Izlazak Grčke iz evrozone bi još više koštao i zato će evro opstati, kaže za Radio Slobodna Evropa Peter Špigel (Spiegel), šef briselskog dopisništva „Fajnenšel tajmsa“ (The Financial Times).
Po njegovom mišljenju, Španija je u teškoj situaciji i moraće još drastičnije da štedi od Grčke, što može ugroziti celu evrozonu. Fiskalna unija, odnosno zajedničko ministarstvo finansija u Briselu, jedno je do rešenja.
Nužna je veća regulacija finansijskog tržišta, ali, pošto se centar moći premešta u Aziji, Zapad nema resursa za obnovu države blagostanja već mora ulagati u održavanju konkurentnosti sa Kinom i ostalim zemljama u usponu, ističe Špigel, dodajući da neće doći do kraja kapitalizma.
Špigel: Kada je reč o globalnoj ekonomiji, nisam pesimista. Američka ekonomija ponovo raste. To je veoma pozitivan znak. Doduše, u poslednjih mesec-dva dana, nešto je manje novozaposlenih od očekivanog, ali definitivno njena privreda se oporavlja. Nisam previše zabrinut ni zbog situacije u Kini. Mada je rast nešto usporen – sa oko 11 pao je na 8-9 procenata, to, ipak, neće uticati na globalnu recesiju. Stvarni problemi su još uvek u Evropi. Politički lideri, poput Sarkozija i Montija, tvrde da stari kontinent izlazi iz krize. Međutim, to nije istina. Pogledajte šta se dešava u Španiji. Stanje u bankarskom sistemu, na finansijskom tržištu, nacionalni dug – sve to ugrožava stabilnost njene ekonomije. Evropska centralna banka je upumpala ogromnu količinu novca u bankarski sektor, ali time je samo kupljeno vreme. Španske banke su i dalje opterećene sa stotinama milijardi evra loših kredita zbog „balona“ u sektoru nekretnina. Oni nisu otpisani, kao što je to urađeno u SAD i Irskoj. Postoje regioni koji su veoma zaduženi i još nisu svedeni bilansi. Iskreno govoreći, oni ne žele da dođu pod kontrolu centralne vlade u Madridu. Dakle, Španija se, kao i ostale članice evrozone, suočava sa niskim i sporim rastom, recesijom, zbog čega će se povećavati njen javni dug. Sve to može izazvati novi „požar“. Nedavno su troškovi pozjamljivanja premašili 6 odsto. To je blizu nivoa koji se smatra neodrživim. Dakle, treba pomno pratiti stanje u Španiji, a i Italiji, jer kriza nije prevaziđena.
Evropa će u narednim godinama zaostajati za SAD
Špigel: Ne, ne verujem da političari razmišljaju o krahu evrozone, pa čak i odlasku Grčke. Mislim da je stavljena tačka na to pitanje krajem prošle godine. Sećate se kada je tadašnji grčki premijer Papandreu kazao da će da raspiše nacionalni referendum o spasilačkom paketu Evropske unije. Tada je Sarkozi odgovorio da to nije prihvatljivo, već da se može održati samo referendum sa pitanjem: da li Grčka ostaje u evrozoni ili ne. U tom trenutku svako je želeo da se skloni sa „ivice provalije“, pitajući se šta bi se desilo ako Grčka napusti evro. Svi su zaključili da bi to mnogo više koštalo ceo stari kontinent nego da ona ostane unutar monetarne unije. Mislim da su tada svi evropski političari uvideli da moraju da iznađu način da očuvaju evro. Da sam, na primer, Slovak i držim evre u grčkoj banci, a jednog dana mi saopšte „vaši evri su sada u drahmama“, pitao bih se šta da radim sa svojim evrima u slovačkoj, španskoj i italijanskoj banci. Onda bih verovatno povukao taj novac i prebacio u sigurniju nemačku banku. Svi su shvatili kakve bi probleme stvorilo izbacivanje Grčke iz evrozone. Recesija će, dakle, potrajati, biće potrebni novi zajmovi za spasavanje ugroženih evropskih ekonomija, zatim, ponovo agresivnija intervencija Evropske centralne banke. Ali, to je sve rešivo ako evrozona opstane.
