Srpska spoljna politika je kao strelica upravljena na sve četiri strane sveta: i ka Evropskoj uniji, i ka Rusiji, i ka Kini, i ka pokretu nesvrstanih. U poslednje vreme snažnije su na agendi Kina i Rusija, što se i može razumeti u vreme ljute ekonomske krize kada je svaki cent dobrodošao da zakrpi rupu u probušenom budžetu, ali se postavlja pitanje: ako su svi odnosi prioritetni, nije li pojam prioriteta izgubio smisao?
Državna delegacija Srbije, u kojoj su predsednik Tadić i ministri Jeremić i Dinkić, između 20. i 25. avgusta boraviće u Kini.
Iako u delegaciji nema premijera Cvetkovića, koji nekako najređe putuje, nema nikakve sumnje da su motivi ove posete ekonomske prirode. To nije krio ni predsednik Tadić:
"Srbija za Kinu na ovoj tački u Evropi može biti značajan partner. Kina i traga za novim tržištima, pogotovo u vreme finansijske krize Kina je odvojila veoma značajna sredstva koja bi investirala u mnoge zemlje. Srbija tu traži svoju prirodnu šansu i to će biti tema mojih razgovora sa predsednikom Hu Đintaom."
Srbija ima katastrofalni spoljnotrgovinski saldo sa Kinom i teško je pretpostaviti da će ovom posetom u tom pogledu išta pomeriti u svoju korist, ali privrednici smatraju da je više nego celishodno, pogotovo u vreme dramatične ekonomske krize, krenuti na istok, ka Kini.
Zoran Drakulić, vlasnik kompanije East Point, ocenjuje da je dobro što se sada ide u Kinu iz dva razloga:
"Prvo, Kina je odvojila 10 milijardi za podsticaj svojoj privredi, a time mi stičemo šansu da dobijemo deo tih para i rešimo, pre svega, određene infrastrukturne projekte u Beogradu. A s druge strane, ono što je interesantnije za nas privrednike jeste to što smo mi kandidovali između 100-150 miliona evra kojima bi se kupovala oprema iz Kine u privatnom sektoru uz garanciju države, posle bi mi te garancije poklapali našim garantima naših poslovnih banaka. Radi se i o kreditu od 20 godina sa veoma niskom kamatom i to bi bio dobar potez za celu našu privredu. A i elektroprivreda ima tu ogromnu šansu, da određenu opremu kupuje jeftinije."
Na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra, u posetu Beogradu dolazi ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Bez obzira na tu jaku političku simboliku, dominantne teme će verovatno biti energetske i ekonomske jer i od Rusije Srbija očekuje finansijsku injekciju za krpljenje svog budžetskog manjka.
Srbija je 2001. godine za vreme vlade pokojnog premijera Zorana Đinđića imala jasan spoljnopolitički kurs. Moskvi je Đinđić poručio da na srpskom tržištu ima mesta i za nju, ali da je prioritet Srbije Evropska unija. Odnosi sa Rusijom počinju da se značajnije otopljavaju tek sa Koštuničinom vladom i zagrevanjem pitanja Kosova. Taj kontinuitet, međutim, traje do današnjeg dana.
Istovremeno, Srbija ne odustaje od puta evropskih integracija, ali bi iduće godine i da kao domaćin ugosti jubilarni skup nesvrstanih. Može li se iz ovolike spoljnopolitičke razgranatosti uopšte prepoznati međunarodno-politički prioritet ove zemlje? Ako su svi ovi spoljnopolitički stubovi prioritet, postavlja se pitanje ima li uopšte prioriteta?
