Skupština Srbije završila je raspravu o predlogu Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja koji su podneli poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine, članice vladajuće koalicije. Svi su saglasni da je njegovo postojanje neophodno, ali se postavlja pitanje kako će se ovaj zakon primenjivati u Srbiji gde gotovo da nema preciznog kriterijuma za utvrđivanje da li je neka organizacija neonacistička.
U Skupštini Srbije, pokazala je rasprava, malo ko ima zamerke na osnovnu ideju da se tendencije bujanja neonacističkih pokreta obuzdaju. Nada Kolundžija, šefica vladajuće koalicije koju čini i Liga socilajdemokarata Vojvodine (LSV), predlagač zakona, kaže da nikada nije na odmet da društvo ima jasan stav po tim pitanjima:
"Razmere tog zla su takve, i posledice su takve, da svako društvo ima potrebu da se prema tome odredi. U tom smislu, to ne potvrđuje da Srbija jeste mesto u kojem neonacizam buja, ili da postoji u velikoj meri, ali potvrđuje da Srbija jeste zemlja koja izražava posebnu osetljivost prema tome. U svakom slučaju, takav zakon jeste, u jednom vrednosnom smislu, dobar."
U predlogu Zakona navodi se da nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci, u poslednje vreme, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir.
Kako će se ovaj zakon primenjivati u Srbiji gde gotovo da nema preciznog kriterijuma za utvrđivanje da li je neka organizacija neonacistička. I Socijalisti su glasni zagovornici primene zakona, ali se plaše njegove zloupotrebe, kaže šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije (SPS) Branko Ružić:
"Zato taj zakon ne treba opterećivati nekim drugim temama, ili ga politizovati. Iz tog razloga mi želimo da zaista damo konstruktivan doprinos i da sprečimo, ili svedemo na minimum, promociju neonacističkih ili fašističkih organizacija kojih, na žalost, po strukturi i Srbija ima – ne u nekom velikom broju, ali je jako važno da u jednoj antifašističkoj zemlji takve organizacije budu sprečene da rade."
Zakon zabranjuje "manifestacije, isticanje simbola ili bilo kakvo drugo delovanje pripadnika i pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja i propagiranje ideja i delatnosti takvih organizacija". Predviđa i zabranu proizvodnje, umnožavanje i širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja.
Po mišljenju opozicije, odnosno Demokartske stranke Srbije (DSS), ustavna zabrana širenja verske, nacionalne, rasne i svake druge mržnje pruža dovoljno osnova državnim organima za adekvatno postupanje, kaže Miloš Aligrudić:
"Tu se radi o šarlatanstvu, potpunoj površnosti. Na kraju krajeva, to je još jedan negativan i ružan zadatak: da mene, na primer, koji sad govorim loše o ovom predlogu Zakona, verovatno automatski kvalifikuju kao nekog kome je žao što će da se zabrani fašistički skup – što je poseban skandal. Ne da mi nije žao, zabranio bih ga i ja, kao što ga svakako i treba zabraniti – ako taj skup propagira totalitarne ideje zasnovane na mržnji prema drugoj rasi, narodu ili naciji, jer to svakako ne može biti suština pravnog poretka Srbije – ali ovo što je predloženo uvreda je čak i za antifašističke ideje."
Srpski parlamentarci, dakle, nemaju dilemu da li Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija treba da postoji, već način kako će on urediti ovu škakljivu i vrlo opasnu društvenu pojavu. Donošenje zakona ipak je refleksija stanja u društvu, na šta posebno treba obratiti pažnju, kaže Zoran Ostojić iz Liberalno demokratske partije:
"Potreba za tim zakonom svakako da je refleksija stanja u društvu i prošlosti, posebno ekstremističke prošlosti ili ekstremističke politike iz devedesetih. Ali je neozbiljno da se tako jedna ozbiljna tema uradi na tako neozbiljan način. Prosto, ima i terminološke i pojmovne zbrke. Mi ćemo sa zadovoljstvom glasati za taj zakon kad se popravi to. Uvereni smo i nadamo se da će se popraviti. Ako nisu u stanju neka nama daju, ima još vremena da popravimo."
