Širom Srbije nikla su zadnjih dvadesetak godina spomen-obeležja palim učesnicima ratova na Balkanu, pre svega u BiH i Hrvatskoj. Nije retkost da i u Beogradu naiđete na spomen-česme srpskim borcima poginulim u Vukovaru ili na ratištima Bosne i Hercegovine.
Postavljali su ih najčešće udruženja veterana i porodice nastradalih. Ono što je, međutim, u moralnom i političkom smislu najnakaznije u vremenu nakon „petooktobarskih“ demokratskih promena jeste činjenica da su i vlasti pokušavale postaviti spomenike koji brkaju žrtve i zločince.
Grad Beograd 2002. godine na inicijativu veterana ratova i udruženja porodica nastradilih raspisuje konkrus Spomen-obeležje žrtvama ratova i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Konkurs nije uspeo i gradska vlast je bila prinuđena da ga obustavi, ali su ubrzo raspisana još dva, nakon čega je donesena odluka da su Beogradu ipak postavi memorijalna ploča braniocima otadžbine 90-ih, no srećom ta ideja nije do sada materijalizovana.
Branimir Stojanović, teoretičar umetnosti, i Milica Tomić, umetnica, oboje članovi grupe „Spomenik“, kao i veliki deo civilnog sektora na čelu sa Centrom za kulturno dekontaminaciju, suprotstavili su se ideji takvog memorijala smatrajući da oni pokušavaju da potisnu i naivno sakriju horor ratnih godina konceptom „svi smo mi žrtve rata“. Time, smatraju oni, ovakvi memorijali postaju pastoralni ekran sećanja koji blokira memoriju prave prirode smrti u ime etničke stvari. Tamo gde nikne spomenik našoj stvari, podsećaju, na istom mestu prikriven je i potisnut zločin u ime nacionalne stvari.
Grupa „Spomenik“ u toku svih tih gradskih memorijalnih inicijativa saradnju sa kultur-tregerima glavnog grada i odlučuje da je umesto ovakvih naručenih spomenika najbolje detektovati kakav duh kulture vlada u institucijama kulture u Srbiji i projektima kulturne politike. Branimir Stojanović, grupa „Spomenik“:
„Ono što je naša dijagnoza institucija u Srbiji, bilo da je u pitanju konkurs za spomenik ili je u pitanju delatnost jednog pozorišta ili bilo koje instuticije s kojom mi imamo ovde dodira, naše je iskustvo zapravo da se radi o institucijama koje su 20 godina bile u službi politike terora, pre svega politike koja je izvršila najstravičnije zločine na teritoriji ex Jugoslavije, dakle etničko čišćenje, genocid. Te institucije i danas si nereformisane. One i dan-danas generišu istu tu politiku, ali ne više prema drugima, nego prema svojim vlastitim građanima.“
Ovakav uvid je, naglašava sagovornik Radija Slobodna Evropa, došao upravo iz analize gradskog konkursa za pomenuti spomenik:
„Povodom pokušaja da se napravi jedan ekumenski spomenik posvećen svim žrtvam, svim palim borcima. Već to da stavljate u isti koš i žrtve i pale borce govori o jednom potpuno besmislenom pokušaju države da praktično sakrije istinu i politike koje su bile operativne preko 20 godina u ovom kulturnom i političkom prostoru.“
Grupa „Spomenik“ zauizinma stav da je nužno otvoriti diskusiju o karakteru ratova 90-ih, a o onome šta stoji iza ideje o naručenim pseudo-ekumenskim spomenicima, njena članica Milica Tomić kaže:
„ Taj diskurs koji stoji iza tog spomenika je zapravo diskurs politika rata. Taj diskurs nije prisutan u javnosti. Međutim, on i dalje vlada politikom ove zemlje.“
Sagovornica Radija Slobodna Evropa baca fokus na svojevrstan apsurd srspkog društva nakon demokratskih promena:
„Ono što je nama bilo prosto neverovatno u jednom momentu da nakon 2000. godine tu nema ljudi kojima je stalo da dođu do istine o tim ratovima. A vi vidite da je do toga stalo i ovim ljudima koji su veterani i ovim ljudima koji su invalidi, a stalo je i ovim ljudima koji su izgubili decu. Znači svima je stalo da dođu do istine o ratovima.“
U političkom prostoru Srbije posle kraha Miloševićevog režima nije došlo do katarze, uveren je Branimir Stojanović:
