Dragoljub Stanković pesnik, kritičar, intervjuer, kolumnista, prozaist, urednik. Pisao za portal E-novine, podlistak Beton, list Danas, za mnoge književne časopise, kao i za Treći program radio Beograda. Objavio tri knjige poezije: Pesme jednog dana (KOV, 2005), Barka tela (KOV, 2010) i S onu stranu noći (Levo krilo, 2014). Živi u Beogradu.
Subota, 9. septembar
Ovih dana je u mom životu sve podređeno skorom odlasku u Sarajevo na jednomesečni rezidencijalni boravak za pisce. Prvi put idem na takvo nešto i prvi put u Sarajevo. Ima još jedan prvi put ovog meseca za mene. Oko 1. oktobra će se pojaviti moj prvi roman Beogradski kiklop u izdanju Partizanske knjige iz Kikinde. Ovu mladu izdavačku kuću kao urednici odlično vode kritičar Vladimir Arsenić i pisac Srđan Srdić. Njih dvojica su mi puno pomogli da rukopis izgleda bolje jer sam novajlija u proznom izrazu.
Pisao sam poeziju, kritiku i to mi sada izgleda kao mačiji kašalj u odnosu na dobru prozu. Mogao bih da navedem sve svoje škole pisanja jer čini mi se da kod nas toga nema na zvaničnom nivou. A radi se o praksi i zanatu. I to vrlo starom. Od ispravki i rezova koje je u mojim pesmama radio divni, rano preminuli Petru Krdu, čovek prefinjenog sluha, duhoviti urednik Književne opštine Vršac, praktično njen sinonim, preko pisanja kritika za Danasov podlistak Beton i kolumni za E-novine, shvatio sam da svako mora da pronađe svoj ugao i izraz i da je to povezano sa širinom pogleda na svet, sa senzitivnošću i mišljenjem koje se stalno vežba i sudara sa neshvatljivim i kontradiktornim.
Tako ja sada pokušavam da pojmim šta to znači ići iz Beograda za Sarajevo, i osećam nelagodu. Sarajevo su ubijali četiri godine, u krvavoj, strašnoj, svirepoj i jednoj od najdužih opsada u istoriji modernog ratovanja i to baš za moj račun, moji Srbi. Da bih ja pobedio kako su me ubeđivali. Gomila ubica sa snajperima ciljala su određenog dana samo zelene ili plave džempere, u krsta jer od toga se sporo umire, najveća je šteta, i to neku ženu ili dete, to je bio rat koji je vođen u moje ime. To je i jedan od razloga zbog čega sam napisao Beogradskog kiklopa. Ili bolje reći izbacio ga iz sebe.
Nedelja, 10. septembar
Posle početne nelagode, činjenica da ću doći u Sarajevo izvor je sasvim specifične, velike sreće, predstavlja ostvarenje mog najiskrenijeg, velikog sna. Teško je bez patetike preneti tu emociju. Sarajevo je za mene uvek bilo i ostalo srce Jugoslavije, države u kojoj sam se rodio, proveo prve dve decenije života, koja mi je pružala sigurnost, i koja je sada potopljena Atlantida što leži na dnu moga bića. Nije u pitanju nostalgija, tu reč ne razumem, radi se o formativnim godinama, o periodu u kome mi je usađena ideja da kakav-takav pravedan svet može postojati, tj. društvo u kome se zna razlika između dobra i zla, fašizma i antifašizma. Srce takve države moralo se dugo ubijati, njegovo postojanje je nepodnošljivo za varvare koji su rušili i Dubrovnik i Vukovar, jer oni su neprijatelji samog pojma grada i civilizovanosti, građanstva, što znači poštovanja drugačijeg čoveka, kulture.
Pre nekog vremena vidim da postoje radionice za mlade u kojima se uči, vežba, da se ne treba plašiti različitih, da je moguć život sa njima. Ne mogu da izmerim koliko smo pali kada mlade morate tome podučavati? Ja sam uvek bio privučen što različitijom, daljom kulturom a ako tog drugog mogu da razumem bez prevoda onda je to neprocenjivo bogatstvo, ta mala razlika nešto je najdelikatnije, najslađe, kao da vidite uživo jednu sopstvenu mogućnost. Imam nekoliko mlađih drugova u Sarajevu s kojima sam se momentalno razumeo kada smo se upoznali pre koju godinu, iako nas dele decenije i drugačije odrastanje. To me ponovo uverava da je ljudska supstanca ista, da su ljudi braća. I to je velika uteha. Zato se pišu knjige. Iste te male razlike među narodima na ovim prostorima bile su uzrok najjače mržnje i masovnih zločina. Beogradski kiklop je uništio hiljade života a posebno je voleo da proždire civile i nejač, nezaštićene i slabe.
