Od Katalonije preko Kurdistana do Kvebeka, nacionalistički i separatistički pokreti širom sveta pomno prate škotski referendum – ponekad više nego i sami Britanci koji su izgleda tek sada shvatili da bi u sledeći četvrtak mogla da se okonča Unija stara 307 godina, piše Katrin Benhold (Bennhold) u “Njujork Tajmsu” (The New York Times)
Kao zanimljiva kolekcija levičarskih i desničarskih, bogatih i siromašnih, marginalnih i mejnstrim – ovi separatistički pokreti su ujedinjeni u nadi da će njihova zajednička ambicija za većom samostalnošću dobiti na značaju ukoliko Škotska postane nezavisna.
Za Kurta Rijona, starešinu Stinokerzila, flamanskog sela udaljenog 17 kilometara od Brisela, praćenje referendumske kampanje za nezavisnost Škotske liči na gledanje dobrog fudbalskog meča.
„Oni gube u prvom i u znatnom delu drugog poluvremena, ali sada smo u 85. minutu utakmice i mogli bi da pobede“.
Rijon, koji želi da se njegova Flandrija odvoji od Belgije, navija za otcepljenje Škotske od Britanije. Kao i svi strasni fudbalski fanovi, ima sve sportske rekvizite: majicu sa natpisom “da” iz kampanje u Škotskoj, nekoliko bedževa na svojoj jakni na kojima piše “da”, kao i kolekciju piva koju su flamanski nacionalisti specijalno pripremili da bi izrazili solidarnost sa Škotima. Na pivu je naslikana škotska zastava a pored nje je oznaka “ja!”, što na flamanskom znači “da”.
U Baskiji, autonomnoj oblasti na severu Španije, lider vladajuće nacionalističke partije nosi kilt, odnosno tradicionalnu škotsku suknju, i zbija šale da bi više voleo da Baskija postane deo nezavisne Škotske nego da ostane u sastavu Španije, čija centralna vlada isključuje bilo kakvu mogućnost referenduma o status ove regije.
U Venetu, oblasti na severu Italije, nacionalisti su, inspirisani težnjama Škota, organizovali onlajn referendum, tvrdeći da 9 od 10 građana želi autonomiju.
Mnogi Katalonci, građani Južnog Tirola, Korkzikanci, Bretonci, Frizijanci (pripadnici nemačke etničke grupe u Holandiji), zatim Šveđani iz Finske – spremaju se na put za Škotsku da bi pratili referendum. Čak i Bavarija (koja sebe naziva “sedmom ekonomijom u Evropi” po snazi) šalje delegaciju.
“To (nezavisnost Škotske) bi stvorilo veoma važan presedan”, kaže Naif Bezvan sa Univerziteta Mardin Artuklu u delu Turske pretežno nastanjenim Kurdima.
Preko iračke granice (“kurdsko-kurdske” granice, kako je naziva Bezvan) – gde je zbog sektaških političkih trvenja, rata i sporova oko nafte oživela debata o secesiji – Kurdi čeznu za mogućnošću za stvaranjem nove države po ugledu na škotski scenario.
“Svi ovde prate zbivanja u Škotskoj”, kaže Hemin Lihoni, urednik portala Rudaw, najvećeg kurdistanskog medija čije je sedištu u Irbilu na severu Iraka.
U istoriji ima svega nekoliko primera sporazumnog raspada država. Jedan je miran razlaz Čeha i Slovaka 1993. Drugi slučaj je referendum u Norveškoj o nezavisnosti i napuštanje zajednice sa Švedskom 1905. Međutim, države uglavnom ratuju oko granica.
U SAD je izbio građanski rat da bi se sačuvala Unija. Turska već decenijama vodi oružanu kampanju protiv kurdskih nacionalista i dalje im osporavajući pravo na obrazovanje na kurdskom jeziku. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije tek nakon ratova 1990-ih.
Predsednik Rusije Vladimir Putin - koji je anektirao Kijev nakon potajne invazije i referenduma a optužuju ga za agresivnu podršku separatistima u istočnoj Ukrajini – sa radošću podržava nastojanje Škotske da postane nezavisna. Međutim, njegova privrženost pravu na samoopredeljenje je selektivna. U ruskim republikama Čečeniji i Dagestanu poslao je do zuba naoružane snage da bi slomile muslimanske separatiste.
U pojedinim slučajevima referendum u Škotskoj podstiče nade marginalnih separatističkih grupa, ma koliko one bile nerealne.
Predsednik Teksaškog nacionalističkog pokreta Danijel Miler (Daniel Miller) je prilikom posete Škotskoj na poziv Univerziteta Stirling ove godine, rekao da Škoti krče put za nezavisni Teksas. U ostalim separatističkim regijama, referendum u Škotskoj ojačava debata a što sve ima značajne geopolitičke implikacije.