Špigel: Ne samo Džozef Štiglic. Naime, levičarske i centrističke stranke u Evropi su u defanzivi u poslednje dve godine, jer su u mnogim zemljama izgubili izbore. Međutim, socijalista Fransoa Oland, koji ima velike šanse da postane novi predsednik Francuske, zalaže se za podsticanje ekonomskog rasta. Prelazni italijanski premijer Marijo Monti, koji nije politički svrstan, ali je bliži levici nego desnici, takođe je skeptičan prema oštrim merama štednje i ukazuje na nužnost privrednog rasta. Dakle, sve više se uviđa da „stezanje kaiša“ neće samo po sebi spasti evrozonu. Izuzetak je Nemačka. Ministar finansija Volfgang Šojble i kancelarka Angela Merkel smatraju da je problem Evrope što previše troši. Dakle, dok zvanični Berlin ne promeni stav, neće se promeniti sadašnja politika oštrih mera štednje u evrozoni, ali je pomenuta debata, na kojoj insistiraju centrističke i levičarske partije, sve intenzivnija i moguće su promene pristupa u narednih 12 do 18 meseci.
Špigel: To se, nažalost, može desiti. Pogledajte stanje na evropskoj periferiji – Grčkoj, Portugaliji – to nije samo nekoliko godina, to mogu biti izgubljene čitave generacije. Vidite štajkove zbog drastičnog smanjenja plata, penzija i ostalih beneficija u Grčkoj. To se nazire i u Portugaliji. Španija, da bi dovela u red svoj budžet, moraće da posegne čak za većim rezovima nego Grčka. Dakle, ove zemlje će se suočiti sa oštrom recesijom, čak iako nemačka ekonomija bude prosperirala. Stoga, može da se govori o Evropi u „dve brzine“. To znači da će Evropa u narednih nekoliko godina zaostajati za SAD i ekonomijama u usponu u Aziji. Međutim, evro će dugoročno opstati, ali u drugačijoj formi, sa mnogo većom moći odlučivanja u Briselu. Stoga će birači morati da se priviknu na novu situaciju u kojoj njihovi nacionalni parlamenti neće više imati isključivu nadležnost odlučivanja o budžetu. To znači da će postojati neka vrsta federalnog ministarstva finansija u Briselu. Nužno je stvaranje fiskalne unije. No, nisam siguran da su birači spremni da to prihvate. Biće zanimljiv ishod referenduma u Irskoj krajem ove godine. S druge strane, uprkos znatnom jačanju antievropskih partija u finskom parlamentu, njena vlada je kooperativna i aktivno uključena u ostvarivanje evropske agende. Dakle, kako ističe Žan Klod Junker, svi znaju šta treba da se uradi, ali ne znaju kako to da urade bez gubitka izbora. To znači da će ključno pitanje u narednih 12 do 18 meseci biti, da li političari u nacionalnim prestonicama mogu da ubede birače da je neophodno stvaranje fiskalne unije i da je to jedini put napred.
Spekulativni baloni
Špigel: Uzrok krize je jeftin novac koji je svuda bio na raspolaganju. To je izazvalo pucanje spekulativnih „balona“. Pozajmljivan je novac onima koji nisu ispunjavali kriterijume. To se odnosi i na klijente, kao što su vlasnici nekretnina u Kaliforniji i Vlada Grčke.
