Kupovina Naftne industrije Srbije, Beopetrola, Moskovske banke i ulazak na bankarsko tržište Sberbanke, neke su od ključnih ruskih investicija u Srbiji u poslednjih 13 godina, koje iznose skoro milijardu i po dolara, ne računajući izgradnju kraka gasovoda Južni tok ili kredit za obnovu srpskih železnica, čije se povlačenje čeka nekoliko godina. Da li Ruska federacija uz ekonomske interese svoja ulaganja koristi za ostvarivanje ciljeva iz svoje političke agende?
Svoje bliske odnose, koje su održavali i tokom međunarodne izolacije Srbije i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Srbija i Rusija nastavile su da gaje i posle petooktobarskih promena, bez obzira što se zvanična državna politika Srbije načelno okreće evro-integracijama i otvara prema zemljama zapada.
Uprkos tome što se u političkom smislu stavovi dve države više u potpunosti ne podudaraju, ekonomske veze je potvrdilo nekoliko sporazuma, poput onih o slobodnoj trgovini ili energetskoj saradnji. Srbija i Rusija međutim još nisu potpisale Sporazum o strateškom partnerstvu koji je više puta najavljivan.
Na temelju energetskog sporazuma, Gasprom je za 450 plaćenih i oko 550 uloženih miliona dolara postao vlasnik najvećeg proizvođača goriva Naftne industrije Srbije, dok se državi pružila prilika da postane deo velikog ruskog gasnog projekta – Južni tok. Vrednost izgradnje njegovog kraka koji će proći kroz Srbiju, procenjuje se na 1,7 milijardi evra.
Uz to Rusija je do sada sume od po nekoliko desetina miliona dolara ulagala u rudarstvo, turizam, bankarski sektor i osiguravajuća društva.
U trenutku kada je pre pet godina potpisan sporazum između Srbije i Rusije, ovdašnji energetski sektor bio je na izdisaju, a prema ocenama pomoćnika ministarke energetike, Petra Stanojevića, dramatični kraj te priče je sprečilo ulaganje ruskog Gasproma:
„Srbija 20 godina nije mogla da završi skladište Banatski Dvor. Modernizacija NIS-a je bila pod velikim znakom pitanja. Nije bilo čak ni mnogo potencijalnih kupaca, ni investitora, jednostavno sudbina kompanije je bila neizvesna. O Južnom toku se nije ni govorilo. Ulaganje u NIS je u najvećem procentu opravdalo očekivanja. Mi imamo novo postrojenje i novu rafineriju. Što se tiče očekivanja od Južnog toka, Srbija napokon dolazi na jednu od evropskih najvažnijih, jer Južnim tokom će poteći 10-15 odsto svih evropskih potreba za gasom", navodi Stanojević.
Međutim uprkos aranžmanu sa Rusijom i drugim vidovima saradnje, prema priznanju našeg sagovornika, Srbija spada u grupu država koja najskuplje plaća ruski gas. Da li se time namiruje i politički uticaj koji Rusija ima i eventualno nastoji da ojača u Srbiji?
„Politički interes je direktno vezan sa naftom, gasom i oružjem, tako da njega ne možemo da isključimo iz ove priče. Njegova težina je pitanje na koje utiču mnogi faktori. Kako da vam kažem, većina fabrika više ne radi. Ukoliko neko pruži mogućnost da se cena smanji i postane prihvatljiva, mi samo možemo da budemo srećni, ako uspemo da postignemo nižu cenu koja će omogućiti da naša privreda radi. Mi to ne možemo da izbegnemo.“
Dok menadžment NIS-a negira bilo kakve nepravilnosti, Blagojević se u međuvremenu, u ime nekoliko stotina radnika, za pomoć obratio nadležnima, ali i predsedniku Tomislavu Nikoliću:
„Išlo se do te mere da se zaposleni udaljuju sa radnog mesta, premeštaju se na nova fiktivna radna mesta u posebne sektore koji se zovu kao administrativna-tehnička pomoć pri radu kompanije, a u stvari ti zaposleni nemaju šta da rade. Imam odgovor od predsednika Republike da tema nije u njegovoj nadležnosti, ali je obećao da će naložiti nadležnim ministarstvima da to reše i izveste nas o tome. Od ostalih još nisu dobili nikakav odgovor.“
Okretanje kreditima
Još jedna od mrlja nesumnjivo je relativizacija koja je propratila okončanje monopola na uvoz goriva u Srbiji. Naime, pošto je 2011. stupila vladina uredba o tome, uvedene su dvojne akcize za gorivo koje su bile skuplje za uvezeno, a jeftinije za ono koje je proizvedeno u Srbiji – što se tumačilo kao privilegovanje Naftne industrije Srbije.
