Dvojica policijaca optuženih za pomaganje u likvidaciji braće Bitići, Sreten Popović i Miloš Stojanović, po drugi put su oslobođeni krivice. Takvu odluku donelo je odeljenje Višeg suda u Beogradu za ratne zločine, navodeći da nema dokaza o njihovoj umešanosti u ubistva počinjena jula 1999. godine.
Trojca braće Bitići bili su američki državljani, koji su se pridružili Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a kako je i sam Sud naveo, na teritoriji Srbije su uhapšeni dok su činili humano delo – pomagali su dvema romskim porodicama da pobegnu sa Kosova.
Popović i Stojanović po drugi put izašli su zadovoljni iz Suda. Još jednom je na toj instanci zaključeno da nema dokaza o njihovom pomaganju u ubistvu trijice Bitićija.
“Vidi se da sud stvarno radi svoj posao profesionalno, kako treba”, rekao nam je Sreten Popović.
Ni Miloš Stojanović nije bio raspoložen za šire komentare, ali je na naše insisitranje podvukao:
“Nisam zadovoljan sve dok ne pronađu počinioce jer sam zbog njih bio na mukama u ovih šest godina”.
Suđenje je počelo novembra 2006. godine od kada je saslušano 105 svedoka. Uprkos tome identitet osoba koje su odvele Bitićije i potom ih likvidirale, nije utvrđen.
Na osnovu onoga što je je rekao sudija Rastko Popović, lako se može zaključiti, da su a čelu komandnog lanca koji je organizovao operacijuju uklanjanja Bitićija bili tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković (koji je 2002. godine izvršio samoubistvo) i njegova desna ruka, bivši šef Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević (koji je zbog zločina nad Albancima prošle godine pred Haškim tribunalom osuđen na 27 godina robije).
Popovićev i Stojanovićev advokat Božo Prelević izneo je podatke po kojima slučaj Bitići nije zatvoren:
“Vodi se još jedna istraga protiv šest ljudi. Međutim, ovi okrivljeni su od početka zahtevali da se pronađe ko je ubica u ovom potpuno zverskom nedelu. To im je išlo u prilog. Ovde se ne radi ni o kakvoj presudi posle koje bi trebalo likovati zato što sramota ubistva troje potpuno nevinih ljudi ostaje”.
Korištenje u političke svrhe
Ostaje i nedoumica zbog čega su se na udaru u procesu za koji je zainteresovana i američka administracija, pošto su ubijeni državljani SAD (zbog čega su i predstavnici Ambasade bili prisutni u Sudu), našli ipak nisko rangirani u mreži koja se zaplela oko braće Bitići.
Brat ubijenih Fatos Bitići u izjavi iz Amerike, gde živi i radi, navodi da dokaza ima dovoljno i nastavlja:
“Srpska vlada koristi slučaj moje braće samo za politiku. I ni zašta drugo. Ima mnogo svedoka, oni znaju šta se događalo u Petrovom selu, ko je izdavao naredbe, ko je prebacio moju braći iz Prokuplja u Petrovo selo, ko je bio u kampu - svi to znaju. Ali, vlast u Srbiji trinaest godina igra svoju igru. Mnogo puta sam zvao tužioca za ratne zločine ali on nije odgovarao na moje pozive. Kada je podignuta druga optužnica ja sam rekao da to nije dobro. Zašto nisu optuženi svi, a ne samo dvoje ljudi? Ali odgovoreno je da će prvo biti procesuirana dvojica, pa će se dalje ići na više nivoe. Ali, to se nije dogodilo”.
Može li upravo slučaj Bitići biti primer izvrdavanja gonjenja visoko rangiranih u lancu odgovornosti?
Saradnik Fonda za humanitarno pravo koji je pratio ovo suđenje Dušan Jovanović uveren je da je po sredi “ustaljena praksa srpskog Tužilaštva za ratne zločine”.