Na Tajvanu, koji Kina smatra delom svoje teritorije bez obzira na to što je u praksi nezavisan sa sopstvenom valutom, vojskom i demokratski izabranom vladom – mnogi se nadaju da bi škotsko “da” moglo da podstakne raspravu o budućnosti ovog ostrva.
Vang Dan, jedan od lidera studentskog protesta na trgu Tjenamen 1989, nedavno je napisao: “Ako škotski referendum uspe, to će biti od značaja za one koji se zalažu da se na referendumu definiše status Tajvana”.
Rizik od “balkanizacije Evrope”
Međutim, škotsko “da” bi najverovatnije imalo najveći efekat u samoj Evropi.
Po prvi put bi se članica EU suočila sa secesijom regiona koji takođe želi da ostane deo evropske porodice, ali kao nezavisna država.
Ukoliko bi Škotska uspela da postane članica EU, to bi preko noći učinilo opciju nezavisnosti sigurnijom i privlačnijom širom Evrope, kazao je Džordž (George) Robertson, bivši generalni sekretar NATO.
“Postoji ozbiljan rizik od domino efekta. Glas ‘za’ može izazvati ‘balkanizaciju Evrope’”, upozorava Robertson, poreklom Škot i protivnik nezavisnosti.
Međutim, nacionalisti ističu da je malo “balkanizacije” možda baš potrebno Evropi.
U sedištu “Evropske slobodne alijanse” u Briselu, koja okuplja 40 partija kao predstavnika evropskih “nacija bez države”, na karti je prikazano kako bi izgledao stari kontinent ako bi sve one stekle nezavisnost. Franosa Alfonsi, predsednik Alijanse i ponosni Korzikanac, priznaje da bi Evropa postala haotična, ali “demokratija je haotična a Evropi je potrebna demokratija”.
On ističe da “nacionalno samoopredeljenje podrazumeva približavanje politike ljudima”.
Nedaleko od sedišta “Evropske slobodne alijanse”, Mark Demesmaeker, flamanski član Evropskog parlamenta, koji je dekorisao svoju kancelariju sa škotskom zastavom i kopijom škotskog “belog papira” o nezavisnosti – govori o “propalim nacionalnim državama”.
Po njegovom mišljenju, Britanija nije omogućila Škotima i Velšanima adekvatno predstavljanje u parlamentu, a Španija osporava demokratsko pravo Katalonaca i Baska.
Druge države, poput Francuske i Italije, opterećene su političkom i ekonomskom stagnacijom.
Belgiija, u kojoj živi Demesmaeker, ne može čak da formira ni vladu (izbori su održani u maju i još nema dogovora o koaliciji; prošli put pregovori su trajali 541 dan).
Proevropski nacionalistički pokreti, poput njegove Nove Flamanske Alijanse – sada najjače partije ne samo u Flandriji već i u celoj Belgiji – najbolji su lek protiv ultradesničarskih, antievropskih i antiimigrantskih nacionalističkih pokreta koji su ostvarili veliki uspeh na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament, smatra Demesmaeker.
“Ukoliko Škotska glasa ‘za’, to će otvoriti oči mnogim običnim ljudima. Većina smatra da je naša sudbina da budemo deo Belgije. Međutim, Flandrija može biti prosperitetna država. To je demokratska evolucija koja je u toku u različitim članicama EU. Mi želimo da na kraju Flandrija zauzme svoje mesto u evropskoj porodici”, ističe Demesmaeker.
Dok mnogi nacionalisti širom sveta iskazuju solidarnost sa Škotskom, u samoj Škotskoj ne pokazuju preveliko interesovanje za aspiracije drugih separatističkih pokreta. Referendum u Škotskoj biće održan samo nekoliko dana pre nego što regionalna vlada Katalonije potvrdi da li će glasati o svom statusu 9. novembra, čemu se Madrid žestoko protivi.
Alfred Boš, poslanik Katalonije u Evropskom parlamentu, kaže da njegove kolege iz Škotske nisu pokazali skoro nikakav interes da se tamošnji referendum poveže sa zbivanjima u Kataloniji.
"Škoti verovatno žele da se distanciraju od svega što smatraju da nije sazrelo kao njihov proces. Nastoje da izbegnu izazivanje neprijateljstva prema Španiji ili bilo kojoj drugoj zemlji koja ima indipendističke pokrete”, pre svega jer bi te vlade trebalo da priznaju nezavisnost Škotske i razmotre da li da joj dozvole članstvo u EU, ističe Boš.
Kakav god bio ishod referenduma, mnogi nacionalisti smatraju da je Škotska već pobedila.
“Škoti imaju mogućnost da odluče o svojoj sudbini”, kaže Antoni Ortuzar, predsednik Baskijske nacionalističke partije koji je nosio škotsku suknju na karnevalu 2012. na kome je proslavljano objavljivanje odluke o održavanju referenduma.
“U tome je suština nacionalnog samoopredeljanja. To svi mi tražimo”, zaključuje Ortuzar.