„Zapravo, tek 2000. dolaze političke snage koje osećaju užasan resentiman zbog poraza srpskog nacionalnog, ekspanzionističkog programa i tek 2000. nastaju ozbiljni problemi unutar političkog prostora u Srbiji jer snage koje su bile uključene u projekat imperijalnog širenja u ovim našim prostorima ex Jugoslavije su poražene i ovo su sad učinci nesnalaženja garniture koja mora da sebe reprezentuje pred svetom da kao demokratsku snagu - ali zabuna ostaje ista, mislim da zapravo prave, istinske nacionaliste danas imamo u političkom prostoru.“
NEPRAVDA ZA SVE
Grupa „Spomenik“, koja ukuplja i umetnike iz BiH i Hrvatske, od 2007. godine fokusira se na rad u BiH, i fokus joj je, kaže naša sagovornica, genocid u Srebrenici:
„Radili smo nekoliko projekata. Jedan od njih je bio deo Oktobarskog salona 2008. godine. Mi smo pozvali ekipu forenzičara internacionalne komisije za nestala lica koja se bavi reasocijacijom identiteta ubijenih u genocidu. Na Oktobarskom salonu rekli smo da nećemo praviti instalacije, filmove, bilo šta, mi ćemo napraviti ovde novinsku redakciju i u ovoj novinskoj redakciji će se pojaviti forenzičari koji će predstaviti svoj rad kako dolaze do indentiteta jedne osobe koja je ubijena, i kroz taj proces ćemo pre svega imati mogućnost da vidimo da to nije jedno ubistvo hiljada ljudi tek tako, već da iza toga stoji jedna vrlo složena, suluda i monstruozna priča, i da ta priča upravo govori da je to genocid. U tu redakcija koju smo otvorili za vreme Okrobarskog salona smo pozvali i mlade teoretičare iz Bosne da oni kažu kakav je njihov stav u odnosu na politiku pomirenja i da li ta politika pomirenja perpetuira zapravo politike rata, zločin, ili ona nalazi neko novo rešenje. Oni su imale svoje priloge, tako da na osnovu svega toga treba ovih dana da se objavi novina.“
Država i srpsko društvo naručenim mapiranjem sećanja na rat žele zapravo da ga pometu pod tep, kaže Borka Pavićević, predsednica Centra za kulturnu dekontaminaciju:
„Oni hoće sve to da zabašure - kao da ga nije bilo, mesto da ga izraspravljaju. I onda prave nepravdu i jednima i drugima, odnosno ne imenuju zlikovce, pa ne mogu da imenuju ni heroje.“
Dekontaminacija ratnog kiča kao dominantnog poimanja 90-ih još se srpskom duhu nije dogodila, opominje naša sagovornica:
„Ana Miljanić je, ne slučajno, u Muzeju 25. maj režirala predstavu koja se zvala Bordel ratnika, po Ivanu Čoloviću - bilo je tekstova i Dubravke Ugrešić i drugih. Dakle, bila je analiza i izvođenje oko 300 turbofolk pesama stvorenih u toku ovog rat. Paralelno sa tim pokupljen je tzv. akademski elitni kič. I kada ti to sagledaš, tu kontaminaciju ta dva kiča, dakle elitnog i populističkog, ti ustvari dobijaš suicid - jer ono što je napravljeno u slavu ubica i u slavu tzv. heroja to je toliko strašno da stovremeno upozorava, vidiš prazninu toga rata jer nemaš tekovine estetske iz njega.“
O odnosu prema ratnoj prošlosti svakako govori oglušivanje srpske političke elite o zahtev nevladinih organizacija da parlament usvoji rezoluciju o Srebrenici. Nakon izjave predsednika Srbije na ambasadorskoj konferenciji, koja, čini se, obećava tračak svetla u tom pogledu, Borka Pavićević kaže:
„Meni drago da je Tadić prvi put pomenuo da ustvari treba usvojiti deklaraciju o genocidu u Srebrenici. A kad si rekla Nemačka, radili smo tolike tranzicione pravde i o tome se govori, ovde u Beogradu je bio filozof Helmut Dubil, zajedno sa Aleksandrom Mockinom, dakle knjige jednog Nemca i jednog Jevrejina, profesora iz Jerusalema. Dubil je radio godinama pitanje transformacije nemačkih institucija. I imate gomilu knjiga o tome koliko je trebalo da termin naša zajednička mračna prošlost postane genocid. I onda se jedno društvo prema tome opredeli. Zašto je to važno? Zato što se onda imenuje najveći zločin.“
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Za Franju Tuđmana pregršt počasti
Spomen obilježja bez poruke univerzalnosti
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
Postavljali su ih najčešće udruženja veterana i porodice nastradalih. Ono što je, međutim, u moralnom i političkom smislu najnakaznije u vremenu nakon „petooktobarskih“ demokratskih promena jeste činjenica da su i vlasti pokušavale postaviti spomenike koji brkaju žrtve i zločince.