Špigel: Vidite, to nije ništa novo. Spekulativni baloni su istorijska pojava. U osnovi, kapitalizam se kretao od razdoblja strože regulacije finansijskog tržišta ka periodima veoma labave kontrole. Onda izbije kriza i političari reaguju pojačavanjem regulacije. Dakle, da ponovim, uzrok ove krize je jeftin novac do koga se lako dolazilo. Nemačke, američke i druge banke su davale kredite vlasnicima kuća u Kaliforniji, građevinskim firmama koje su gradile nekretnine u Španiji, Vladi u Atini. Svi oni su rasipali novac i zapali su u dugove. Zato smo sada u teškoćama i četiri godine nakon izbijanja krize, pokušavamo da iz nje izađemo. Neke vlade, poput američke, učinile su više. Vašington je mnogo brže reagovao, podvukao je crtu i ekonomija ponovo raste. Kada je reč o Evropi, to može da traje unedogled. Ona još uvek nema koherentnu politiku koja bi uverila tržište da je na pravom putu. Svaki potez koji je preduzela nije bio dovoljan, umesto da preduzme sveobuhvatne i odlučne mere da ubedi tržište da je ozbiljno rešena da očuva i ojača evro, pomogne pojedinim članicama, bez obzira na njihove teškoće. Zbog toga, čak i danas mnogi nisu uvereni da će kancelarka Merkel zaista učiniti sve da podupre evropsku valutu, iako to često ponavlja. Dakle, isti uzroci ali različiti odgovori na krizu. Zato je Evropa u većim problemima.
Špigel: Inteligentni i stručni ljudi, sa kojima sam razgovarao, smatraju da je neophodno reformisati finansijski sektor. Ako pogledate većinu zemalja, sa izuzetkom Grčke, to je bila uglavnom kriza finansijskih institucija, a ne javnih dugova. Primer su Irska, Španija, SAD. Te reforme se već razmatraju, u smislu razdvajanja spekulativnog investiranja banaka u odnosu na njihovu tradiconalnu ulogu kreditora. To je put kojim treba nastaviti. Međutim, greše oni koji se zalažu za kraj kapitalizma, jer se to neće desiti.
Špigel: Nema dovoljno raspoloživog novca za vraćanje države blagostanja. Sve zapadne zemlje moraju da shvate da se centar ekonomske moći pomera ka Aziji. Nakon Drugog svetskog rata, SAD i Evropa su bili svetsko ekonomsko središte i imale su ogromne resurse na raspolaganju za finansiranje države blagostanja. Sada se suočavamo sa ekonomijoma u usponu, pre svega Kinom. Da bi zadržali konkurentnost, moraćemo da odvajamo sredstva za investicije, za politike koje su više okrenute tržištu, umesto za potrebe socijalne benefite. Stoga treba zaboraviti na državu blagostanja iz 1950-ih kasnijeg perioda. Pogledajte kako su se dobro prilagodile novoj situaciji skandinavske zemlje, koje su bile avangarda u uvođenju socijalne države. Pre svega Švedska. Po prvi put u istoriji je dobila vladu desno od centra. Smanjila je poreze i ima jednu od najdinamičnijih ekonomija u Evorpi, a pri tom nije u potpunosti ukinula instrumente države blagostanja. Oni su sada selektivniji i fokusiraniji. Dakle, sada je izazov kako omogućiti neophodne socijalne benefite građanima i, istovremeno, stvoriti dinamičnu ekonomiju koja se može suočiti sa Kinom i ostalim članicama BRIKS-a – Brazilom, Indijom, Rusijom. Smatram da je to ostvarivo, što potvrđuje primer skandinavskih zemalja.
Po njegovom mišljenju, Španija je u teškoj situaciji i moraće još drastičnije da štedi od Grčke, što može ugroziti celu evrozonu. Fiskalna unija, odnosno zajedničko ministarstvo finansija u Briselu, jedno je do rešenja.
Nužna je veća regulacija finansijskog tržišta, ali, pošto se centar moći premešta u Aziji, Zapad nema resursa za obnovu države blagostanja već mora ulagati u održavanju konkurentnosti sa Kinom i ostalim zemljama u usponu, ističe Špigel, dodajući da neće doći do kraja kapitalizma.
RSE: Kako ocenjujete globalnu ekonomsku situaciju. Osim, neizvesnosti u EU, kao razlog za zabrinutost se navodi još uvek krhki rast američke ekonomije, pa čak i negativni efekti po kinesku privredu zbog smanjenja njenog izvoza u zapadne zemlje, kao posledica smanjenja tražnje.