U načelu Srbija i mora i treba da ima dobre odnose sa tako važnim državama kao što su Rusija i Kina. To je tim snažniji imperativ u vremenima ekonomske krize i to čine i mnogo razvijenije zemlje, kaže Jovan Teokarević, direktor beogradskog centra za evropske integracije, ali i upozorava:
"Postojanje više prioriteta u bilo kojoj politici, pa i u spoljnoj, je dobar pokazatelj da liste prioriteta u stvari nema, i od toga jako mnogo pati spoljna politika Srbije. To je jedan od dva glavna problema koji, čini mi se, trenutno opterećuju spoljnu politiku Srbije. Drugi je taj, da smo mi jedno dugo vreme, sve do skora, u poslednjih godinu i nešto dana, od kad je Kosovo postalo samostalno, celu spoljnu politiku sveli, u stvari, na kosovsku politiku. Nije problem u tome, kad je reč o postojanju više prioriteta i saradnji sa drugim zemljama i regionima van Evropske unije, da Srbija, naravno, sarađuje sa svima, ali bi ovo otvaranje Srbije prema drugima, onome što se ranije zvalo nerazvijeni ili treći svet ili nesvrstani, moralo da bude praćeno još nekim snažnijim aktivnostima prema samoj Evropskoj uniji, odnosno njenim članicama. Mora se stalno imati na umu da ćemo mi, kad počnemo pregovore o pristupanju, odnosno kad bude ratifikovan jednog dana Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, morati da, u stvari, usklađujemo svoju spoljnu politiku, kao i sve druge politike, sa politikom Evropske unije."
Prioritet Srbije mora da bude Evropska unija – ne zato što je Evropska unija cilj iznad ciljeva nego zato što je to način da Srbija bude moderna evropska država, smatra bivši diplomata Milan Simurdić, a upitan da li je to iko od srpskih visokih funkcionera u poslednje vreme u jednoj rečenici, bez zareza i bez “i”, izgovorio, kaže:
"Spominje se da je strateški prioritet Evropska unija, ali uvek tu ima neki zarez, i uvek ima 'međutim', tako da se stiče utisak da je spoljno-politički prioritet kod nas postavljen kao pokretna meta pa ga mi tražimo čas ovde čas onde. Mi znamo šta je bio ekspoze premijera Cvetkovića kada je predstavljao novu vladu i na koji način je govorio o spoljno-političkim prioritetima gde je, apsolutno, broj jedan Evropska unija, odnosi sa susedima i regionalna saradnja. Činjenica da mi tokom godinu i nešto od formiranja nove vlade još nismo imali raspravu u parlamentu, odnosno ekspoze ministra spoljnih poslova, i verifikaciju u skupštini, ostavlja prostora različitim tumačenjima. Ja bih podsetio samo da mi imamo potpisan, nažalost još nije na snazi, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji za Srbiju jasno zacrtava predstojeće poslove i zadatke u domenu spoljne politike. Ako je on jednostrano primenjen na trgovinski deo, ja ne vidim razloga zašto mi ne bi pokušali da ga primenjujemo i u političkom delu, bez obzira na to kada će on stupiti na snagu, biti ratifikovan, i tako dalje."
Analitičari su odavno ustanovili da je srpska spoljna politika produžetak unutrašnje politike i da ona ne samo da ne može da se emancipuje od kosovske teme nego da ta tema predstavlja njen glavni sastojak.
U tom kontekstu, Milan Simurdić ukazuje na jednu veoma alarmantnu “probirljivost” srpske spoljne politike:
"Ja sam nedavno pravio blic analizu kojim saopštenjima predsedavajućeg Evropske unije, u konkretnom slučaju Švedske, se Srbija pridružuje i koja saopštenja podržava, i moram da kažem da je to veoma mali broj. Mi se, recimo, nismo pridružili saopštenjima Evropske unije, odnosno predsedavajuće Švedske, u slučaju presude dobitnici Nobelove nagrade u Burmi, bez ikakvog, u suštini, razloga. Zato što to saopštenje stavlja naglasak na ljudska prava, na demokratiju, na vladavinu prava i na sve one osnovne vrednosti koje mi pod jednim imenom, kao evropske vrednosti, imamo u Ustavu."
RSE: Zašto se nismo pridružili, jer Burma priznaje Kosovo?
"Ja ne mogu da kažem. Mislim da mi imamo jedan previše oprezan pristup kada se radi oko nečega što su osnovne vrednosti, a koje mi u suštini moramo da podržavamo bez obzira o kojoj državi se radi. Koliko znam, nismo prihvatili neka saopštenja koja su se bavila isključivo ljudskim pravima i vladavinom prava, prihvatili smo saopštenja koja pozdravljaju ishod predsedničkih izbora u Indoneziji, zatim prihvatili smo jedno saopštenje u vezi sa 60 godina Ženevske konvencije. Znači, mi imamo tu pomake, mi se pridružujemo saopštenjima, ali u odnosu na druge države procesa stabilizacije i pridruživanja, odnosno na druge države kandidate i države potencijalne kandidate. I mi smo tu relativno skromno zastupljeni u broju rezolucija koje podržavamo. Uočljivo je da smo prema velikim silama članicama Saveta bezbednosti vrlo oprezni, da najčešće u te teme ne ulazimo, a u ovim drugim temama smo nekad prisutni, a nekad nismo."
