Beogradske vlasti najavile su da će 24. marta na 13. godišnjicu NATO bombardovanja biti podignuto spomen obeležje svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih. Spomenik svim žrtvama i braniteljima se podiže baš u Beogradu jer, objašnjavaju prestavnici vlasti, taj grad je bio glavni grad bivše države.
Pitali smo Zorana Alimpića, zamenika predsednika Skupštine Beograda iz Tadićeve Demokratske stranke, koji se smatra najuoprnijim zagovornikom ovakvog spomen obeležja u Beogradu: kome je posvećen spomenik? Ko su žtrve a ko branioci otadžbine?
“Pod braniocima otadžbine podrazumevaju se, naravno, ljudi koji su bili pod oružjem. A pod žrtvama rata se podrazumevaju civili, kolateralna šteta, ja mislim da je to svima jasno", kaže Alimpić.
RSE: Da li to znači spomenik i onima koji su rušili Vukovar, Dubrovnik, koji su bombardovali Sarajevo?
Alimpić: Pobogu, mislim da je vaše pitanje zlonamerno. To je spomenik braniocima, ljudima koji su pozvani u vojsku da brane svoju zemlju, koji su se odazvali, koji su dali svoj život. Oni zaslužuju spomenik. U ratu je, naravno, bilo žrtava. Naravno da su pucali iz topova i naravno da je bilo razaranja. Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali. Pa, to se podrazumeva. Svako ko bude tamo palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način.
Ideja da se podigne spomenik svima koji su nosili oružje, ma šta činili na ratištima i sa ma kakvom idejom tamo odlazili, stara je deset godina kaže Branimir Stojanović iz grupe Spomenik koja se protivila tome pre nego što se Srbija odredi prema karakteru ratova iz 90-ih godina.
Stojanović podseća da je prvi konkurs za spomen obeležje propao jer se umetnici nisu odazvali, na drugi su pozvane arhitekte i on je propao jer su, kaže Stojanović, nuđni veći ili nešto manji krstovi, da bi najzad odluka pala da se u parku na Savskom trgu preko puta železničke a u blizini aubotuske stanice, ugradi omanja ploča.
Beleg promašaja državne politike
Stojanović objašnjava zašto je grupa umetnika koja se okupila pod nazivom Spomenik, uporno odbijala ovu ideju koja zamagljuje istinu o ratovima 90-ih:
“Ratovi 91-95 nisu mogli da imaju karakter odbrane otadžbine, kako signalizira ovaj spomenik. Dakle, sve vreme je problem državne politike kako da se nosi sa 90-im, kako da imenuje događaje u kojima je participirala. Ovaj spomenik samo je beleg jedne nesposobnosti, promašaja državne politike da imenuje svoj angažman u devedestim godinama u raspadu Jugoslavije. Takvim spomenikom se poručuju dve stvari: da su Srbi ( kako se to govori od 1987. godine) žrtve istorijskih ratova, a druga poruka je: vodili smo samo odbrambene ratove.”
“Ja imam problem sa naslovom. KO to određuje ko su nevine žrtve rata? S obzirom na karakter ratova, izuzetnu osetljivost teme, i na izuzetnu asimitriju vojne i finansijske moći na stranu Srbije i broj žrtava trebalo bi podizati spomenike žrtvama sa imenom i prezimenom. Žrtve rata nisu brojevi. Oni imaju svoja imena. Recimo, u Sarajevu postoji spomenik sa 1536 imena ubijene dece. Ispred Bundestaga u Berlinu postoje relativno skromne ploče sa imenima bivših članova parlamenta pre dolaska nacista na vlast, koji su stradali u koncentracionim logorima. Dakle, i kod nas treba na spomenicima da stoje konkretna imena. Time bi se izbegle sve moguće manipulacije i zloupotrebe žrtava”, ocenjuje Janja Beč.
Spomen obeležje se, slučajno ili ne, otkriva u jeku predizborne kampanje. Kritičari Tadićeve politike kažu da je i ovakva spomen ploča sasvim u skladu sa politikom sadašnje vlasti koja ne daje jasne odgovore ni na jedno važno društveno pitanje, bilo da se radi o prošlosti ili budućnosti Srbije, politike koja se sve vreme vodi u stilu “može biti , ne mora da znači”.
Ispod spomenika koji se podiže 2012. godine u Beogradu, “mirne savesti “ će upaliti sveću i šešeljevac i mladićevac, i vojnik koji je verovao da odlazeći u Vukovar brani Jugoslaviju, i snajperista sa Pala i specijalac koji je čistio Kosovo od Albanaca.
Da li je moguće verovati da se u takvom društvu nađu i njihove žrtve, kako to sugeriše gradski funkcioner Beograda koji kaže:”Svako ko tamo bude palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način.”.