Špigel: Kada je reč o globalnoj ekonomiji, nisam pesimista. Američka ekonomija ponovo raste. To je veoma pozitivan znak. Doduše, u poslednjih mesec-dva dana, nešto je manje novozaposlenih od očekivanog, ali definitivno njena privreda se oporavlja. Nisam previše zabrinut ni zbog situacije u Kini. Mada je rast nešto usporen – sa oko 11 pao je na 8-9 procenata, to, ipak, neće uticati na globalnu recesiju. Stvarni problemi su još uvek u Evropi. Politički lideri, poput Sarkozija i Montija, tvrde da stari kontinent izlazi iz krize. Međutim, to nije istina. Pogledajte šta se dešava u Španiji. Stanje u bankarskom sistemu, na finansijskom tržištu, nacionalni dug – sve to ugrožava stabilnost njene ekonomije. Evropska centralna banka je upumpala ogromnu količinu novca u bankarski sektor, ali time je samo kupljeno vreme. Španske banke su i dalje opterećene sa stotinama milijardi evra loših kredita zbog „balona“ u sektoru nekretnina. Oni nisu otpisani, kao što je to urađeno u SAD i Irskoj. Postoje regioni koji su veoma zaduženi i još nisu svedeni bilansi. Iskreno govoreći, oni ne žele da dođu pod kontrolu centralne vlade u Madridu. Dakle, Španija se, kao i ostale članice evrozone, suočava sa niskim i sporim rastom, recesijom, zbog čega će se povećavati njen javni dug. Sve to može izazvati novi „požar“. Nedavno su troškovi pozjamljivanja premašili 6 odsto. To je blizu nivoa koji se smatra neodrživim. Dakle, treba pomno pratiti stanje u Španiji, a i Italiji, jer kriza nije prevaziđena.
Evropa će u narednim godinama zaostajati za SAD
RSE: Tu je i Grčka, a i neke druge zemlje, poput Francuske, suočavaju se sa problemima. Da li će Grčka biti primorana da napusti evrozonu, da li je moguća Evropa u „dve brzine“, ili, čak, potpuni krah evra.
Recesija će potrajati, biće potrebni novi zajmovi za spasavanje ugroženih evropskih ekonomija, zatim, ponovo agresivnija intervencija Evropske centralne banke. Ali, to je sve rešivo ako evrozona opstane.
Špigel: Ne, ne verujem da političari razmišljaju o krahu evrozone, pa čak i odlasku Grčke. Mislim da je stavljena tačka na to pitanje krajem prošle godine. Sećate se kada je tadašnji grčki premijer Papandreu kazao da će da raspiše nacionalni referendum o spasilačkom paketu Evropske unije. Tada je Sarkozi odgovorio da to nije prihvatljivo, već da se može održati samo referendum sa pitanjem: da li Grčka ostaje u evrozoni ili ne. U tom trenutku svako je želeo da se skloni sa „ivice provalije“, pitajući se šta bi se desilo ako Grčka napusti evro. Svi su zaključili da bi to mnogo više koštalo ceo stari kontinent nego da ona ostane unutar monetarne unije. Mislim da su tada svi evropski političari uvideli da moraju da iznađu način da očuvaju evro. Da sam, na primer, Slovak i držim evre u grčkoj banci, a jednog dana mi saopšte „vaši evri su sada u drahmama“, pitao bih se šta da radim sa svojim evrima u slovačkoj, španskoj i italijanskoj banci. Onda bih verovatno povukao taj novac i prebacio u sigurniju nemačku banku. Svi su shvatili kakve bi probleme stvorilo izbacivanje Grčke iz evrozone. Recesija će, dakle, potrajati, biće potrebni novi zajmovi za spasavanje ugroženih evropskih ekonomija, zatim, ponovo agresivnija intervencija Evropske centralne banke. Ali, to je sve rešivo ako evrozona opstane.
RSE: Međutim, da li te oštre mere štednje na kojima insistiraju evropski lideri, omogućavaju oporavak. Naime, pojedini ekonomisti, poput Štiglica, smatraju da je, zapravo, potrebno podsticanje tražnje, odnosno potrošnje.
