Velikoj većini građana Srbije, pominjanje suda u Hagu i dalje budi negativna osećanja. 76 procenata njih kvalifikuje ga kao pristrasnog, uz uverenje da je njegova prvenstvena svrha da krivicu za zločine i ratna stradanja, svali na Srbe.
Poverenje u pravičnost postupaka koji se pred haškim sudom vode, veoma je nisko, kao i u činjenice utvrđene u presudama, iako 90 odsto njih, prema sopstvenom priznanju, presude zapravo nikada nije ni pročitalo.
Kao ilustracija bi mogli poslužiti poznatiji procesi, na primer protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ukazuje Svetlana Logar iz Ipsos strateškog marketinga, koji je sproveo istraživanje.
„Da li znate za koje se zločine sudi Radovanu Karadžiću? Umesto da procenat građana koji znaju raste, on je ponovo u padu – sa 66 na 58 odsto. Sličnu stvar imamo i kada postavimo pitanje da li znaju za koje je zločine optužen Ratko Mladić“, kaže Logar i dodaje da je, uprkos nepoznavanju optužnica, polovina i dalje uverena da Karadžić i Mladić nisu odgovorni za ono što im se stavlja na teret.
Svi znaju o jagodama, malo ko o istoriji
Istraživanje koje je Ipsos oktobra 2011. sproveo za Beogradski centar za ljudska prava i misiju OEBS-a u Srbiji, pokazalo je i da građani Srbije i dalje veoma malo znaju o zbivanjima tokom ratnih devedesetih, a da još manje imaju poverenja u istinitost utvrđenih podataka.
Tako na primer i dalje svega 40 odsto građana Srbije veruje da je u Srebrenici ubijen veliki broj Bošnjaka, dok svega 37 procenata njih prihvata da je Sarajevo, duže od hiljadu dana, bilo pod opsadom.
„Koliko znaju šta se dogodilo u julu 1995. u Srebrenici? Dakle, 2011. nešto manje od polovine građana smatra da je tamo bilo streljana a samo 15 odsto da je tamo streljano preko 7000 ljudi. Generalno, idemo ka zaboravu... Građani kažu na primer - nisam ni čuo za događaj. Pogledajte na primer, Sarajevo je preko hiljadu dana bilo pod opsadom, a samo 53 odsto građana kaže da je čulo za taj događaj“, kaže Svetlana Logar.
Dešavanja tokom ratova devedesetih i haška suđenja, u medijima u Srbiji zauzimaju sve manje prostora.
Komercijalizacija, u kojoj vrednosne kriterijume postavljaju estradne zvezde, dovela je do toga da se čitajući novine ili gledajući TV, nije ni moglo saznati mnogo o razlozima zbog kojih se, na primer, Radovan Karadžić tereti za genocid.
„Svi znamo o Mladićevim jagodama, o doktoru Dabiću, o suđenju Vojislavu Šešelju kome se ne sviđa hrana u pritvorskoj jedinici, a vrlo malo se piše o činjenicama koje su pred Tribunalom utvrđene van svake sumnje, a što je veoma bitan deo istorijskog zapisa o onome što se dešavalo u regionu devedesetih godina“, ukazuje predstavnica Sekretarijata Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Morgijana Breding.
Trend zaborava
Građani Srbije su međutim, uprkos neinformisanosti, formirali veoma čvrste stavove. Ivan Jovanović, šef odseka za pitanja ratnih zločina pri OEBS-u, smatra da bi zato trebalo ozbiljno raditi na njihovom boljem informisanju. Po njegovom mišljenju, neophodno je, pre svega, posvetiti se mladima, koje bi, kroz obrazovanje, trebalo bolje upoznati sa onim što se dešavalo tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i odgovornostima za te događaje.
„Kako se u istraživanjima u Srbiji govori o zločinima srpske strane nad Bošnjacima, Hrvatima, Albancima, znatno opada broj onih koji veruju da se tako nešto desilo iako su čuli, i koji veruju da je to ratni zločin. Ali, ako se radi o zločinima nad srpskim civilima, taj procenat znatno raste. Nije poenta voleti haški Tribunal ili domaće sudove za ratne zločine, cilj bi bio i nadam se da je to ono čemu treba da se teži, da se ti procenti ujednače, da ljudi imaju više razumevanja za žrtve sa one druge strane. Sve dok 52 odsto ljudi kaže da ne zna šta se dogodilo u Srebrenici ili misli da je to izmišljeno i da nije bilo žrtava, to može biti problem u odnosima u regionu“, kaže Jovanović.
