Četiri nevladine organizacije iz BiH su prije četiri godine odlučile da kroz kombinaciju akademskog i aktivističkog pristupa pomognu izgradnju mira u postkonfliktnim zemljama bivše Jugoslavije. Tako je nastala Mirovna akademija, koja će i ovog ljeta biti održana u Sarajevu.
O aktivizmu u izgradnji mira i koliko svemu može doprinijeti aktivizam nevladinih organizacija razgovarali smo sa Tamara Šmidling, jednom od organizatorki Mirovne akademije.
Šmidling: Mi zapravo ne živimo u postkonfliktnim društvima, živimo u društvima koja pate još uvek od jako dubokih konflikata, ali koja su možda postratna društva, dakle društva u kojima se više ne puca i ne dešavaju se nekakva masovna nasilja. Ja ništa novo neću reći kada kažem da treba jako puno posla i na različitim nivoima. Ono što vidimo da se dešava od 1995. godine pa naovamo, ako sada govorimo konkretno o BiH, jeste neki pokušaj da se reformišu institucije, da se uspostavi država koja će biti funkcionalna i prava država, da se izvestan stepen mogućnosti uzajamnog dijaloga uspostavi kako bi društvo moglo i da ekonomski prosperira i napreduje i kako bi građani i građanke mogli da ostvare barem minimalan stepen normalnog života.
Šmidling: Ono što se često zapostavlja su nekakvi drugi procesi koji su podjednako važni, a možda čak na neki način i uslovljavaju ovo prethodno, a to su, recimo, procesi da konačno na teritoriji bivše Jugoslavije, ali posebno u BiH, dođe zaista do tog nečega što bismo nazvali političko pomirenje prvenstveno, znači da političke elite mogu da uspostave minimum dijaloga i konsenzusa oko toga da žele i da je važno da oni sarađuju i rade za dobrobit države koja nam je svima zajednička – nekima formalno, nekima neformalno.
Ono što se takođe često zapostavlja je potreba da se radi na mnogim onim problemima koji su direktno posledica rata, a to su razne etničke i teritorijalne i svakakve druge podele - dupli programi u školama, školski programi koji zapravo odgajaju nove generacije da odgajaju da budu opet nosioci nekakvih identiteta koji će mrzeti sve okolo, potreba da se bavimo pitanjem traume, postratne traume, potreba da žrtve rata, i civilne i vojne, dobiju nekakve određene satisfakcije i da im se omogući nekakav normalan život u ovoj zemlji. Sve su to različiti problemi kojima se nedovoljno bavimo, kako u BiH tako i u čitavoj regiji.
Tri nova kursa
Šmidling: Naš je utisak bio da nekako mi negde fulamo svi zajedno u tome što želimo da uradimo, da to opet ostaje u nekakvim zatvorenim krugovima, da nije dovoljno afirmisano, da nije dovoljno prepoznato i da nas ljudi prosto ne razumeju kad im nešto pričamo. Mirovna akademija je upravo i nastala iz želje da se malo proširi znanje o tome.
I prvenstveno nešto što smo uočili u tome kaso problem, to je razdvojenost - sa jedne strane akademska zajednica, znači ljudi zainteresovani za ove probleme sede, rade istraživanja, pišu teze, mudro zbore – što bi se reklo, ali ništa se sa tim govorom ne dešava; s druge strane aktivisti, ljudi na terenu koji rade sa žrtvama, koji rade sa ratnim veteranima, koji rade sa raznim drugim grupama, odbijaju da mogu da preispitaju svoje pristupe i da pokušaju da ih na neki način obogate, da ih malo bolje konceptualizuju, da malo bolje razumeju šta je zapravo taj nacionalizam protiv koga se borimo, šta su, otkud te granice, otkud te bitke među identitetima. Cilj Mirovne akademije jeste da se malo taj jaz premosti i da se iz ta dva izvora, koji mi vidimo kao jak potencijal, nešto menja, da se među njima isto nekakav dijalog otvori i da jedni druge inspirišemo i probamo nešto konkretnije da napravimo.
