Konstantan pritisak međunarodne zajednice, konačno je primorao čelnike Srbije da učine ono što su morali sami da urade odmah nakon sloma režima Slobodana Miloševića, koji je pokrenuo srpsku ratnu mašineriju početkom devedesetih.
No dugo još nakon toga, u Srbiji koja se zvala demokratskom, optuženici za najteže zločine mirno su sedeli u baštama beogradskih kafana, obilazili utakmice i druge javne skupove, uživajući sve privilegije zaslužnih građana koji su navodno samo branili svoj narod.
O tome kako su ga branili, najbolje govore masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca koje su otkrivene u neposrednoj blizini Beograda, i nepregledna groblja srebreničkih Bošnjaka, u čijem su streljenjima učestvovale paravojne jedinice i dobrovoljci iz Srbije. Ministarka pravde Snežana Malović ipak tvrdi da se Srbija suštinski promenila i da saradnja sa Hagom ostaje.
„Država Srbija će nastaviti saradnju sa Haškim tribunalom koja će se ogledati u dostavljanju dokumentacije koje će tražiti tužilaštvo, ali i odbrana naših državljana. Domaće pravosuđe nastaviće da procesuira sve osumnjičene za ratne zločine. Očekujem da se i ta stranica suočavanja sa prošlošću uspešno završi“, izjavila je Malović.
Mada je njegova partija, Demokratska stranka, bila na vlasti kada se Ratko Mladić šetkao po kasarnama, a njegovi naoružani pratioci ispijali pivo ispred vojnih kantina, predsednik Boris Tadić tvrdi da je Srbija ispunila obaveze prema Hagu isključivo zbog sebe.
„Obećao sam da ćemo završiti ovaj posao - mi smo završili ovaj posao. To je naša moralna obaveza. Učinili smo to zbog građana Srbije, učinili smo to zbog žrtava u drugim narodima, učinili smo to zbog pomirenja“, poručio je Tadić.
Da li je zaista došlo do tolikog moralnog pročišenja i iskrenog prihvatanja odgovornosti za zlodela koja je počinila srpska strana, ili su bila presudna uslovljavanja međunarodne zajednice, pošto je svaki korak ka Evropi bio uslovljen ispunjavanjem haških obaveza.
„Bez pritisaka izvana se to verovatno ne bi nikada desilo, ali isto tako mislim da bez iskrene posvećenosti određenih ljudi u ovoj zemlji to ne bi bilo moguće. Ne možete vi samo izvana pritiskom da napravite ništa“, smatra Janja Beč Nojman, sociološkinja i proučavalac genocida.
Atmosfera poricanja i neznanja
Koliko je sami građani Srbije drže do toga što su se oni za koje su glasali potrudili da haški begunci čitavih šesnaest godina nakon okončanja rata u Bosni, konačno suočiti sa licem pravde:
Ovakvo raspoloženje javnog mnjenja umnogome koriste desničarske organizacije koje su poslali glavni promoteri lika i dela osuđenih i optuženih zločinaca. I dalje se otvoreno na skupovima skandira „Nož, žica, Srebrenica“ i poručuje – „Biće reprize“, dok se datum kada je počinjen genocid u Srebrenici, čak slavi, bez bilo kakvih posledica, kao dan navodnog oslobođenja ovog grada.
Predsednica Helsinškog odora za Ljudska prava Sonja Biserko kaže da je to samo jedna od posledica toga što je izostala ozbiljna debata u srpskom društvu o masovnim stradanjima u susednim državama.
„U tome je pre svega odgovorna elita koja nije spremna da na neki način prizna tu novu realnost u regionu i naravno odgovornost Srbije za ono što se dešavalo devedesetih. I u tom smislu, nadam se da postoji nešto što Srbiju može da otvori regionu“, kazala je Biserko.
No ta debata i dalje izostaje, jer osuđeni zločinci i dalje predstavljaju u srpskim medijima tumače događaja iz devedesetih. Zbog toga proučavalac genocida Janja Beč Nojman smatra da Srbiji predstoji bolan i mukotrpan proces prihvatanja vlastite odgovornosti.
„Ja mislim da će se Srbija suočavati kao Nemačka i kao sve druge zemlje narednih sto godina, to je dve-tri generacije posle. Problem je u tome što je odgojena jedna čitava generacija ljudi i sudija u atmosferi poricanja i neznanja. Ja mislim da je ovde elita – vojna, policijska, finansijska, državna – da je ovde država u najširem smislu to blokirala“, kazala je Beč Nojman.
