Nikoga ne bi trebalo da iznenađuje interesovanje Londona za politička zbivanja u Srbiji nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2013. godine, konstatuje bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji Čarls Kroford (danas konsultant i medijator u rešavanju međunarodnih pitanja), u odgovoru na pitanje RSE.
Kroford se ponovo našao u žiži interesovanja nakon što je Zoran Živković, koji je nasledio Đinđića na premijerskom mestu, a danas je narodni poslanik Nove stranke u Skupštini Srbije, izjavio da se Kroford u tim traumatičnim danima za Srbiju zalagao da na čelo Vlade dođe tadašnji vicepremijer Nebojša Čović (danas izvan politike, predsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda). Takođe, poslednjih dana neki srpski tabloidi ponavljaju teze o navodnoj umešanosti Čovića u pripreme atentata na Zorana Đinđića.
Odgovor Čarlsa Kroforda prenosimo u celini
"Razočaravajuće je, ako ne i bizarno, da istaknuti srpski političari, uključujući sada i Zorana Živkovića, još uvek proizvode neljubazne, neistinite ili nečasne primedbe o mojim razgovorima sa različitim ličnostima u Beogradu neposredno nakon ubistva Zorana Đinđića 2003. godine.
Ovo je ono što se zaista dogodilo.
Koliko se sećam, na dan posle ubistva Zorana Đinđića sastao sam se sa Aleksandrom Joksimović (tadašnja pomoćnica ministra inostranih poslova i članica Izvršnog odbora Demokratske stranke) u pokušaju da saznam kakvi su planovi rukovodstva Demokratske stranke u vezi sa imenovanjem novog premijera – ne iznenađuje, razume se, što je zvanični London želeo procene o tome šta bi mogao biti verovatan sled događaja u tom kritičnom trenutku.
Zaboravio sam kako je tačno tekao razgovor sa Joksimovićevom i sa svima drugima s kojima sam se sreo, ali ja sam izneo stav da bi tadašnji potpredsednik Vlade Nebojša Čović, među mnogim drugim, verovatno bio jak kandidat za premijera: on je zadobio mnoge međunarodne prijatelje za Srbiju time što je neumorno radio na normalizaciji odnosa sa albanskom zajednicom na jugu Srbije, promovišući inteligentnu i aktivnu srpsku politiku u vezi sa kosovskim problemom. Da je tada postavljen na poziciju premijera Srbije, London bi to u potpunosti podržao, kao što bi podržao bilo kog novog predsednika vlade u tim užasnim okolnostima.
Činilo se da je Joksimovićeva, vrlo napeta i pod stresom zbog događaja od prethodnog dana, što je bilo sasvim normalno s obzirom na okolnosti, bila i ljuta jer je ovo razumela kao da ja guram Čovića na račun kandidata Demokratske stranke. Rekao sam joj da definitivno nije moja namera da favorizujem Čovića već sam samo rekao da mi se Čović dopada, da smatram da bi dobro obavljao posao i da bi njegovo imenovanje za premijera sigurno naišlo na toplu međunarodnu dobrodošlicu. U svakom slučaju, međutim, rekao sam da je pre svega na Demokratskoj stranci da odluči ko treba da postane novi premijer i da u tom smislu treba i da nastave da rade.
Kada je nekoliko dana kasnije Demokratska stranka najavila da će novi premijer biti Zoran Živković, gradonačelnik Niša koji je obavio dobar posao pomažući da se obori Milošević, javio sam u London da je to bio solidan izbor (uprkos činjenici da nije imao značajan ugled van Srbije, niti bilo kakvo međunarodno iskustvo) i da je Živković ostavio snažan prvi utisak prilikom obraćanja diplomatskom koru.
Ova skromna i stopostotno profesionalno korektna epizoda u našoj komunikaciji očigledno je, međutim, metastazirala u mašti Demokratske stranke u nešto daleko zlokobnije i dalekosežnije, naime, u neku vrstu zajedničke zavere ambasada Velike Britanije i SAD kako bi se umešale u probleme Srbije u tom kritičnom trenutku.
Zašto bismo mi to radili? U koju svrhu? Bilo je zaslepljujuće očigledno svakome (uključujući i gospodina Živkovića) da je i pre i posle atentata (na Zorana Đinđića), Ambasada Velike Britanije u Beogradu neumorno radila sa srpskim liderima, i to uz punu podršku Londona, na svim vrstama programa pomoći Srbiji da ponovo stane na noge i krene napred nakon godina Miloševićeve vlasti.
Jasno nam je, međutim, da sama činjenica da su sumnje o našoj ulozi smešne, teoriju zavere čine još dubljom.
