde su, koji su im dometi, da shvate odnos mlade populacije prema klasičnim političkim strankama, kaže Mihajlović. Beli će to jednostavnije reći: "Šamar je lupljen svim, svim političarima koji su 30 godina na sceni. Svim!"
Srećko Mihajlović ne veruje da će se dogoditi da se vremenom istopi snaga ovog avanturiste u svetu antipolitike. Kao što ne veruje da će se udružiti sa novim akterima koji su se pojavili na političkoj sceni Srbije (Saša Janković, Vuk Jeremić).
Ono što se postizbornih dana događa na ulicama gradova Srbije otvara još jedno pitanje. Da li se na bilo koji način mogu povezati fenomeni Belog i neočekivani protesti studenata i mladih koji su ustali protiv diktature? Stevan Filipović kaže da su možda deo istog fenomena "prelila se čaša". I samo to im je zajedničko.
Srećko Mihajlović, čini se, više se bavi Ljubišom Maksimovićem, nego Preletačevićem, pa zaključuje:
"On je ozbiljan koliko i većina drugih političara, on je komedijant onoliko koliko su i drugi."
Do daljeg ostaje otvoreno pitanje: ko će i kako baštiniti ne mali politički potencijal skoro 10 odsto Preletačevićevih glasača, onih koji su se opredelili za "antisistemskog" kandidata koji nije ponudio ni program, ni ozbiljnu politiku i koji je sutradan nakon izborne nedelje zakucao na vrata Andrićevog venca (sedišta predsednika Republike) i glasno dozivao dosadašnjeg predsednika: "Tomooooo, Tomislave, baci ključeve!"
U svakom slučaju, njegov izborni rezultat bi morao da natera one koji se ozbiljno bave politikom da dobro razmisle šta su im glasači poručili i zašto.