“Tužilaštvo uporno odbija da procesuira najodgovornija lica za ratne zločine počinjene od strane srpskih snaga. Optužnicom nisu obuhvaćena lica koja su verovatno imala značajan udeo u izvršenju ovog zločina. To su druga lica koja su bila u kampu kod Kladova. Ona lica koja su se tada nalazila na visokim pozicijama u policiji. Goran Radosavljević Guri i Obrad Stevanović. Oni su pozivani na sud da svedoče kao ugledni svedoci a ne kao lica koja bi se eventualno takođe mogla smatrati osumnjičenima u ovom postupku”, kaže Jovanović.
Neuvijenoj kritici Tužilaštvo je bilo izloženo i od strane sudskog veća koje je zatražilo čvrste dokaze. Usledilo je saopštenje Tužilaštva kojim se najavljuje skora žalba na oslobađajuću presudu.
Podsećamo, po tekstu optužnice, prvooptuženi Popović, poznat po nadimku Pop, je “8. jula 1999. naredio drugooptuženom Stojanoviću da uhapsi braću Bitići nakon izlaska iz zatvora u Prokuplju gde su trojica braće odslužili kazne zbog ilegalnog ulaska u Jugoslaviju iz Albanije”. U optužnici se dalje navodi kako je “Stojanović po naređenju Popovića, potom braću Bitići sproveo do Nastavnog centra MUP-a Srbije u Petrovom selu gde ih je zatvorio, a sutradan, 9. jula 1999, u kasnim večernjim satima predao pripadnicima MUP-a Srbije koji su ih ubili”.
2001. godine ostacii Ilija, Agrona i Mehmeta Bitićija pronađeni su u masovnoj grobnici, sa drugim albanskim civilima, u Petrovom selu kod Kladova.
Sudija Rastko Popović izneo je rekonstrukciju poznatih detalja o zločinu, navodeći da su Bitići uhapšeni u trenutku kada su činili humano delo – jer su pomagali dvema romskim porodicama iz Prizrena da izbegnu u Srbiju. “Nagrada” za to delo, bio je metak u potiljak. Sud navodi da kao što se ne zna ko su ubice, sa sigurnošću se ne može reći ni gde su Bitići likvidirani. Dalje se zaključuje:
“Duboko verujemo da niko, pa ni tri brata Bitići, ne zaslužuju da im se vezanih ruku, sa povezima preko očiju, puca u potiljak, a zatim da budu sahranjeni u jednoj od masovnih grobnica na periferiji Srbije”, reči su koje je pročitao sudija Popović, ilustrujući monstuoznost zločina za koji trinaest godina nakon što je počinjen niko nije odgovarao.
Trojca braće Bitići bili su američki državljani, koji su se pridružili Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a kako je i sam Sud naveo, na teritoriji Srbije su uhapšeni dok su činili humano delo – pomagali su dvema romskim porodicama da pobegnu sa Kosova.
Popović i Stojanović po drugi put izašli su zadovoljni iz Suda. Još jednom je na toj instanci zaključeno da nema dokaza o njihovom pomaganju u ubistvu trijice Bitićija.
“Vidi se da sud stvarno radi svoj posao profesionalno, kako treba”, rekao nam je Sreten Popović.
Ni Miloš Stojanović nije bio raspoložen za šire komentare, ali je na naše insisitranje podvukao:
“Nisam zadovoljan sve dok ne pronađu počinioce jer sam zbog njih bio na mukama u ovih šest godina”.
Suđenje je počelo novembra 2006. godine od kada je saslušano 105 svedoka. Uprkos tome identitet osoba koje su odvele Bitićije i potom ih likvidirale, nije utvrđen.
Na osnovu onoga što je je rekao sudija Rastko Popović, lako se može zaključiti, da su a čelu komandnog lanca koji je organizovao operacijuju uklanjanja Bitićija bili tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković (koji je 2002. godine izvršio samoubistvo) i njegova desna ruka, bivši šef Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević (koji je zbog zločina nad Albancima prošle godine pred Haškim tribunalom osuđen na 27 godina robije).