Špigel: Ne samo Džozef Štiglic. Naime, levičarske i centrističke stranke u Evropi su u defanzivi u poslednje dve godine, jer su u mnogim zemljama izgubili izbore. Međutim, socijalista Fransoa Oland, koji ima velike šanse da postane novi predsednik Francuske, zalaže se za podsticanje ekonomskog rasta. Prelazni italijanski premijer Marijo Monti, koji nije politički svrstan, ali je bliži levici nego desnici, takođe je skeptičan prema oštrim merama štednje i ukazuje na nužnost privrednog rasta. Dakle, sve više se uviđa da „stezanje kaiša“ neće samo po sebi spasti evrozonu. Izuzetak je Nemačka. Ministar finansija Volfgang Šojble i kancelarka Angela Merkel smatraju da je problem Evrope što previše troši. Dakle, dok zvanični Berlin ne promeni stav, neće se promeniti sadašnja politika oštrih mera štednje u evrozoni, ali je pomenuta debata, na kojoj insistiraju centrističke i levičarske partije, sve intenzivnija i moguće su promene pristupa u narednih 12 do 18 meseci.
RSE: Da li će Evropa, kada u narednih nekoliko godina i izađe iz krize, zaostajati za SAD-om, a naročito za zemljama u usponu, pre svega Kinom.
Evro će dugoročno opstati, ali u drugačijoj formi, sa mnogo većom moći odlučivanja u Briselu.
Špigel: To se, nažalost, može desiti. Pogledajte stanje na evropskoj periferiji – Grčkoj, Portugaliji – to nije samo nekoliko godina, to mogu biti izgubljene čitave generacije. Vidite štajkove zbog drastičnog smanjenja plata, penzija i ostalih beneficija u Grčkoj. To se nazire i u Portugaliji. Španija, da bi dovela u red svoj budžet, moraće da posegne čak za većim rezovima nego Grčka. Dakle, ove zemlje će se suočiti sa oštrom recesijom, čak iako nemačka ekonomija bude prosperirala. Stoga, može da se govori o Evropi u „dve brzine“. To znači da će Evropa u narednih nekoliko godina zaostajati za SAD i ekonomijama u usponu u Aziji. Međutim, evro će dugoročno opstati, ali u drugačijoj formi, sa mnogo većom moći odlučivanja u Briselu. Stoga će birači morati da se priviknu na novu situaciju u kojoj njihovi nacionalni parlamenti neće više imati isključivu nadležnost odlučivanja o budžetu. To znači da će postojati neka vrsta federalnog ministarstva finansija u Briselu. Nužno je stvaranje fiskalne unije. No, nisam siguran da su birači spremni da to prihvate. Biće zanimljiv ishod referenduma u Irskoj krajem ove godine. S druge strane, uprkos znatnom jačanju antievropskih partija u finskom parlamentu, njena vlada je kooperativna i aktivno uključena u ostvarivanje evropske agende. Dakle, kako ističe Žan Klod Junker, svi znaju šta treba da se uradi, ali ne znaju kako to da urade bez gubitka izbora. To znači da će ključno pitanje u narednih 12 do 18 meseci biti, da li političari u nacionalnim prestonicama mogu da ubede birače da je neophodno stvaranje fiskalne unije i da je to jedini put napred.
Spekulativni baloni
RSE: Kako sada, četiri godine nakon izbijanja krize, vidite njene uzroke. Neki smatraju da je reč o krizi samog neoliberalnog sistema, finansijskog kapitalizma, čime je, između ostalog, bankama omogućeno da osim tradicionalnih kreditora, postanu i investitori.
Špigel: Uzrok krize je jeftin novac koji je svuda bio na raspolaganju. To je izazvalo pucanje spekulativnih „balona“. Pozajmljivan je novac onima koji nisu ispunjavali kriterijume. To se odnosi i na klijente, kao što su vlasnici nekretnina u Kaliforniji i Vlada Grčke.
Ilustracija
RSE: Izvinite, ali to je, zapravo, posledica prethodnih politika koje su omogućile takvo neodgovorno ponašanje.