Posle negodovanja konkurencije, domaće javnosti i opomena iz Brisela da se time krši Prelazni trgovinski sporazum EU i Srbije, dvojne akcize su ukinute. Od tog trenutka ne može se više govoriti o NIS-ovom monopolskom položaju u Srbiji, objašnjava novinarka Jelica Putniković:
„NIS svakako nije monopolista, jer u Srbiji ima tridesetak licenciranih uvoznika goriva za veleprodaju, a u Mađarskoj svega pet. Ako Mađarska ne dozvoljava baš svakom da se registruje, onda je pitanje da li je Srbiji, koja je manja od Mađarske i čija je privreda nerazvijenija, a standard lošiji, potreban toliki broj uvoznika.“
Pominje se i zaduživanje u rubljama, ruskoj valuti koja se od skoro nalazi na domaćoj kursnoj listi. Taj potez se međutim ocenjuje kao politička odluka, pošto je jasno da rublja ne može biti na nivou evra, dolara ili britanske funte. Koristi od toga bi jedino moglo biti za građane koji imaju nekog posla u Rusiji, objašnjava vlasnik jedne beogradske menjačnice Borislav Brujić:
„Građani koji idu u Rusiju od nas traže i kupuju rublje, dok oni koji iz Rusije dolaze ovde mogu da ih menjaju. Tako da je to obostrano jako dobra stvar. Onima koji u Rusiju putuju turistički ili poslovno više se isplati da rublje kupe ovde za dinare, nego da nose evra pa da ih tamo pretvaraju u rublje ili dolare.”
Istovremeno, dosadašnja praksa pokazuje da povlačenje kredita ne ide toliko lako. Od obećanih milijardu dolara za obnovu železnice, dogovorenih pre nekoliko godina, Srbija je dobila 200 miliona za spas budžeta, dok se ostatak od 800 miliona još čeka. Pri tom je taj kredit skuplji od zajmova koje je Srbija dobila od EU ili Kine, a dodatna okolnosti koja mu ne ide u prilog je to, što će na terenu biti angažovane mahom ruske kompanije i oprema.
Ekonomisti Aleksandru Stevanoviću nisu poznati motivi sklapanja takvih sporazuma. Ipak, smatra ih aktom slobodne volje, što se mora poštovati:
„Do onoga ko ulazi u takve odnose je da nešto tako prihvati ili ne prihvati. Nije obavezno uzeti kredit, a ako uzmete kredit pod uslovima da vam strane firme rade – to morate poštovati! Nije Rusija usamljena. Svaka donacija ili poklon koji dobije neka zemlja ima i svoj politički momenat. To je nešto što je potpuno normalno i svi se tako ponašaju. Dakle ako nama EU dodeli dosta para, ona to radi zato da bi od nas napravila civilizovanu državu, koja neće predstavljati izvor izbeglica, azilanata i potencijalnih ratnih konflikta na njenim granicama. Tako i Rusi imaju neke svoje određene interese koje žele da zadovolje. Države uvek imaju političke interese kada se bave ekonomijom i Rusi nisu jedini koji to rade", ocenjuje Stevanović.
Dodatni udarac posustaloj srpskoj privredi zadalo je povlačenje američkog US Steel-a iz Smedereva koji je zbog gubitaka vlasništvo nad tamošnjom železarom prepustio državi za jedan dolar.
Godinu dana kasnije sve teži uslovi u kojima žive građani Smedereva, jer je skoro 5.000 njih zaposleno u Železari, koja trenutno ne radi, naterala ih je da sve nade polažu u ruski Uralvagonzavod koji se nazire kao novi strateški partner smederevske Železare.
Svoje bliske odnose, koje su održavali i tokom međunarodne izolacije Srbije i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Srbija i Rusija nastavile su da gaje i posle petooktobarskih promena, bez obzira što se zvanična državna politika Srbije načelno okreće evro-integracijama i otvara prema zemljama zapada.