Pitali smo Zorana Alimpića, zamenika predsednika Skupštine Beograda iz Tadićeve Demokratske stranke, koji se smatra najuoprnijim zagovornikom ovakvog spomen obeležja u Beogradu: kome je posvećen spomenik? Ko su žtrve a ko branioci otadžbine?
“Pod braniocima otadžbine podrazumevaju se, naravno, ljudi koji su bili pod oružjem. A pod žrtvama rata se podrazumevaju civili, kolateralna šteta, ja mislim da je to svima jasno", kaže Alimpić.
RSE: Da li to znači spomenik i onima koji su rušili Vukovar, Dubrovnik, koji su bombardovali Sarajevo?
"Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali. Pa, to se podrazumeva", kaže Zoran Alimpić.
Alimpić: Pobogu, mislim da je vaše pitanje zlonamerno. To je spomenik braniocima, ljudima koji su pozvani u vojsku da brane svoju zemlju, koji su se odazvali, koji su dali svoj život. Oni zaslužuju spomenik. U ratu je, naravno, bilo žrtava. Naravno da su pucali iz topova i naravno da je bilo razaranja. Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali. Pa, to se podrazumeva. Svako ko bude tamo palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način.
Ideja da se podigne spomenik svima koji su nosili oružje, ma šta činili na ratištima i sa ma kakvom idejom tamo odlazili, stara je deset godina kaže Branimir Stojanović iz grupe Spomenik koja se protivila tome pre nego što se Srbija odredi prema karakteru ratova iz 90-ih godina.
Stojanović podseća da je prvi konkurs za spomen obeležje propao jer se umetnici nisu odazvali, na drugi su pozvane arhitekte i on je propao jer su, kaže Stojanović, nuđni veći ili nešto manji krstovi, da bi najzad odluka pala da se u parku na Savskom trgu preko puta železničke a u blizini aubotuske stanice, ugradi omanja ploča.
Beleg promašaja državne politike
Stojanović objašnjava zašto je grupa umetnika koja se okupila pod nazivom Spomenik, uporno odbijala ovu ideju koja zamagljuje istinu o ratovima 90-ih:
“Ratovi 91-95 nisu mogli da imaju karakter odbrane otadžbine, kako signalizira ovaj spomenik. Dakle, sve vreme je problem državne politike kako da se nosi sa 90-im, kako da imenuje događaje u kojima je participirala. Ovaj spomenik samo je beleg jedne nesposobnosti, promašaja državne politike da imenuje svoj angažman u devedestim godinama u raspadu Jugoslavije. Takvim spomenikom se poručuju dve stvari: da su Srbi ( kako se to govori od 1987. godine) žrtve istorijskih ratova, a druga poruka je: vodili smo samo odbrambene ratove.”
Janja Beč
Sociološkinja Janja Beč, koja se bavi žrtvama rata na području bivše Jugoslavije, kaže da je takvo spomen obeležje u Beogradu veoma problematično.“Ja imam problem sa naslovom. KO to određuje ko su nevine žrtve rata? S obzirom na karakter ratova, izuzetnu osetljivost teme, i na izuzetnu asimitriju vojne i finansijske moći na stranu Srbije i broj žrtava trebalo bi podizati spomenike žrtvama sa imenom i prezimenom. Žrtve rata nisu brojevi. Oni imaju svoja imena. Recimo, u Sarajevu postoji spomenik sa 1536 imena ubijene dece. Ispred Bundestaga u Berlinu postoje relativno skromne ploče sa imenima bivših članova parlamenta pre dolaska nacista na vlast, koji su stradali u koncentracionim logorima. Dakle, i kod nas treba na spomenicima da stoje konkretna imena. Time bi se izbegle sve moguće manipulacije i zloupotrebe žrtava”, ocenjuje Janja Beč.
Spomen obeležje se, slučajno ili ne, otkriva u jeku predizborne kampanje. Kritičari Tadićeve politike kažu da je i ovakva spomen ploča sasvim u skladu sa politikom sadašnje vlasti koja ne daje jasne odgovore ni na jedno važno društveno pitanje, bilo da se radi o prošlosti ili budućnosti Srbije, politike koja se sve vreme vodi u stilu “može biti , ne mora da znači”.
Ispod spomenika koji se podiže 2012. godine u Beogradu, “mirne savesti “ će upaliti sveću i šešeljevac i mladićevac, i vojnik koji je verovao da odlazeći u Vukovar brani Jugoslaviju, i snajperista sa Pala i specijalac koji je čistio Kosovo od Albanaca.
Da li je moguće verovati da se u takvom društvu nađu i njihove žrtve, kako to sugeriše gradski funkcioner Beograda koji kaže:”Svako ko tamo bude palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način.”.