Špigel: Vidite, to nije ništa novo. Spekulativni baloni su istorijska pojava. U osnovi, kapitalizam se kretao od razdoblja strože regulacije finansijskog tržišta ka periodima veoma labave kontrole. Onda izbije kriza i političari reaguju pojačavanjem regulacije. Dakle, da ponovim, uzrok ove krize je jeftin novac do koga se lako dolazilo. Nemačke, američke i druge banke su davale kredite vlasnicima kuća u Kaliforniji, građevinskim firmama koje su gradile nekretnine u Španiji, Vladi u Atini. Svi oni su rasipali novac i zapali su u dugove. Zato smo sada u teškoćama i četiri godine nakon izbijanja krize, pokušavamo da iz nje izađemo. Neke vlade, poput američke, učinile su više. Vašington je mnogo brže reagovao, podvukao je crtu i ekonomija ponovo raste. Kada je reč o Evropi, to može da traje unedogled. Ona još uvek nema koherentnu politiku koja bi uverila tržište da je na pravom putu. Svaki potez koji je preduzela nije bio dovoljan, umesto da preduzme sveobuhvatne i odlučne mere da ubedi tržište da je ozbiljno rešena da očuva i ojača evro, pomogne pojedinim članicama, bez obzira na njihove teškoće. Zbog toga, čak i danas mnogi nisu uvereni da će kancelarka Merkel zaista učiniti sve da podupre evropsku valutu, iako to često ponavlja. Dakle, isti uzroci ali različiti odgovori na krizu. Zato je Evropa u većim problemima.
RSE: Imajući sve ovo u vidu, šta je recept da se izbegnu ovakve krize u budućnosti. Da li je nužna veća regualcija, kako bi se obuzdalo neobuzdano tržište.
Špigel: Inteligentni i stručni ljudi, sa kojima sam razgovarao, smatraju da je neophodno reformisati finansijski sektor. Ako pogledate većinu zemalja, sa izuzetkom Grčke, to je bila uglavnom kriza finansijskih institucija, a ne javnih dugova. Primer su Irska, Španija, SAD. Te reforme se već razmatraju, u smislu razdvajanja spekulativnog investiranja banaka u odnosu na njihovu tradiconalnu ulogu kreditora. To je put kojim treba nastaviti. Međutim, greše oni koji se zalažu za kraj kapitalizma, jer se to neće desiti.
RSE: Ne radi se o kraju kapitalizma, već o promeni neoliberalnog koncepta, stvaranju novog modela koji bi, na primer, preuzeo neke elemente države blagostanja.
Špigel: Nema dovoljno raspoloživog novca za vraćanje države blagostanja. Sve zapadne zemlje moraju da shvate da se centar ekonomske moći pomera ka Aziji. Nakon Drugog svetskog rata, SAD i Evropa su bili svetsko ekonomsko središte i imale su ogromne resurse na raspolaganju za finansiranje države blagostanja. Sada se suočavamo sa ekonomijoma u usponu, pre svega Kinom. Da bi zadržali konkurentnost, moraćemo da odvajamo sredstva za investicije, za politike koje su više okrenute tržištu, umesto za potrebe socijalne benefite. Stoga treba zaboraviti na državu blagostanja iz 1950-ih kasnijeg perioda. Pogledajte kako su se dobro prilagodile novoj situaciji skandinavske zemlje, koje su bile avangarda u uvođenju socijalne države. Pre svega Švedska. Po prvi put u istoriji je dobila vladu desno od centra. Smanjila je poreze i ima jednu od najdinamičnijih ekonomija u Evorpi, a pri tom nije u potpunosti ukinula instrumente države blagostanja. Oni su sada selektivniji i fokusiraniji. Dakle, sada je izazov kako omogućiti neophodne socijalne benefite građanima i, istovremeno, stvoriti dinamičnu ekonomiju koja se može suočiti sa Kinom i ostalim članicama BRIKS-a – Brazilom, Indijom, Rusijom. Smatram da je to ostvarivo, što potvrđuje primer skandinavskih zemalja.