Javljaju mi Sarajlije da u periodu u kome ću boraviti u njihovom gradu obično vlada blaga jesen. Vidim da je mesecima temperatura za neki stepen niža od beogradske. Šta je za njih miholjsko leto, saznaću. Divni pesnik Milan Milišić, koji je bio jedna od prvih žrtava zverskog bombardovanja Dubrovnika, imao je rodbinu u Sarajevu. Zbog zagađenosti atmosfere i magle grada situiranog u kotlini, govorio je da Sarajlije imaju plastične unutrašnje organe. Pouzdan izvor mi javlja da je neko vreme ozbiljno bilo planirano da se probuši jedno od okolnih brda, radi provetravanja.
Ponedeljak, 11. septembar
Veliko mi je zadovoljstvo i čast što će mi domaćin u Sarajevu biti P.E.N. Centar BiH koji je osnovan u prvoj godini rata, 1992. godine. Doživljavam to kao nagradu za trogodišnji rad na rukopisu, i pre nego je knjiga izašla jer je važno i ko dodeljuje određeno priznanje. U knjizi, pored ostalog, iz ličnog ugla opisujem devedesete godine, genezu razaranja Jugoslavije i mislim, i to nije nikakvo otkriće, da se skoro svi problemi, svode na pitanje komunikacije. Kada prestane razgovor, počinje nasilje, makar nevidljivo, u početku.
Čini mi se da je najveći nedostatak koji danas osećam u srpskom društvu nedostatak dijaloga. Kao da ga i privatno manje ima. Niko nikog ne čuje, niti to želi. Iz želje da čujem neočekivanog drugog neko vreme sam radio intervjue sa ljudima za koje sam mislio da imaju šta da kažu, sa piscima, prevodiocima, pesnicima, znalcima u svojim oblastima.
Ne moramo da se preziremo ako ne mislimo isto, možemo s tim da se šalimo, jer svi smo smrtni, prah, nikakve veličine, zato treba dati šansu drugima i da pogreše, ne skakati odmah, kopati rov i prekidati komunikaciju. Ali koliko vidim i na tzv. opozicionoj sceni u Srbiji to je manir. Nije onda čudo da u medijima gledamo uvek iste ljude, slušamo iste mrtve priče, decenijama, i ne pomeramo se.
U spremanju za put najveća briga mi je bila dobra obuća. Kada sam to rešio laknulo mi je. Obišao sam ceo Beograd tražeći lagane, jake, elegantne cipele, za kišu ali koje će se moći nositi i po toplom vremenu. Najzad sam ih našao u Balkanskoj ulici. Radi se o domaćem proizvođaču, o istim onim cipelama koje sam kupio pre devet godina kada sam se oženio i koje mi još služe. Jedno je sigurno, oprobane su.
Utorak, 12. septembar
Ja sam od onih, nadam se retkih, koji se uspaniče kada treba da putuju dalje od centra Beograda. Pozivam se tada na Kanta ili Filipa Larkina koji uglavnom nisu izbivali nigde. Pomislim na svetskog putnika Crnjanskog koji je zavideo onom čobaninu što nikada nije otišao iz svog sela, sa planine. Prezirem sebe zbog te nepomičnosti i nadam se da će put u Sarajevo napraviti pukotinu u mojoj monolitnosti, u budističkoj želji da postanem kamen. Da će me osloboditi i za druge destinacije.
Možda su izvori mog straha meteopatija i moć navike koju volim. U SAD uragani, u Sarajevu i Beoradu juče oluja, to me za tren ispuni užasom. Temperatura je pala negde i za više od deset stepeni. Strašno sam zimogrožljiv, nosim puno stvari, odeće i zato uvek preopteretim kofer. Shvatio sam da mi ipak ne treba perjana jakna i zato radosno pakujem Tutore Bore Ćosića (koji imaju 870 gr) za druga u Sarajevu jer ovde ih je moguće nabaviti za 300 dinara. Jedinstvena knjiga, retko ju je ko pročitao ili bar načeo kao ja, naš Uliks, bez pripovedača, radnje, sve same fraze, jezik je glavni junak, a genijalno, na 700 strana.
Od tri Ćosića, Branimir i Bora su mi vrlo dragi. Onaj treći, nepomenik, otac nesreće i smrti sa ovih prostora do skoro je bio poznatiji od njih ali sada sa radošću uviđam da se svaka utvara, laž, praznina, koliko god da je bila velika, forsirana silom, raspršava, prolazi čim nema više mehanizama moći koji su stajali iza nje. Ostalo je ono što je posejano i izraslo u međuvremenu, nacionalizam i mržnja.
