Predstava novopazarske dramske trupe „Beton mahala“, koja je u matičnom gradu zabranjena zbog toga što kritikuje tamošnje prilike, izvedena je u četvrtak uveče u punoj sali „Nove scene“ beogradskog Zvezdara teatra. Komad u režiji Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića, napisalo je osmoro mladih Novopazaraca, članova dramske trupe "Joj, evo ih ovi", koji i igraju u predstavi, a koji u fokus stavljaju etničke podele, dvojezičnost, loše obrazovanje i brojne druge probleme koje tište njih pojedinačno, ali i čitavu zajednicu.
Inicijalna kapisla za nastanak “Beton mahale” bio je novopazarski Youth Theatre Festival koji okuplja mlade ljude iz cele Srbije, kaže za Radio Slobodna Evropa glumac i jedan od dvojice reditelja predstave Branislav Trifunović.
“Krenuli smo da čitamo ‘Porodične priče’ Biljane Srbljanović, jer nam je to bila prva ideja. A, onda sam ja nakon tri dana shvatio da su ‘Podične priče’ potpuno nebitne u odnosu na priče koje ti mladi i pametni ljudi imaju o svom gradu i da su te njihove priče mnogo snažnije i mnogo autentičnije u tom trenutku i na tom mestu”, objašnjava Trifunović.
Te priče zapravo čine srž predstave. “Beton mahala” je kolaž sačinjen od mnoštva slika i situacija. U svakoj od njih dramaturzi i istovremeno glumci (Ema Muratović, Džana Ljajić, Nedim Nezirović, Draga Kostić, Ajtana Dražanin, Amar Ćorović, Petar Kostić i Lejla Bučan) detektuju negativne aspekte društva u kojem žive.
Vaš browser nepodržava HTML5
Insert iz predstave
Lejla Bučan, dvadesetjednogodišnja glumica, govori o problemima koji „žuljaju“ nju i njene mlade kolege:
„Pre svega, pitanje te dvojezičnosti u školama, što je za mene pretužno. To je toliko tužno što se ta deca odvajaju da bi slušali nastavu na bosanskom ili srpskom. Onda, pitanje toga gde ćemo da izlazimo. Da li ćemo svi zajedno da idemo na jedno mesto ili ćemo ipak da idemo na neka mesta gde nisu ili jesu Srbi ili muslimani.“
Uz to, dodaje naša sagovornica, mladi ansambl upire prstom i u politiku.
„Govorimo i o tome da li možemo da radimo nešto ako nismo politički angažovani. Zbog čega ne možemo?“
Njen kolega, dvadesetogodišnji Nedim Nezirović, naglašava da je celokupna predstva jedan veliki stav.
„Bili smo svesni mi tih problema još na početku građenja same predstave, ali nekako kako ulazimo u suštinu problema i slušamo jedni druge zapravo shvatamo da su to problemi svih nas“, ističe Nezirović.
No, neki ipak više vole da žmure pred tim problemima. Nakon dva uspešna izvođenja u januaru, „Beton mahali“ su zatvorena vrata Kulturnog centra u Novom Pazaru, navodno zbog nedostatka termina. Istovremeno, sa više frontova je počela hajka na umetničku ekipu kojoj je zamereno da nije u pravom svetlu prikazala svoj grad, ali i da je napravila antiislamsku predstavu.
Branislav Trifunović smatra da su na ovaj način neki želeli da zastraše mlade glumce.
„I to je ono što je meni bilo najgore od svega, jer su im u igri bila deca koju oni poznaju. Mislim da je to najgora stvar, da se igraš decom koju vrlo dobro znaš i u koju se kuneš pre ili posle predstave. A, deca govore neke stvari koje najzad nekima možda nisu lepe, ali su suštinske. I to deca ne govore iz mržnje, nego iz čiste ljubavi prema svom gradu ne bi li ga učinili još lepšim“, smatra Trifunović.
Lejla Bučan ne krije da ju je ovakav ishod rastužio.
„To je", kaže ona, "jedna jako tužna činjenica, da ne možemo da igramo u gradu u kojem smo odrasli, u kojem je nastala predstava koja je vezana za taj grad. Prosto se osećam otuđeno. Super je meni tamo... Lepo je meni u mom gradu, imam svoje prijatelje, ali više nema onog duha kad se radujemo da ćemo da igramo u našem gradu.“
Dok je za „Beton mahalu“ Novi Pazar i danas, četiri meseca nakon premijere, „zabranjeni grad“, trupa dobija pozive za gostovanja po Srbiji, ali i van zemlje. Osim u Beogradu, već su nastupali u Užicu, Novom Sadu, Kruševcu, a , planirana su izvođenja u BiH, Makedoniji i Crnoj Gori.
„Mislio sam da je jedini način da smanjimo pritisak sa te dece i sa svih naših dragih ljudi koji su bili oko nas u toj predstavi jeste taj da igramo i da dokažemo da to nije samo lokalna priča, kao što smo uvek i tvrdili, nego da je to priča koja će se sigurno razumeti u bilo kom gradu. To se i desilo“, kaže Trifunović.
„Ljudi prepoznaju te probleme“, nadovezuje se Lejla. „Ne mora to da bude lično iskustvo. Slušali smo komentare posle predstave, tipa: 'To se desilo mojoj drugarici ili porodici.' Na osnovu toga smo zaključili da je to svuda oko nas“, kaže.
U međuvremenu, i Lejla i Nedim nadaju se da će njihova predstava pokrenuti promene u gradu koji vole i u kojem žive.
„Ja se iskreno nadam da može. Verujem da može, jer, iskreno, ne bih radila nešto za šta ne verujem da može da uspe i da promeni to. To je cilj – da probudimo svest kod ljudi i da krene neka promena“, zaključuje Lejla.
„Mislim da se pokrenuo jedan točak koji bi trebalo da se, kako je to rekao jedan naš prijatelj, kotrlja i u tome treba da nam pomognu ljudi. Jer, ne možemo sami, naravno“, konstatuje Nedim.