Javnost u regionu a najviše, naravno, u Srbiji i na Kosovu, bila je iznenađena krajem prošle nedelje kada je bivšeg predsednika Srbije, a sada samo predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića, videla na regionalnom samitu u Dubrovniku, na kome nije bilo predstavnika Srbije zbog poznatog stava - gde su kosovski zvaničnici u funkciji državnika, tamo neće niko predstavljati Srbiju. Još veće iznenađenje je bilo rukovanje sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem.
Ono je trajalo nekoliko sekundi, a reakcije se ne stišavaju već danima, kao i nagađanja koje su reči razmenili, da li je Tači zaista rekao Tadiću da je kasno za razgovor.
Taj stisak ruke nazvan je: istorijskim, pristojnim, brukom, ismevanjem državne politike, nagoveštajem zaokreta...
Fahri Musliu, dopisnik Radio televizije Kosova iz Beograda, upotpunio je repertoar sa nazivom “kiseli susret”.
“Niti ovo rukovanje ima istorijski značaj, kako jedni tvrde, niti je napravio političku štetu, kako kažu drugi. Žao mi je što nije trajalo duže i što premijer Tači i bivši predsednik Tadić nisu razgovarali. To rukovanje jeste na neki način simbolično i dobar je znak da se može, ako se hoće, razgovarati bez obzira što dve strane imaju različite poglede, pogotovo oko Kosova. Pošto to rukovanje nije bilo spontano, već aranžirano od strane američkog državnog podsekretara Gordona, ja bih taj susret nazvao kiselim. I ne mislim da to rukovanje može biti uvertira nekog budućeg susreta na predsedničkom nivou”, ocenjuje Musliu.
Srbi sa severa Kosova su odmah osudili rukovanje sa kosovskim premijerom, makar i bivšeg predsednika Srbije, dok Radmila Trajković, poslanica u Skupštini Kosova na naše pitanje da li smatra ovo rukovanje istorijskim, kaže:
“To zaista nema veze sa istorijom. Mislim da je kasno za istoriju. Da je bilo ranije, bilo bi značajnije. Sada, ja zaista ne razumem poruku predsednika DS Tadića. Ja tu, koju šalje u ovom trenutku, sa ove pozicije gubitnika srpske političke scene, ne razumem. Meni se čini kao da se Tadić osećao bespomoćnim, pa je hteo neku podršku za budućnost. To je nešto što je mene razočaralo, s obzirom da sam ja njegov glasač”, kaže Radmila Trajković, dodajući da to razočarenje nije zbog rukovanja, “već zato što je to izgledalo kao da želi da se ponudi, da ga prihvati međunarodna zajednica, da je on taj koji će rešavati probleme, a za to je imao vremena ranije da radi”, kaže naša sagovornica sa Kosova.
Sužavanje političkog prostora
Istoričara Nikolu Samardžića ostavila je slika iz Dubrovnika ravnodušnim, smatra da to ne zaslužuje takvu medijsku pompu, da su mediji napravili od toga prvorazredni događaj.
Slavica Đukić Dejanovic, funkcionerka SPS-a koja je viđena za ministarsko mesto u novoj Vladi Srbije, kaže da nakon ovog rukovanja može da usledi sledeći čin, susret na višem nivou koji je već nagovestio novi predsednik Srbije, ali da za to mora da dobije zeleno svetlo od nove vlade.
“Rukovanje je u principu nagoveštaj moguće dalje politike dijaloga koja je jedino i moguća. Ja sam čula da je Tači rekao da je kasno došlo do tog rukovanja. A što se tiče najave susreta predsednika Nikolića i Jahtjage, za to mora da dobije zadatak od Vlade, pošto je jedino ona za to ovlašćena”, istakla je Đukić Dejanović.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za Srbiju smatra da čin rukovanja jednog kosovskog zvaničnika i jedne visoke političke ličnosti iz Srbije, bez obzira što u ovom trenutku nema ni jednu zvaničnu funkciju, ima dublji značaj.
“Ja mislim da su napori EU došli do tačke kada je jasno Beogradu da mora da napravi suštinski pomak. Ovo je neka vrsta nagoveštaja, mada se to može tumačiti i drugačije, da se Tadić, koji je oslobođen predsedničke funkcije, mogao sada da ponaša drugačije. Ali, ipak, ja bih to stavila u kontekst odlučnosti EU da završi sa kosovskim pitanjem. I izaslanici američke vlade, Riker i Gordon, dolaze sa istom porukom. A to je da Srbija mora priznati realnost na Kosovu”, istakla je Biserko.
I Nikola Samardžić se nada da ovaj kratki susret, ma kako kiseo bio, označava da je srpska strana najzad na putu da prihvati realnost.
“Ja jedino mogu da se nadam da se i Nikoliću i Tadiću politički prostor toliko suzio da će ih ovo rukovanje neminovno usmeravati ka promenama i u odnosima u regionu, pa i promenama koje su nužne, ne samo srpskoj već i kosvoskoj politici”, rekao je Samardžić.
Oni koji duže pamte, možda se, povodom ovog rukovanja od nekoliko sekundi, kako se smatra u aranžmanu američkih zvaničnika, a uz podršku poznatog prijatelja Beograda još iz ratnih dana Karla Bilta, sećaju jednog gesta s početka 90-ih godina, kada je tadašnji koloritni premijer Milan Panić otišao u Prištinu i nije se samo rukovao sa tadašnjim predsednikom Rugovom, već ga zagrlio i seo zajedno sa njim za konferencijski sto. Možete li zamisliti predsednicu Jahjagu u zagrljaju Dačića ili Nikolića?