Grad Beograd 2002. godine na inicijativu veterana ratova i udruženja porodica nastradilih raspisuje konkrus Spomen-obeležje žrtvama ratova i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Konkurs nije uspeo i gradska vlast je bila prinuđena da ga obustavi, ali su ubrzo raspisana još dva, nakon čega je donesena odluka da su Beogradu ipak postavi memorijalna ploča braniocima otadžbine 90-ih, no srećom ta ideja nije do sada materijalizovana.
Branimir Stojanović, teoretičar umetnosti, i Milica Tomić, umetnica, oboje članovi grupe „Spomenik“, kao i veliki deo civilnog sektora na čelu sa Centrom za kulturno dekontaminaciju, suprotstavili su se ideji takvog memorijala smatrajući da oni pokušavaju da potisnu i naivno sakriju horor ratnih godina konceptom „svi smo mi žrtve rata“. Time, smatraju oni, ovakvi memorijali postaju pastoralni ekran sećanja koji blokira memoriju prave prirode smrti u ime etničke stvari. Tamo gde nikne spomenik našoj stvari, podsećaju, na istom mestu prikriven je i potisnut zločin u ime nacionalne stvari.
Grupa „Spomenik“ u toku svih tih gradskih memorijalnih inicijativa saradnju sa kultur-tregerima glavnog grada i odlučuje da je umesto ovakvih naručenih spomenika najbolje detektovati kakav duh kulture vlada u institucijama kulture u Srbiji i projektima kulturne politike. Branimir Stojanović, grupa „Spomenik“:
„Ono što je naša dijagnoza institucija u Srbiji, bilo da je u pitanju konkurs za spomenik ili je u pitanju delatnost jednog pozorišta ili bilo koje instuticije s kojom mi imamo ovde dodira, naše je iskustvo zapravo da se radi o institucijama koje su 20 godina bile u službi politike terora, pre svega politike koja je izvršila najstravičnije zločine na teritoriji ex Jugoslavije, dakle etničko čišćenje, genocid. Te institucije i danas si nereformisane. One i dan-danas generišu istu tu politiku, ali ne više prema drugima, nego prema svojim vlastitim građanima.“
Ovakav uvid je, naglašava sagovornik Radija Slobodna Evropa, došao upravo iz analize gradskog konkursa za pomenuti spomenik:
„Povodom pokušaja da se napravi jedan ekumenski spomenik posvećen svim žrtvam, svim palim borcima. Već to da stavljate u isti koš i žrtve i pale borce govori o jednom potpuno besmislenom pokušaju države da praktično sakrije istinu i politike koje su bile operativne preko 20 godina u ovom kulturnom i političkom prostoru.“
Grupa „Spomenik“ zauizinma stav da je nužno otvoriti diskusiju o karakteru ratova 90-ih, a o onome šta stoji iza ideje o naručenim pseudo-ekumenskim spomenicima, njena članica Milica Tomić kaže:
„ Taj diskurs koji stoji iza tog spomenika je zapravo diskurs politika rata. Taj diskurs nije prisutan u javnosti. Međutim, on i dalje vlada politikom ove zemlje.“
Sagovornica Radija Slobodna Evropa baca fokus na svojevrstan apsurd srspkog društva nakon demokratskih promena:
„Ono što je nama bilo prosto neverovatno u jednom momentu da nakon 2000. godine tu nema ljudi kojima je stalo da dođu do istine o tim ratovima. A vi vidite da je do toga stalo i ovim ljudima koji su veterani i ovim ljudima koji su invalidi, a stalo je i ovim ljudima koji su izgubili decu. Znači svima je stalo da dođu do istine o ratovima.“
U političkom prostoru Srbije posle kraha Miloševićevog režima nije došlo do katarze, uveren je Branimir Stojanović:
„Zapravo, tek 2000. dolaze političke snage koje osećaju užasan resentiman zbog poraza srpskog nacionalnog, ekspanzionističkog programa i tek 2000. nastaju ozbiljni problemi unutar političkog prostora u Srbiji jer snage koje su bile uključene u projekat imperijalnog širenja u ovim našim prostorima ex Jugoslavije su poražene i ovo su sad učinci nesnalaženja garniture koja mora da sebe reprezentuje pred svetom da kao demokratsku snagu - ali zabuna ostaje ista, mislim da zapravo prave, istinske nacionaliste danas imamo u političkom prostoru.“