Uprkos tome što se u političkom smislu stavovi dve države više u potpunosti ne podudaraju, ekonomske veze je potvrdilo nekoliko sporazuma, poput onih o slobodnoj trgovini ili energetskoj saradnji. Srbija i Rusija međutim još nisu potpisale Sporazum o strateškom partnerstvu koji je više puta najavljivan.
Na temelju energetskog sporazuma, Gasprom je za 450 plaćenih i oko 550 uloženih miliona dolara postao vlasnik najvećeg proizvođača goriva Naftne industrije Srbije, dok se državi pružila prilika da postane deo velikog ruskog gasnog projekta – Južni tok. Vrednost izgradnje njegovog kraka koji će proći kroz Srbiju, procenjuje se na 1,7 milijardi evra.
Uz to Rusija je do sada sume od po nekoliko desetina miliona dolara ulagala u rudarstvo, turizam, bankarski sektor i osiguravajuća društva.
U trenutku kada je pre pet godina potpisan sporazum između Srbije i Rusije, ovdašnji energetski sektor bio je na izdisaju, a prema ocenama pomoćnika ministarke energetike, Petra Stanojevića, dramatični kraj te priče je sprečilo ulaganje ruskog Gasproma:
„Srbija 20 godina nije mogla da završi skladište Banatski Dvor. Modernizacija NIS-a je bila pod velikim znakom pitanja. Nije bilo čak ni mnogo potencijalnih kupaca, ni investitora, jednostavno sudbina kompanije je bila neizvesna. O Južnom toku se nije ni govorilo. Ulaganje u NIS je u najvećem procentu opravdalo očekivanja. Mi imamo novo postrojenje i novu rafineriju. Što se tiče očekivanja od Južnog toka, Srbija napokon dolazi na jednu od evropskih najvažnijih, jer Južnim tokom će poteći 10-15 odsto svih evropskih potreba za gasom", navodi Stanojević.
Međutim uprkos aranžmanu sa Rusijom i drugim vidovima saradnje, prema priznanju našeg sagovornika, Srbija spada u grupu država koja najskuplje plaća ruski gas. Da li se time namiruje i politički uticaj koji Rusija ima i eventualno nastoji da ojača u Srbiji?
„Politički interes je direktno vezan sa naftom, gasom i oružjem, tako da njega ne možemo da isključimo iz ove priče. Njegova težina je pitanje na koje utiču mnogi faktori. Kako da vam kažem, većina fabrika više ne radi. Ukoliko neko pruži mogućnost da se cena smanji i postane prihvatljiva, mi samo možemo da budemo srećni, ako uspemo da postignemo nižu cenu koja će omogućiti da naša privreda radi. Mi to ne možemo da izbegnemo.“
Naftna industrija Srbije
Na priču o ruskim privatizacijama u Srbiji senku bacaju tvrdnje o nesigurnom položaju radnika i nepoštovanju socijalnog programa. Konkretne zamerke o kojima se govorilo u srpskoj javnosti odnose se na NIS, koji se prema tvrdnjama predsednika Nezavisnog sindikata Naftagasa, Save Blagojevića, oglušio o mnoge obaveze iz sporazuma Srbije i Rusije.Dok menadžment NIS-a negira bilo kakve nepravilnosti, Blagojević se u međuvremenu, u ime nekoliko stotina radnika, za pomoć obratio nadležnima, ali i predsedniku Tomislavu Nikoliću:
„Išlo se do te mere da se zaposleni udaljuju sa radnog mesta, premeštaju se na nova fiktivna radna mesta u posebne sektore koji se zovu kao administrativna-tehnička pomoć pri radu kompanije, a u stvari ti zaposleni nemaju šta da rade. Imam odgovor od predsednika Republike da tema nije u njegovoj nadležnosti, ali je obećao da će naložiti nadležnim ministarstvima da to reše i izveste nas o tome. Od ostalih još nisu dobili nikakav odgovor.“
Okretanje kreditima
Još jedna od mrlja nesumnjivo je relativizacija koja je propratila okončanje monopola na uvoz goriva u Srbiji. Naime, pošto je 2011. stupila vladina uredba o tome, uvedene su dvojne akcize za gorivo koje su bile skuplje za uvezeno, a jeftinije za ono koje je proizvedeno u Srbiji – što se tumačilo kao privilegovanje Naftne industrije Srbije.