No dugo još nakon toga, u Srbiji koja se zvala demokratskom, optuženici za najteže zločine mirno su sedeli u baštama beogradskih kafana, obilazili utakmice i druge javne skupove, uživajući sve privilegije zaslužnih građana koji su navodno samo branili svoj narod.
O tome kako su ga branili, najbolje govore masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca koje su otkrivene u neposrednoj blizini Beograda, i nepregledna groblja srebreničkih Bošnjaka, u čijem su streljenjima učestvovale paravojne jedinice i dobrovoljci iz Srbije. Ministarka pravde Snežana Malović ipak tvrdi da se Srbija suštinski promenila i da saradnja sa Hagom ostaje.
„Država Srbija će nastaviti saradnju sa Haškim tribunalom koja će se ogledati u dostavljanju dokumentacije koje će tražiti tužilaštvo, ali i odbrana naših državljana. Domaće pravosuđe nastaviće da procesuira sve osumnjičene za ratne zločine. Očekujem da se i ta stranica suočavanja sa prošlošću uspešno završi“, izjavila je Malović.
Mada je njegova partija, Demokratska stranka, bila na vlasti kada se Ratko Mladić šetkao po kasarnama, a njegovi naoružani pratioci ispijali pivo ispred vojnih kantina, predsednik Boris Tadić tvrdi da je Srbija ispunila obaveze prema Hagu isključivo zbog sebe.
Janja Beč Nojman: Bez pritisaka izvana se to verovatno ne bi nikada desilo, ali isto tako mislim da bez iskrene posvećenosti određenih ljudi u ovoj zemlji to ne bi bilo moguće.
„Obećao sam da ćemo završiti ovaj posao - mi smo završili ovaj posao. To je naša moralna obaveza. Učinili smo to zbog građana Srbije, učinili smo to zbog žrtava u drugim narodima, učinili smo to zbog pomirenja“, poručio je Tadić.
Da li je zaista došlo do tolikog moralnog pročišenja i iskrenog prihvatanja odgovornosti za zlodela koja je počinila srpska strana, ili su bila presudna uslovljavanja međunarodne zajednice, pošto je svaki korak ka Evropi bio uslovljen ispunjavanjem haških obaveza.
„Bez pritisaka izvana se to verovatno ne bi nikada desilo, ali isto tako mislim da bez iskrene posvećenosti određenih ljudi u ovoj zemlji to ne bi bilo moguće. Ne možete vi samo izvana pritiskom da napravite ništa“, smatra Janja Beč Nojman, sociološkinja i proučavalac genocida.
Atmosfera poricanja i neznanja
Koliko je sami građani Srbije drže do toga što su se oni za koje su glasali potrudili da haški begunci čitavih šesnaest godina nakon okončanja rata u Bosni, konačno suočiti sa licem pravde:
Ovakvo raspoloženje javnog mnjenja umnogome koriste desničarske organizacije koje su poslali glavni promoteri lika i dela osuđenih i optuženih zločinaca. I dalje se otvoreno na skupovima skandira „Nož, žica, Srebrenica“ i poručuje – „Biće reprize“, dok se datum kada je počinjen genocid u Srebrenici, čak slavi, bez bilo kakvih posledica, kao dan navodnog oslobođenja ovog grada.
Predsednica Helsinškog odora za Ljudska prava Sonja Biserko kaže da je to samo jedna od posledica toga što je izostala ozbiljna debata u srpskom društvu o masovnim stradanjima u susednim državama.
„U tome je pre svega odgovorna elita koja nije spremna da na neki način prizna tu novu realnost u regionu i naravno odgovornost Srbije za ono što se dešavalo devedesetih. I u tom smislu, nadam se da postoji nešto što Srbiju može da otvori regionu“, kazala je Biserko.
No ta debata i dalje izostaje, jer osuđeni zločinci i dalje predstavljaju u srpskim medijima tumače događaja iz devedesetih. Zbog toga proučavalac genocida Janja Beč Nojman smatra da Srbiji predstoji bolan i mukotrpan proces prihvatanja vlastite odgovornosti.
„Ja mislim da će se Srbija suočavati kao Nemačka i kao sve druge zemlje narednih sto godina, to je dve-tri generacije posle. Problem je u tome što je odgojena jedna čitava generacija ljudi i sudija u atmosferi poricanja i neznanja. Ja mislim da je ovde elita – vojna, policijska, finansijska, državna – da je ovde država u najširem smislu to blokirala“, kazala je Beč Nojman.