NEPRAVDA ZA SVE
Grupa „Spomenik“, koja ukuplja i umetnike iz BiH i Hrvatske, od 2007. godine fokusira se na rad u BiH, i fokus joj je, kaže naša sagovornica, genocid u Srebrenici:
„Radili smo nekoliko projekata. Jedan od njih je bio deo Oktobarskog salona 2008. godine. Mi smo pozvali ekipu forenzičara internacionalne komisije za nestala lica koja se bavi reasocijacijom identiteta ubijenih u genocidu. Na Oktobarskom salonu rekli smo da nećemo praviti instalacije, filmove, bilo šta, mi ćemo napraviti ovde novinsku redakciju i u ovoj novinskoj redakciji će se pojaviti forenzičari koji će predstaviti svoj rad kako dolaze do indentiteta jedne osobe koja je ubijena, i kroz taj proces ćemo pre svega imati mogućnost da vidimo da to nije jedno ubistvo hiljada ljudi tek tako, već da iza toga stoji jedna vrlo složena, suluda i monstruozna priča, i da ta priča upravo govori da je to genocid. U tu redakcija koju smo otvorili za vreme Okrobarskog salona smo pozvali i mlade teoretičare iz Bosne da oni kažu kakav je njihov stav u odnosu na politiku pomirenja i da li ta politika pomirenja perpetuira zapravo politike rata, zločin, ili ona nalazi neko novo rešenje. Oni su imale svoje priloge, tako da na osnovu svega toga treba ovih dana da se objavi novina.“
Država i srpsko društvo naručenim mapiranjem sećanja na rat žele zapravo da ga pometu pod tep, kaže Borka Pavićević, predsednica Centra za kulturnu dekontaminaciju:
„Oni hoće sve to da zabašure - kao da ga nije bilo, mesto da ga izraspravljaju. I onda prave nepravdu i jednima i drugima, odnosno ne imenuju zlikovce, pa ne mogu da imenuju ni heroje.“
Dekontaminacija ratnog kiča kao dominantnog poimanja 90-ih još se srpskom duhu nije dogodila, opominje naša sagovornica:
„Ana Miljanić je, ne slučajno, u Muzeju 25. maj režirala predstavu koja se zvala Bordel ratnika, po Ivanu Čoloviću - bilo je tekstova i Dubravke Ugrešić i drugih. Dakle, bila je analiza i izvođenje oko 300 turbofolk pesama stvorenih u toku ovog rat. Paralelno sa tim pokupljen je tzv. akademski elitni kič. I kada ti to sagledaš, tu kontaminaciju ta dva kiča, dakle elitnog i populističkog, ti ustvari dobijaš suicid - jer ono što je napravljeno u slavu ubica i u slavu tzv. heroja to je toliko strašno da stovremeno upozorava, vidiš prazninu toga rata jer nemaš tekovine estetske iz njega.“
O odnosu prema ratnoj prošlosti svakako govori oglušivanje srpske političke elite o zahtev nevladinih organizacija da parlament usvoji rezoluciju o Srebrenici. Nakon izjave predsednika Srbije na ambasadorskoj konferenciji, koja, čini se, obećava tračak svetla u tom pogledu, Borka Pavićević kaže:
„Meni drago da je Tadić prvi put pomenuo da ustvari treba usvojiti deklaraciju o genocidu u Srebrenici. A kad si rekla Nemačka, radili smo tolike tranzicione pravde i o tome se govori, ovde u Beogradu je bio filozof Helmut Dubil, zajedno sa Aleksandrom Mockinom, dakle knjige jednog Nemca i jednog Jevrejina, profesora iz Jerusalema. Dubil je radio godinama pitanje transformacije nemačkih institucija. I imate gomilu knjiga o tome koliko je trebalo da termin naša zajednička mračna prošlost postane genocid. I onda se jedno društvo prema tome opredeli. Zašto je to važno? Zato što se onda imenuje najveći zločin.“
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Za Franju Tuđmana pregršt počasti
Spomen obilježja bez poruke univerzalnosti
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)