Šmidling: Ove godine smo se odlučili za tri nova kursa, odnosno za tri nova polja rada koja na prethodne tri Akademije nismo tematizovali. Prvi je Pitanje odnosa jezika i ideologije, sa profesorkom Snježanom Kordić iz Osijeka, iz Hrvatske. Kurs nam je zanimljiv zato što je nakon što je ona izdala svoju knjigu »Jezik i nacionalizam» prošle godine, u Hrvatskoj takva bura podignuta oko te knjige jer se ona kao lingvistica, znači kao stručnjakinja u tom polju, usudila da tvrdi da narodi na ovim prostorima baš i ne govore različitim jezicima i dobro se međusobno razumeju, što je, naravno, za nacionaliste podjednako i u Hrvatskoj i Srbiji bilo kao prst u oko. I nama je to jako bitna tema, taj odnos jezika i ideologije, jer vidimo da je to deo naše svakodnevice. To je jedan kurs.
Drugi kurs je Mediji i sećanje, koji će voditi Snježana Milivojević, profesorka sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ona će se baviti načinom na koji mediji konstruišu slike o prošlosti i tako zapravo doprinose nečemu što spada u fond tog kolektivnog pamćenja i što se upotrebljava i zloupotrebljava na različite načine. I poslednji kurs, koji će biti na engleskom održan, je kurs Gender, sexualty and violant conflict», odnosno Rod, seksualnost i nasilni konflikti, gde će se malo propitivati te rodne uloge i načine na koje naša društva konstruišu kakva žena treba da bude u ratu, pre rata, posle njega, a kakav muškarac - i kako stoji kritička teorija u odnosu na to. To su ta tri kursa.
O aktivizmu u izgradnji mira i koliko svemu može doprinijeti aktivizam nevladinih organizacija razgovarali smo sa Tamara Šmidling, jednom od organizatorki Mirovne akademije.
RSE: Gospođice Šmidling, vi dugo radite na projektima koji se odnose na pomirenjne u bivšoj Jugoslaviji. Šta je najvažnije uraditi u postkonfliktinim društvima kako bi došlo do istinskog pomirenja?
Šmidling: Mi zapravo ne živimo u postkonfliktnim društvima, živimo u društvima koja pate još uvek od jako dubokih konflikata, ali koja su možda postratna društva, dakle društva u kojima se više ne puca i ne dešavaju se nekakva masovna nasilja. Ja ništa novo neću reći kada kažem da treba jako puno posla i na različitim nivoima. Ono što vidimo da se dešava od 1995. godine pa naovamo, ako sada govorimo konkretno o BiH, jeste neki pokušaj da se reformišu institucije, da se uspostavi država koja će biti funkcionalna i prava država, da se izvestan stepen mogućnosti uzajamnog dijaloga uspostavi kako bi društvo moglo i da ekonomski prosperira i napreduje i kako bi građani i građanke mogli da ostvare barem minimalan stepen normalnog života.
RSE: Stalno govorimo o potrebi dijaloga. Čini se da ga najmanje ima među političarima. Koliko to utiče na rješavanje problema u postratnim društvima, kako ih zovete?
Šmidling: Ono što se često zapostavlja su nekakvi drugi procesi koji su podjednako važni, a možda čak na neki način i uslovljavaju ovo prethodno, a to su, recimo, procesi da konačno na teritoriji bivše Jugoslavije, ali posebno u BiH, dođe zaista do tog nečega što bismo nazvali političko pomirenje prvenstveno, znači da političke elite mogu da uspostave minimum dijaloga i konsenzusa oko toga da žele i da je važno da oni sarađuju i rade za dobrobit države koja nam je svima zajednička – nekima formalno, nekima neformalno.