U svakom slučaju, žao mi je zbog činjenice da je gospodin Živković smatrao primerenim da iznese tako grube primedbe o meni posle toliko vremena proteklog od pomenutih događaja. Dok je bio na funkciji premijera doveo sam visokog britanskog zvaničnika da ga upozna, a organizovao sam i susrete drugih visokih ličnosti sa njim: razgovori su u svakoj od tih prilika bili srdačni i poslovni.
Ako bivši lideri Demokratske stranke, poput gospodina Živkovića, sada imaju vremena, mogli bi u miru razmisliti o tome kako su doveli svoju stranku od 2,4 miliona glasova u 2000. godini na 230.000 glasova u 2016. Spektakularan politički neuspeh za njih i za njihovu zemlju domaće je izrade. Taj neuspeh nema nikakvih dodirnih tačaka sa stranim diplomatama.
Zoran Živković o Krofordu
Zoran Živković, narodni poslanik i lider Nove stranke, u izjavi za RSE datoj pre odgovora Čarlsa Kroforda, kaže da je odmah po atentatu na premijera Zorana Đinđića, ambasador Velike Britanije u Srbiji u to vreme, zahtevao da novi premijer bude tadašnji potpredsednik Vlade Nebojša Čović.
Živković, tada sam potpredsednik Demokratske stranke, precizira da sastanku sa Krofordom neposredno nakon atentata na Đinđića nije sam prisustvovao, ali da su mu kolege sa kojima se ambasador tada sastao, Gordana Čomić i Boris Tadić, potpredsednici Demokratske stranke, preneli da im je Kroford rekao da novi premijer treba da bude Nebojša Čović. Dodaje, međutim, da to nije bio stav Forin Ofisa, već lični zahtev ambasadora Kroforda.
Zoran Živković: Kroford je došao na sastanak i rekao ko po njegovom mišljenju treba da bude premijer Srbije
"To je jedna od egzibicija Kroforda, ali nije jedina. On je došao na sastanak i rekao ko po njegovom mišljenju treba da bude premijer Srbije. Naravno, pitan je da li je to stav njegove vlade ili njegov lični stav, na šta je on odgovorio da je to njegov stav. Kolege koje su se srele sa njim su to primile k znanju, ali od tog trenutka naša komunikacija sa Londonom praktično je išla preko njegove zamenice, a on je za nas postao persona non grata. Mi smo preko tadašnjeg Saveznog ministarstva inostranih poslova - tada je to još uvek bila savezna država – obavestili Forin Ofis da Republika Srbija ne želi više da komunicira sa Londonom preko njihovog tadašnjeg ambasadora u Beogradu. Kroford je, međutim, potpuno nevažna ličnost u svim tim dešavanjima oko atentata na Zorana Đinđića. Sigurno je da politička pozadina ubistva Đinđića mora biti dalje istraživana i istražena, ali epizoda sa Krofordom je potpuno nebitna za suštinu tog dagađaja", kaže Živković.
Upitan kako gleda na to da je njegova izjava o Krofordu, preneta na stranicama tabloida Kurir na kojima je ponovo aktivirana priča o navodnoj umešanosti Nebojše Čovića u pripremu ubistva Zorana Đinđića, Živković kaže da to medijsko razvlačenje Đinđićevog ubistva, jedino može da se prekine time što će se u vezi sa tim oglasiti pravosuđe.
"Ja vidim veći problem u tome što nadležno tužilaštvo i drugi organi nadležni za istraživanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića ćute već trinaest godina. Svaki medij, pa i Kurir, ima pravo da pokrene taj proces, a ono što bi bilo logično i jedino dobro jeste to da u roku od sedam do deset dana nadležno tužilaštvo kaže ima li tu nečega ili nema, da se na tu temu – dakle, da li Čović ima bilo kakve veze sa atentatom na Đinđića – stavi tačka. Iz onoga koliko sam to pratio - od 2003. godine, iz suđenja za Đinđićevo ubistvo i svih činjenica vezanih za to – ja nisam video da je bilo koja služba utvrdila bilo kakvu povezanost Čovića sa tim atentatom, kao što sa tim atentatom nije utvrđena ni bilo kakva povezanost tadašnjeg predsednika zemlje Vojislava Koštunice", navodi Živković.
"Ono što može da se zaključi, što ja sebi dopuštam da zaključim, to je da su klan Milošević, dakle, porodica Milošević, i oni koji su bili bliski toj porodici, a takođe bliski i kriminalnim organizacijama – da su, dakle, oni imali i motiv, i neposredno poznanstvo sa izvršiocima, i dovoljno novca da to finansiraju. Ja ne mogu da dokažem ove svoje navode, ali iz onoga što može da se vidi i nasluti, očigledno je da klan Milošević, ponavljam, imao najveći motiv, bilo da je to vezano za direktne kontakte sa ubicama, bilo za novac koji je tu očigledno bio prisutan", kaže Živković za RSE.