Ono je trajalo nekoliko sekundi, a reakcije se ne stišavaju već danima, kao i nagađanja koje su reči razmenili, da li je Tači zaista rekao Tadiću da je kasno za razgovor.
Taj stisak ruke nazvan je: istorijskim, pristojnim, brukom, ismevanjem državne politike, nagoveštajem zaokreta...
Fahri Musliu, dopisnik Radio televizije Kosova iz Beograda, upotpunio je repertoar sa nazivom “kiseli susret”.
“Niti ovo rukovanje ima istorijski značaj, kako jedni tvrde, niti je napravio političku štetu, kako kažu drugi. Žao mi je što nije trajalo duže i što premijer Tači i bivši predsednik Tadić nisu razgovarali. To rukovanje jeste na neki način simbolično i dobar je znak da se može, ako se hoće, razgovarati bez obzira što dve strane imaju različite poglede, pogotovo oko Kosova. Pošto to rukovanje nije bilo spontano, već aranžirano od strane američkog državnog podsekretara Gordona, ja bih taj susret nazvao kiselim. I ne mislim da to rukovanje može biti uvertira nekog budućeg susreta na predsedničkom nivou”, ocenjuje Musliu.
Srbi sa severa Kosova su odmah osudili rukovanje sa kosovskim premijerom, makar i bivšeg predsednika Srbije, dok Radmila Trajković, poslanica u Skupštini Kosova na naše pitanje da li smatra ovo rukovanje istorijskim, kaže:
“To zaista nema veze sa istorijom. Mislim da je kasno za istoriju. Da je bilo ranije, bilo bi značajnije. Sada, ja zaista ne razumem poruku predsednika DS Tadića. Ja tu, koju šalje u ovom trenutku, sa ove pozicije gubitnika srpske političke scene, ne razumem. Meni se čini kao da se Tadić osećao bespomoćnim, pa je hteo neku podršku za budućnost. To je nešto što je mene razočaralo, s obzirom da sam ja njegov glasač”, kaže Radmila Trajković, dodajući da to razočarenje nije zbog rukovanja, “već zato što je to izgledalo kao da želi da se ponudi, da ga prihvati međunarodna zajednica, da je on taj koji će rešavati probleme, a za to je imao vremena ranije da radi”, kaže naša sagovornica sa Kosova.
Sužavanje političkog prostora
Istoričara Nikolu Samardžića ostavila je slika iz Dubrovnika ravnodušnim, smatra da to ne zaslužuje takvu medijsku pompu, da su mediji napravili od toga prvorazredni događaj.
Slavica Đukić Dejanovic, funkcionerka SPS-a koja je viđena za ministarsko mesto u novoj Vladi Srbije, kaže da nakon ovog rukovanja može da usledi sledeći čin, susret na višem nivou koji je već nagovestio novi predsednik Srbije, ali da za to mora da dobije zeleno svetlo od nove vlade.
Rukovanje Borisa Tadića i Hašima Tačija, foto: Tom Dubravec /Cropix
“Rukovanje je u principu nagoveštaj moguće dalje politike dijaloga koja je jedino i moguća. Ja sam čula da je Tači rekao da je kasno došlo do tog rukovanja. A što se tiče najave susreta predsednika Nikolića i Jahtjage, za to mora da dobije zadatak od Vlade, pošto je jedino ona za to ovlašćena”, istakla je Đukić Dejanović.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za Srbiju smatra da čin rukovanja jednog kosovskog zvaničnika i jedne visoke političke ličnosti iz Srbije, bez obzira što u ovom trenutku nema ni jednu zvaničnu funkciju, ima dublji značaj.
“Ja mislim da su napori EU došli do tačke kada je jasno Beogradu da mora da napravi suštinski pomak. Ovo je neka vrsta nagoveštaja, mada se to može tumačiti i drugačije, da se Tadić, koji je oslobođen predsedničke funkcije, mogao sada da ponaša drugačije. Ali, ipak, ja bih to stavila u kontekst odlučnosti EU da završi sa kosovskim pitanjem. I izaslanici američke vlade, Riker i Gordon, dolaze sa istom porukom. A to je da Srbija mora priznati realnost na Kosovu”, istakla je Biserko.
I Nikola Samardžić se nada da ovaj kratki susret, ma kako kiseo bio, označava da je srpska strana najzad na putu da prihvati realnost.
“Ja jedino mogu da se nadam da se i Nikoliću i Tadiću politički prostor toliko suzio da će ih ovo rukovanje neminovno usmeravati ka promenama i u odnosima u regionu, pa i promenama koje su nužne, ne samo srpskoj već i kosvoskoj politici”, rekao je Samardžić.
Oni koji duže pamte, možda se, povodom ovog rukovanja od nekoliko sekundi, kako se smatra u aranžmanu američkih zvaničnika, a uz podršku poznatog prijatelja Beograda još iz ratnih dana Karla Bilta, sećaju jednog gesta s početka 90-ih godina, kada je tadašnji koloritni premijer Milan Panić otišao u Prištinu i nije se samo rukovao sa tadašnjim predsednikom Rugovom, već ga zagrlio i seo zajedno sa njim za konferencijski sto. Možete li zamisliti predsednicu Jahjagu u zagrljaju Dačića ili Nikolića?