Popovićev i Stojanovićev advokat Božo Prelević izneo je podatke po kojima slučaj Bitići nije zatvoren:
“Vodi se još jedna istraga protiv šest ljudi. Međutim, ovi okrivljeni su od početka zahtevali da se pronađe ko je ubica u ovom potpuno zverskom nedelu. To im je išlo u prilog. Ovde se ne radi ni o kakvoj presudi posle koje bi trebalo likovati zato što sramota ubistva troje potpuno nevinih ljudi ostaje”.
Korištenje u političke svrhe
Ostaje i nedoumica zbog čega su se na udaru u procesu za koji je zainteresovana i američka administracija, pošto su ubijeni državljani SAD (zbog čega su i predstavnici Ambasade bili prisutni u Sudu), našli ipak nisko rangirani u mreži koja se zaplela oko braće Bitići.
Brat ubijenih Fatos Bitići u izjavi iz Amerike, gde živi i radi, navodi da dokaza ima dovoljno i nastavlja:
"Vlast u Srbiji trinaest godina igra svoju igru. Mnogo puta sam zvao tužioca za ratne zločine ali on nije odgovarao na moje pozive", kaže brat ubijenih.
Može li upravo slučaj Bitići biti primer izvrdavanja gonjenja visoko rangiranih u lancu odgovornosti?
Saradnik Fonda za humanitarno pravo koji je pratio ovo suđenje Dušan Jovanović uveren je da je po sredi “ustaljena praksa srpskog Tužilaštva za ratne zločine”.
“Tužilaštvo uporno odbija da procesuira najodgovornija lica za ratne zločine počinjene od strane srpskih snaga. Optužnicom nisu obuhvaćena lica koja su verovatno imala značajan udeo u izvršenju ovog zločina. To su druga lica koja su bila u kampu kod Kladova. Ona lica koja su se tada nalazila na visokim pozicijama u policiji. Goran Radosavljević Guri i Obrad Stevanović. Oni su pozivani na sud da svedoče kao ugledni svedoci a ne kao lica koja bi se eventualno takođe mogla smatrati osumnjičenima u ovom postupku”, kaže Jovanović.
Neuvijenoj kritici Tužilaštvo je bilo izloženo i od strane sudskog veća koje je zatražilo čvrste dokaze. Usledilo je saopštenje Tužilaštva kojim se najavljuje skora žalba na oslobađajuću presudu.
Podsećamo, po tekstu optužnice, prvooptuženi Popović, poznat po nadimku Pop, je “8. jula 1999. naredio drugooptuženom Stojanoviću da uhapsi braću Bitići nakon izlaska iz zatvora u Prokuplju gde su trojica braće odslužili kazne zbog ilegalnog ulaska u Jugoslaviju iz Albanije”. U optužnici se dalje navodi kako je “Stojanović po naređenju Popovića, potom braću Bitići sproveo do Nastavnog centra MUP-a Srbije u Petrovom selu gde ih je zatvorio, a sutradan, 9. jula 1999, u kasnim večernjim satima predao pripadnicima MUP-a Srbije koji su ih ubili”.
2001. godine ostacii Ilija, Agrona i Mehmeta Bitićija pronađeni su u masovnoj grobnici, sa drugim albanskim civilima, u Petrovom selu kod Kladova.
Sudija Rastko Popović izneo je rekonstrukciju poznatih detalja o zločinu, navodeći da su Bitići uhapšeni u trenutku kada su činili humano delo – jer su pomagali dvema romskim porodicama iz Prizrena da izbegnu u Srbiju. “Nagrada” za to delo, bio je metak u potiljak. Sud navodi da kao što se ne zna ko su ubice, sa sigurnošću se ne može reći ni gde su Bitići likvidirani. Dalje se zaključuje:
“Duboko verujemo da niko, pa ni tri brata Bitići, ne zaslužuju da im se vezanih ruku, sa povezima preko očiju, puca u potiljak, a zatim da budu sahranjeni u jednoj od masovnih grobnica na periferiji Srbije”, reči su koje je pročitao sudija Popović, ilustrujući monstuoznost zločina za koji trinaest godina nakon što je počinjen niko nije odgovarao.