Posle negodovanja konkurencije, domaće javnosti i opomena iz Brisela da se time krši Prelazni trgovinski sporazum EU i Srbije, dvojne akcize su ukinute. Od tog trenutka ne može se više govoriti o NIS-ovom monopolskom položaju u Srbiji, objašnjava novinarka Jelica Putniković:
„NIS svakako nije monopolista, jer u Srbiji ima tridesetak licenciranih uvoznika goriva za veleprodaju, a u Mađarskoj svega pet. Ako Mađarska ne dozvoljava baš svakom da se registruje, onda je pitanje da li je Srbiji, koja je manja od Mađarske i čija je privreda nerazvijenija, a standard lošiji, potreban toliki broj uvoznika.“
Hotel Tulip Inn Putnik u Beogradu još je jedna od ruskih investicija
Pored dominirajućeg energetskog sektora, ruski novac u Srbiju stiže i kroz druge oblasti. Najsvežiji primer je preuzimanje nekada nemačke Volksbanke, a danas ruske Sberbanke. Osim nje, u bankarskom sektoru posluje i Moskovska banka, koja jedina održava platni promet sa Kubom. Takođe, zbog teške ekonomske situacije i problema sa krpljenjem budžeta, Srbija se okreće ruskim kreditima.Pominje se i zaduživanje u rubljama, ruskoj valuti koja se od skoro nalazi na domaćoj kursnoj listi. Taj potez se međutim ocenjuje kao politička odluka, pošto je jasno da rublja ne može biti na nivou evra, dolara ili britanske funte. Koristi od toga bi jedino moglo biti za građane koji imaju nekog posla u Rusiji, objašnjava vlasnik jedne beogradske menjačnice Borislav Brujić:
„Građani koji idu u Rusiju od nas traže i kupuju rublje, dok oni koji iz Rusije dolaze ovde mogu da ih menjaju. Tako da je to obostrano jako dobra stvar. Onima koji u Rusiju putuju turistički ili poslovno više se isplati da rublje kupe ovde za dinare, nego da nose evra pa da ih tamo pretvaraju u rublje ili dolare.”
Istovremeno, dosadašnja praksa pokazuje da povlačenje kredita ne ide toliko lako. Od obećanih milijardu dolara za obnovu železnice, dogovorenih pre nekoliko godina, Srbija je dobila 200 miliona za spas budžeta, dok se ostatak od 800 miliona još čeka. Pri tom je taj kredit skuplji od zajmova koje je Srbija dobila od EU ili Kine, a dodatna okolnosti koja mu ne ide u prilog je to, što će na terenu biti angažovane mahom ruske kompanije i oprema.
Ekonomisti Aleksandru Stevanoviću nisu poznati motivi sklapanja takvih sporazuma. Ipak, smatra ih aktom slobodne volje, što se mora poštovati:
„Do onoga ko ulazi u takve odnose je da nešto tako prihvati ili ne prihvati. Nije obavezno uzeti kredit, a ako uzmete kredit pod uslovima da vam strane firme rade – to morate poštovati! Nije Rusija usamljena. Svaka donacija ili poklon koji dobije neka zemlja ima i svoj politički momenat. To je nešto što je potpuno normalno i svi se tako ponašaju. Dakle ako nama EU dodeli dosta para, ona to radi zato da bi od nas napravila civilizovanu državu, koja neće predstavljati izvor izbeglica, azilanata i potencijalnih ratnih konflikta na njenim granicama. Tako i Rusi imaju neke svoje određene interese koje žele da zadovolje. Države uvek imaju političke interese kada se bave ekonomijom i Rusi nisu jedini koji to rade", ocenjuje Stevanović.
Dodatni udarac posustaloj srpskoj privredi zadalo je povlačenje američkog US Steel-a iz Smedereva koji je zbog gubitaka vlasništvo nad tamošnjom železarom prepustio državi za jedan dolar.
Godinu dana kasnije sve teži uslovi u kojima žive građani Smedereva, jer je skoro 5.000 njih zaposleno u Železari, koja trenutno ne radi, naterala ih je da sve nade polažu u ruski Uralvagonzavod koji se nazire kao novi strateški partner smederevske Železare.