Obrazovanje, jedno od najosetljivijih, ali i najvažnijih pitanja ovog društva, koje su vladajuće političke elite u Srbiji često instrumentalizovale i zloupotrebljavale u dnevne svrhe, našlo se u fokusu pažnje profesora, pisaca i stručnjaka na konferenciji „Obrazovanje za demokratiju“ koju organizuju Fond za otvoreno društvo i Fabrika knjiga.
Dok se u razvijenijim društvima, bez obzira na sve poteškoće, radi na inovacijama obrazovnog sistema, na ovim prostorima se još uvek polemiše o tome može li obrazovanje pospešiti demokratizaciju društva, tim pre što je obrazovni sistem i ono što se učilo u školama vrlo često bilo predmet najrazličitijih manipulacija. U tome je sve do rušenja Miloševića prednjačila Srbija, neki drugi su je sledili, mada su i nakon petooktobarskih promena, devedesete ostale tabu-tema.
Nadležni tvrde da je Srbija na tom planu ipak zabeležila i neke pomake. Novi poticaj tom procesu trebalo bi da omogući Strategija za unapređenje obrazovanja, najavljuje državni sekretar u Ministarstvu prosvete Muhedin Filjuljanin.
"Obrazovanje treba da podigne stepen znanja da bi društvo išlo razvojnom putanjom i da bi naredne generacije imale uzor kako da doprinesu razvoju zajednice, a mi kao društvo da doprinesemo razvoju demokratije", istakao je on.
Uprkos obećanjima i najavama kojih je bilo više nego delo, u čitankama i udžbenicima istorije i danas se mogu naći sporne i ispolitizirane interpretacije ratnih događaja tokom '90-ih i odgovornosti Srbije u svemu tome, ali i različitih tumačenja drugih osetljivih događaja. Jedan od razloga za to je još uvek nedovoljno suočavanje sa nasleđem prošlosti, smatra Nenad Dimitrijević sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti.
"Demokratski angažman nema uslova za uspeh ako ne bude praćen kritičkom refleksijom onoga što nam se događalo i kakav je bio naš odnos kao pojedinaca i našeg društva prema tim događajima. Kako zbog nas samih, tako i zbog onih koji su bili meta zločina. Ovladavanje prošlošću pretpostavlja suočavanje sa sopstvenom istorijom i aktivno traganje za alternativnim vrednostima", kaže Dimitrijević.
Nazadne vrednosti
Međutim, do toga neće doći sve dok se nastava istorije, kako kaže naša sagovornica – profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Dubravka Stojanović istorija izučava kao predvojnička obuka.
Za nju je jedan od najvećih problema što deca se od početka školovanja uče da je prošlost činilo isključivo ratovanje – čime se implicira da je i u sadašnjosti najveća vrednost konflikt i rat.
"To nije promenjeno posle 2000. Zašto se slavi Stevan Sinđelić ili major Gavrilović i zašto se današnjim đacima kao idealno nudi okončanje života i davanje svog života za otadžbinu. To je nešto što je u Švedskoj potpuno nezamislivo. Država je tu da vam omogući uslove da živite što bolje, a ne da od vas odmah traži krv do kolena", ističe Stojanović.
Sve to doprinosi iskrivljenju sistema vrednosti za šta su, prema mišljenju Nenada Veličkovića sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, odgovorne akademske zajednice koje odobravaju takve sadržaje u udžbeniku, nastavnici i naravno kulturne i političke elite.
"Sistem vrijednosti u državama koje su meni blizu i čijim sam se obrazovnim sistemima bavio je nacionalistički sistem vrijednosti. Većina ljudi u tim državama nema s tim nikakav problem. Mislim da su to vrlo problematične vrijednosti i prema mnogima na razne načine isključive i nazadne. Praktično sve na čemu se one temelje je zapravo ono što nas vuče nazad, ono što je konzervativno, ono što se boji svake promjene, praktično palanački", ocjenjuje Veličković.