Državna delegacija Srbije, u kojoj su predsednik Tadić i ministri Jeremić i Dinkić, između 20. i 25. avgusta boraviće u Kini.
Iako u delegaciji nema premijera Cvetkovića, koji nekako najređe putuje, nema nikakve sumnje da su motivi ove posete ekonomske prirode. To nije krio ni predsednik Tadić:
"Srbija za Kinu na ovoj tački u Evropi može biti značajan partner. Kina i traga za novim tržištima, pogotovo u vreme finansijske krize Kina je odvojila veoma značajna sredstva koja bi investirala u mnoge zemlje. Srbija tu traži svoju prirodnu šansu i to će biti tema mojih razgovora sa predsednikom Hu Đintaom."
Srbija ima katastrofalni spoljnotrgovinski saldo sa Kinom i teško je pretpostaviti da će ovom posetom u tom pogledu išta pomeriti u svoju korist, ali privrednici smatraju da je više nego celishodno, pogotovo u vreme dramatične ekonomske krize, krenuti na istok, ka Kini.
Zoran Drakulić, vlasnik kompanije East Point, ocenjuje da je dobro što se sada ide u Kinu iz dva razloga:
"Prvo, Kina je odvojila 10 milijardi za podsticaj svojoj privredi, a time mi stičemo šansu da dobijemo deo tih para i rešimo, pre svega, određene infrastrukturne projekte u Beogradu. A s druge strane, ono što je interesantnije za nas privrednike jeste to što smo mi kandidovali između 100-150 miliona evra kojima bi se kupovala oprema iz Kine u privatnom sektoru uz garanciju države, posle bi mi te garancije poklapali našim garantima naših poslovnih banaka. Radi se i o kreditu od 20 godina sa veoma niskom kamatom i to bi bio dobar potez za celu našu privredu. A i elektroprivreda ima tu ogromnu šansu, da određenu opremu kupuje jeftinije."
Na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra, u posetu Beogradu dolazi ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Bez obzira na tu jaku političku simboliku, dominantne teme će verovatno biti energetske i ekonomske jer i od Rusije Srbija očekuje finansijsku injekciju za krpljenje svog budžetskog manjka.
Ima li prioriteta?
Srbija je 2001. godine za vreme vlade pokojnog premijera Zorana Đinđića imala jasan spoljnopolitički kurs. Moskvi je Đinđić poručio da na srpskom tržištu ima mesta i za nju, ali da je prioritet Srbije Evropska unija. Odnosi sa Rusijom počinju da se značajnije otopljavaju tek sa Koštuničinom vladom i zagrevanjem pitanja Kosova. Taj kontinuitet, međutim, traje do današnjeg dana.
Istovremeno, Srbija ne odustaje od puta evropskih integracija, ali bi iduće godine i da kao domaćin ugosti jubilarni skup nesvrstanih. Može li se iz ovolike spoljnopolitičke razgranatosti uopšte prepoznati međunarodno-politički prioritet ove zemlje? Ako su svi ovi spoljnopolitički stubovi prioritet, postavlja se pitanje ima li uopšte prioriteta?
U načelu Srbija i mora i treba da ima dobre odnose sa tako važnim državama kao što su Rusija i Kina. To je tim snažniji imperativ u vremenima ekonomske krize i to čine i mnogo razvijenije zemlje, kaže Jovan Teokarević, direktor beogradskog centra za evropske integracije, ali i upozorava:
"Postojanje više prioriteta u bilo kojoj politici, pa i u spoljnoj, je dobar pokazatelj da liste prioriteta u stvari nema, i od toga jako mnogo pati spoljna politika Srbije. To je jedan od dva glavna problema koji, čini mi se, trenutno opterećuju spoljnu politiku Srbije. Drugi je taj, da smo mi jedno dugo vreme, sve do skora, u poslednjih godinu i nešto dana, od kad je Kosovo postalo samostalno, celu spoljnu politiku sveli, u stvari, na kosovsku politiku. Nije problem u tome, kad je reč o postojanju više prioriteta i saradnji sa drugim zemljama i regionima van Evropske unije, da Srbija, naravno, sarađuje sa svima, ali bi ovo otvaranje Srbije prema drugima, onome što se ranije zvalo nerazvijeni ili treći svet ili nesvrstani, moralo da bude praćeno još nekim snažnijim aktivnostima prema samoj Evropskoj uniji, odnosno njenim članicama. Mora se stalno imati na umu da ćemo mi, kad počnemo pregovore o pristupanju, odnosno kad bude ratifikovan jednog dana Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, morati da, u stvari, usklađujemo svoju spoljnu politiku, kao i sve druge politike, sa politikom Evropske unije."