Godinama se u Srbiji pokušava pronaći rešenje za bujanje neonacističkih pokreta. U tome Srbija gotovo da ne zaostaje za Evropom. Policija je pod neonaciste podvela Nacionalni stroj, skinhede, Krv i čast, Rasonaliste, dok je Obraz proglašen klerofašističkom organizacijom. Glavno pitanje, koje i zakon mora da predvidi i na kraju sankcioniše, je da li su oni samo privid ili stvarni statisti neofašizma.
Zakon protiv neonacizma je svakako važna stepenica u sprečavanju zloupotreba slobode.
"Razmere tog zla su takve, i posledice su takve, da svako društvo ima potrebu da se prema tome odredi. U tom smislu, to ne potvrđuje da Srbija jeste mesto u kojem neonacizam buja, ili da postoji u velikoj meri, ali potvrđuje da Srbija jeste zemlja koja izražava posebnu osetljivost prema tome. U svakom slučaju, takav zakon jeste, u jednom vrednosnom smislu, dobar."
U predlogu Zakona navodi se da nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci, u poslednje vreme, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir.
Kako će se ovaj zakon primenjivati u Srbiji gde gotovo da nema preciznog kriterijuma za utvrđivanje da li je neka organizacija neonacistička. I Socijalisti su glasni zagovornici primene zakona, ali se plaše njegove zloupotrebe, kaže šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije (SPS) Branko Ružić:
"Zato taj zakon ne treba opterećivati nekim drugim temama, ili ga politizovati. Iz tog razloga mi želimo da zaista damo konstruktivan doprinos i da sprečimo, ili svedemo na minimum, promociju neonacističkih ili fašističkih organizacija kojih, na žalost, po strukturi i Srbija ima – ne u nekom velikom broju, ali je jako važno da u jednoj antifašističkoj zemlji takve organizacije budu sprečene da rade."
Zakon zabranjuje "manifestacije, isticanje simbola ili bilo kakvo drugo delovanje pripadnika i pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja i propagiranje ideja i delatnosti takvih organizacija". Predviđa i zabranu proizvodnje, umnožavanje i širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja.
Po mišljenju opozicije, odnosno Demokartske stranke Srbije (DSS), ustavna zabrana širenja verske, nacionalne, rasne i svake druge mržnje pruža dovoljno osnova državnim organima za adekvatno postupanje, kaže Miloš Aligrudić:
"Tu se radi o šarlatanstvu, potpunoj površnosti. Na kraju krajeva, to je još jedan negativan i ružan zadatak: da mene, na primer, koji sad govorim loše o ovom predlogu Zakona, verovatno automatski kvalifikuju kao nekog kome je žao što će da se zabrani fašistički skup – što je poseban skandal. Ne da mi nije žao, zabranio bih ga i ja, kao što ga svakako i treba zabraniti – ako taj skup propagira totalitarne ideje zasnovane na mržnji prema drugoj rasi, narodu ili naciji, jer to svakako ne može biti suština pravnog poretka Srbije – ali ovo što je predloženo uvreda je čak i za antifašističke ideje."
Srpski parlamentarci, dakle, nemaju dilemu da li Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija treba da postoji, već način kako će on urediti ovu škakljivu i vrlo opasnu društvenu pojavu. Donošenje zakona ipak je refleksija stanja u društvu, na šta posebno treba obratiti pažnju, kaže Zoran Ostojić iz Liberalno demokratske partije:
Potreba za tim zakonom svakako da je refleksija stanja u društvu i prošlosti, posebno ekstremističke prošlosti ili ekstremističke politike iz devedesetih. Ali je neozbiljno da se tako jedna ozbiljna tema uradi na tako neozbiljan način. Prosto, ima i terminološke i pojmovne zbrke.
Godinama se u Srbiji pokušava pronaći rešenje za bujanje neonacističkih pokreta. U tome Srbija gotovo da ne zaostaje za Evropom. Policija je pod neonaciste podvela Nacionalni stroj, skinhede, Krv i čast, Rasonaliste, dok je Obraz proglašen klerofašističkom organizacijom. Glavno pitanje, koje i zakon mora da predvidi i na kraju sankcioniše, je da li su oni samo privid ili stvarni statisti neofašizma.
Zakon protiv neonacizma je svakako važna stepenica u sprečavanju zloupotreba slobode.