To naš sagovornik vidi kao veliki problem, jer su navodne vrednosti nacionalnih elita koje su često u neskladu s opštim vrednostima koje obrazovanje treba da ispuni.
Dok se u razvijenijim društvima, bez obzira na sve poteškoće, radi na inovacijama obrazovnog sistema, na ovim prostorima se još uvek polemiše o tome može li obrazovanje pospešiti demokratizaciju društva, tim pre što je obrazovni sistem i ono što se učilo u školama vrlo često bilo predmet najrazličitijih manipulacija. U tome je sve do rušenja Miloševića prednjačila Srbija, neki drugi su je sledili, mada su i nakon petooktobarskih promena, devedesete ostale tabu-tema.
Nadležni tvrde da je Srbija na tom planu ipak zabeležila i neke pomake. Novi poticaj tom procesu trebalo bi da omogući Strategija za unapređenje obrazovanja, najavljuje državni sekretar u Ministarstvu prosvete Muhedin Filjuljanin.
"Obrazovanje treba da podigne stepen znanja da bi društvo išlo razvojnom putanjom i da bi naredne generacije imale uzor kako da doprinesu razvoju zajednice, a mi kao društvo da doprinesemo razvoju demokratije", istakao je on.
Nenad Dimitrijević na konferenciji u Beogradu, 21. septembar 2012.
Uprkos obećanjima i najavama kojih je bilo više nego delo, u čitankama i udžbenicima istorije i danas se mogu naći sporne i ispolitizirane interpretacije ratnih događaja tokom '90-ih i odgovornosti Srbije u svemu tome, ali i različitih tumačenja drugih osetljivih događaja. Jedan od razloga za to je još uvek nedovoljno suočavanje sa nasleđem prošlosti, smatra Nenad Dimitrijević sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti.
"Demokratski angažman nema uslova za uspeh ako ne bude praćen kritičkom refleksijom onoga što nam se događalo i kakav je bio naš odnos kao pojedinaca i našeg društva prema tim događajima. Kako zbog nas samih, tako i zbog onih koji su bili meta zločina. Ovladavanje prošlošću pretpostavlja suočavanje sa sopstvenom istorijom i aktivno traganje za alternativnim vrednostima", kaže Dimitrijević.
Nazadne vrednosti
Međutim, do toga neće doći sve dok se nastava istorije, kako kaže naša sagovornica – profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Dubravka Stojanović istorija izučava kao predvojnička obuka.
Za nju je jedan od najvećih problema što deca se od početka školovanja uče da je prošlost činilo isključivo ratovanje – čime se implicira da je i u sadašnjosti najveća vrednost konflikt i rat.
"To nije promenjeno posle 2000. Zašto se slavi Stevan Sinđelić ili major Gavrilović i zašto se današnjim đacima kao idealno nudi okončanje života i davanje svog života za otadžbinu. To je nešto što je u Švedskoj potpuno nezamislivo. Država je tu da vam omogući uslove da živite što bolje, a ne da od vas odmah traži krv do kolena", ističe Stojanović.
Sve to doprinosi iskrivljenju sistema vrednosti za šta su, prema mišljenju Nenada Veličkovića sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, odgovorne akademske zajednice koje odobravaju takve sadržaje u udžbeniku, nastavnici i naravno kulturne i političke elite.
"Sistem vrijednosti u državama koje su meni blizu i čijim sam se obrazovnim sistemima bavio je nacionalistički sistem vrijednosti. Većina ljudi u tim državama nema s tim nikakav problem. Mislim da su to vrlo problematične vrijednosti i prema mnogima na razne načine isključive i nazadne. Praktično sve na čemu se one temelje je zapravo ono što nas vuče nazad, ono što je konzervativno, ono što se boji svake promjene, praktično palanački", ocjenjuje Veličković.
To naš sagovornik vidi kao veliki problem, jer su navodne vrednosti nacionalnih elita koje su često u neskladu s opštim vrednostima koje obrazovanje treba da ispuni.