Ono što se takođe često zapostavlja je potreba da se radi na mnogim onim problemima koji su direktno posledica rata, a to su razne etničke i teritorijalne i svakakve druge podele - dupli programi u školama, školski programi koji zapravo odgajaju nove generacije da odgajaju da budu opet nosioci nekakvih identiteta koji će mrzeti sve okolo, potreba da se bavimo pitanjem traume, postratne traume, potreba da žrtve rata, i civilne i vojne, dobiju nekakve određene satisfakcije i da im se omogući nekakav normalan život u ovoj zemlji. Sve su to različiti problemi kojima se nedovoljno bavimo, kako u BiH tako i u čitavoj regiji.
Tri nova kursa
RSE: Zbog svega ovoga o čemu ste pričali prije četiri godine oformljena je Mirovna akademija. Do sada je kroz treninge koje organizujete prošlo oko 160 učesnika iz zemalja bivše Jugoslavije, ali i iz drugih država. Šta je osnovni cilj Mirovne akademije?
Šmidling: Naš je utisak bio da nekako mi negde fulamo svi zajedno u tome što želimo da uradimo, da to opet ostaje u nekakvim zatvorenim krugovima, da nije dovoljno afirmisano, da nije dovoljno prepoznato i da nas ljudi prosto ne razumeju kad im nešto pričamo. Mirovna akademija je upravo i nastala iz želje da se malo proširi znanje o tome.
I prvenstveno nešto što smo uočili u tome kaso problem, to je razdvojenost - sa jedne strane akademska zajednica, znači ljudi zainteresovani za ove probleme sede, rade istraživanja, pišu teze, mudro zbore – što bi se reklo, ali ništa se sa tim govorom ne dešava; s druge strane aktivisti, ljudi na terenu koji rade sa žrtvama, koji rade sa ratnim veteranima, koji rade sa raznim drugim grupama, odbijaju da mogu da preispitaju svoje pristupe i da pokušaju da ih na neki način obogate, da ih malo bolje konceptualizuju, da malo bolje razumeju šta je zapravo taj nacionalizam protiv koga se borimo, šta su, otkud te granice, otkud te bitke među identitetima. Cilj Mirovne akademije jeste da se malo taj jaz premosti i da se iz ta dva izvora, koji mi vidimo kao jak potencijal, nešto menja, da se među njima isto nekakav dijalog otvori i da jedni druge inspirišemo i probamo nešto konkretnije da napravimo.
RSE: Ove godine će Mirovna akademija biti održana u Sarajevu u julu. Na čemu ćete se fokusirati?
Šmidling: Ove godine smo se odlučili za tri nova kursa, odnosno za tri nova polja rada koja na prethodne tri Akademije nismo tematizovali. Prvi je Pitanje odnosa jezika i ideologije, sa profesorkom Snježanom Kordić iz Osijeka, iz Hrvatske. Kurs nam je zanimljiv zato što je nakon što je ona izdala svoju knjigu »Jezik i nacionalizam» prošle godine, u Hrvatskoj takva bura podignuta oko te knjige jer se ona kao lingvistica, znači kao stručnjakinja u tom polju, usudila da tvrdi da narodi na ovim prostorima baš i ne govore različitim jezicima i dobro se međusobno razumeju, što je, naravno, za nacionaliste podjednako i u Hrvatskoj i Srbiji bilo kao prst u oko. I nama je to jako bitna tema, taj odnos jezika i ideologije, jer vidimo da je to deo naše svakodnevice. To je jedan kurs.
Drugi kurs je Mediji i sećanje, koji će voditi Snježana Milivojević, profesorka sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ona će se baviti načinom na koji mediji konstruišu slike o prošlosti i tako zapravo doprinose nečemu što spada u fond tog kolektivnog pamćenja i što se upotrebljava i zloupotrebljava na različite načine. I poslednji kurs, koji će biti na engleskom održan, je kurs Gender, sexualty and violant conflict», odnosno Rod, seksualnost i nasilni konflikti, gde će se malo propitivati te rodne uloge i načine na koje naša društva konstruišu kakva žena treba da bude u ratu, pre rata, posle njega, a kakav muškarac - i kako stoji kritička teorija u odnosu na to. To su ta tri kursa.