Na sebe gledam kao na pripadnika posleratne generacije književnika i to ne mora da ima direktne veze sa antiratnim angažmanom, nego više sa osećajem sveta. Radi se o epohalnoj promeni, o novom duhu koji je nalik najviše na onaj za koji su se borili velikani kao što su bili Rastko Petrović ili Stanislav Vinaver. Njima je spoznaja sveta bila ono glavno a književnost samo najfiniji instrument da se do nečega dođe na tom putu. Oni nisu bili larpurlartisti, niti ideolozi i baš zato međuratni period naše literature, po prvi put u povesti, ne kaska za modernim, evropskim trendovima. On je toliko bogat da je to teško sagledivo, iz naše perspektive. Od modernista do socijalne književnosti, od dadaista do nadrealista, uz sve moguće međusobne ograde i razmene, odricanja. Kada se oslobodi reč, pomeša sve, i što je najvažnije, kada postoji proživljena emocija kao suština pisanja, uz beskrajnu duhovitost, dobija se velika literatura.
Tako oslobođeno, jezički raskošno i bez straha, pišu kasnije Vujica Rešin Tucić, Miodrag Stanisavljević, Milan Milišić, Predrag Čudić, Ibrahim Hadžić, Bora Ćosić, u njihovim knjigama nema kalkulacije, tu se sve preliva kao sam život, to je poklon, dar čitaocima, onima koji to mogu prepoznati, koji ne traže šeme i obrasce, akademske klasifikacije, čistu, ispravnu književnost nego čitaju prvo srcem. To je nevidljiva istorija naše najbolje literature koja još nije napisana jer kako je Vinaver govorio, naši profesori mrze književnost. Ali ona odoleva jer duh diše gde hoće.
Sreda, 13. septembar
Najzad krećem za Sarajevo, u šest ujutru. Idemo preko Hrvatske jer je u tzv. Republici Srpskoj zabranjen kombi prevoz, za one koji se nisu nagodili, calnuli negde kako kaže šofer koji me vozi. Šid, Slavonski Brod, Derventa, Doboj, Zenica, kaže vozač u jednom trenutku da smo prošli i bosanske piramide, ko je vido vido je. Za sebe kaže da je bio mlad i lud a sada je samo lud. Recituje "Čuj kako jauče vetar..". Uviđam da smo ista generacija i bivše kolege sa Filološkog fakulteta. Onda on objašnjava šta je palatalizacija: Vuk sreće u šumi Crvenkapu i pita je: Šta to nosiš baci? I Crvenkapa baci.
U Sarajevu me dočekuje vredna, ljubazna i predusretljiva domaćica Amela Balić, sekretarka P.E.N. Centra BiH. Vodi me u stan u kome ću provesti narednih mesec dana. Do kraja dana se iz njega čak dvaput spuštam pešice do grada, otkrivam kosi lift, spravu koja vozi ljude sa i na Koševsko brdo i shvatam da u Sarajevu nema menjačnica kao u Beogradu, na svakom koraku. Uspevam da se dvaput izgubim u povratku u stan. Obraćam se za pomoć Sarajlijama koje srećem, svih generacija, i zapanjen sam koliko su srdačni. Obavezno mi na rastanku požele najiskrenije svako dobro, prijatan boravak, ne žure, ne okreću glavu, a sa jednim mladićem ulazim čak u književne teme. Pasa lutalica nema, kako su me plašili pre dolaska.
Možda je to samo moja projekcija, patetična, ali prvi utisak je da fizički mogu da osetim ljudskost, toplinu, u glasu dece, tonu, akcentu specifičnog govora, u izrazima lica, osobenom humoru, sporosti temperamenta, i to me iznenadi znajući šta je taj svet preživeo. Kao da gledam pravu meru čoveka, emotivno-intelektualnu, onakvu kakvu bih ja voleo da imam, zauvek.
Četvrtak, 14. septembar
Dočekao sam prvu koševsku vodu u ulici Antuna Hangija, čoveka čije sam kapitalno delo Život i običaji muslimana u BiH pročitao u pripremama za put. Negde oko 6 i 15 nešto je kloknulo, a do pola 7 stigla je voda. Kao okean koji očekujemo da nas zapljusne. Nije je bilo cele noći. Čujem da je tako u celom gradu i odavno, ali da će se srediti.
Danas se nalazim sa drugom Mirnesom Sokolovićem, urednikom izvrsnog studentskog časopisa SIC!. Mirnesu nosim Tutore Bore Ćosića.
Sedimo po divnom danu, pretresamo književno-političke teme, zajedničke poznanike, strategije i skretanja na levici.
Petak, 15. septembar
Preda mnom je period istraživanja grada o kome sam čitao, slušao, gledao na televiziji. Biće dosta uživanja, javljanja dragim ljudima, otkrivanja tradicije ovih prostora, susretanja. U toku boravka izaći će moj roman Beogradski kiklop u Srbiji. Već za tri dana, 18. septembra je u štampi, upravo mi javlja Vladimir Arsenić. Ovih dana, dakle, ne mogu da se požalim na sudbinu. Samo nek potraje.