Zarezi, "i" i međutim
Prioritet Srbije mora da bude Evropska unija – ne zato što je Evropska unija cilj iznad ciljeva nego zato što je to način da Srbija bude moderna evropska država, smatra bivši diplomata Milan Simurdić, a upitan da li je to iko od srpskih visokih funkcionera u poslednje vreme u jednoj rečenici, bez zareza i bez “i”, izgovorio, kaže:
"Spominje se da je strateški prioritet Evropska unija, ali uvek tu ima neki zarez, i uvek ima 'međutim', tako da se stiče utisak da je spoljno-politički prioritet kod nas postavljen kao pokretna meta pa ga mi tražimo čas ovde čas onde. Mi znamo šta je bio ekspoze premijera Cvetkovića kada je predstavljao novu vladu i na koji način je govorio o spoljno-političkim prioritetima gde je, apsolutno, broj jedan Evropska unija, odnosi sa susedima i regionalna saradnja. Činjenica da mi tokom godinu i nešto od formiranja nove vlade još nismo imali raspravu u parlamentu, odnosno ekspoze ministra spoljnih poslova, i verifikaciju u skupštini, ostavlja prostora različitim tumačenjima. Ja bih podsetio samo da mi imamo potpisan, nažalost još nije na snazi, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji za Srbiju jasno zacrtava predstojeće poslove i zadatke u domenu spoljne politike. Ako je on jednostrano primenjen na trgovinski deo, ja ne vidim razloga zašto mi ne bi pokušali da ga primenjujemo i u političkom delu, bez obzira na to kada će on stupiti na snagu, biti ratifikovan, i tako dalje."
Analitičari su odavno ustanovili da je srpska spoljna politika produžetak unutrašnje politike i da ona ne samo da ne može da se emancipuje od kosovske teme nego da ta tema predstavlja njen glavni sastojak.
U tom kontekstu, Milan Simurdić ukazuje na jednu veoma alarmantnu “probirljivost” srpske spoljne politike:
"Ja sam nedavno pravio blic analizu kojim saopštenjima predsedavajućeg Evropske unije, u konkretnom slučaju Švedske, se Srbija pridružuje i koja saopštenja podržava, i moram da kažem da je to veoma mali broj. Mi se, recimo, nismo pridružili saopštenjima Evropske unije, odnosno predsedavajuće Švedske, u slučaju presude dobitnici Nobelove nagrade u Burmi, bez ikakvog, u suštini, razloga. Zato što to saopštenje stavlja naglasak na ljudska prava, na demokratiju, na vladavinu prava i na sve one osnovne vrednosti koje mi pod jednim imenom, kao evropske vrednosti, imamo u Ustavu."
RSE: Zašto se nismo pridružili, jer Burma priznaje Kosovo?
"Ja ne mogu da kažem. Mislim da mi imamo jedan previše oprezan pristup kada se radi oko nečega što su osnovne vrednosti, a koje mi u suštini moramo da podržavamo bez obzira o kojoj državi se radi. Koliko znam, nismo prihvatili neka saopštenja koja su se bavila isključivo ljudskim pravima i vladavinom prava, prihvatili smo saopštenja koja pozdravljaju ishod predsedničkih izbora u Indoneziji, zatim prihvatili smo jedno saopštenje u vezi sa 60 godina Ženevske konvencije. Znači, mi imamo tu pomake, mi se pridružujemo saopštenjima, ali u odnosu na druge države procesa stabilizacije i pridruživanja, odnosno na druge države kandidate i države potencijalne kandidate. I mi smo tu relativno skromno zastupljeni u broju rezolucija koje podržavamo. Uočljivo je da smo prema velikim silama članicama Saveta bezbednosti vrlo oprezni, da najčešće u te teme ne ulazimo, a u ovim drugim temama smo nekad prisutni, a nekad nismo."