Krivica nije međutim samo na medijima i o svojoj odogvornost bi trebalo da porazmisle i političke elite, koje se na teme vezane za suočavanje s prošlošću osvrću veoma retko. To primećuje i zamenik tužioca za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić, koji dodaje da je političarima jasno da su u pitanju nepopularne teme, koje teško da će im podići rejting.
„Prosto, čini mi se da političari daju one izjave koje građani Srbije, prema i ovom i drugim istraživanjima žele da čuju. Prema tome, udvaraju se javnom mnjenju umesto da se, na neki način, suoče s prošlošću i kažu istinu o zločinima koji su se dešavali u ono nesretno vreme“, rekao je Vekarić.
Trend zaborava događaja iz devedesetih, o kome svedoče prezentovani podaci, hitno se mora zaustaviti, ukazuje Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava. To se, kako ističe, pre svega mora učiniti u interesu budućnosti i budućih generacija.
„Takve stvari ne smeju da se ponove, ne smeju da ostanu nekažnjene, a još manje da se dozvoli da oni koji su u teškoj meri kršili pravila čovečnosti i međunarodnog prava, ostanu pošteđeni, pa šta više i da se pretvore u heroje“, zaključuje Dimitrijević.
Poverenje u pravičnost postupaka koji se pred haškim sudom vode, veoma je nisko, kao i u činjenice utvrđene u presudama, iako 90 odsto njih, prema sopstvenom priznanju, presude zapravo nikada nije ni pročitalo.
Kao ilustracija bi mogli poslužiti poznatiji procesi, na primer protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ukazuje Svetlana Logar iz Ipsos strateškog marketinga, koji je sproveo istraživanje.
„Da li znate za koje se zločine sudi Radovanu Karadžiću? Umesto da procenat građana koji znaju raste, on je ponovo u padu – sa 66 na 58 odsto. Sličnu stvar imamo i kada postavimo pitanje da li znaju za koje je zločine optužen Ratko Mladić“, kaže Logar i dodaje da je, uprkos nepoznavanju optužnica, polovina i dalje uverena da Karadžić i Mladić nisu odgovorni za ono što im se stavlja na teret.
Svi znaju o jagodama, malo ko o istoriji
Istraživanje koje je Ipsos oktobra 2011. sproveo za Beogradski centar za ljudska prava i misiju OEBS-a u Srbiji, pokazalo je i da građani Srbije i dalje veoma malo znaju o zbivanjima tokom ratnih devedesetih, a da još manje imaju poverenja u istinitost utvrđenih podataka.
Tako na primer i dalje svega 40 odsto građana Srbije veruje da je u Srebrenici ubijen veliki broj Bošnjaka, dok svega 37 procenata njih prihvata da je Sarajevo, duže od hiljadu dana, bilo pod opsadom.
„Koliko znaju šta se dogodilo u julu 1995. u Srebrenici? Dakle, 2011. nešto manje od polovine građana smatra da je tamo bilo streljana a samo 15 odsto da je tamo streljano preko 7000 ljudi. Generalno, idemo ka zaboravu... Građani kažu na primer - nisam ni čuo za događaj. Pogledajte na primer, Sarajevo je preko hiljadu dana bilo pod opsadom, a samo 53 odsto građana kaže da je čulo za taj događaj“, kaže Svetlana Logar.
Dešavanja tokom ratova devedesetih i haška suđenja, u medijima u Srbiji zauzimaju sve manje prostora.
Komercijalizacija, u kojoj vrednosne kriterijume postavljaju estradne zvezde, dovela je do toga da se čitajući novine ili gledajući TV, nije ni moglo saznati mnogo o razlozima zbog kojih se, na primer, Radovan Karadžić tereti za genocid.
„Svi znamo o Mladićevim jagodama, o doktoru Dabiću, o suđenju Vojislavu Šešelju kome se ne sviđa hrana u pritvorskoj jedinici, a vrlo malo se piše o činjenicama koje su pred Tribunalom utvrđene van svake sumnje, a što je veoma bitan deo istorijskog zapisa o onome što se dešavalo u regionu devedesetih godina“, ukazuje predstavnica Sekretarijata Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Morgijana Breding.
Trend zaborava
Građani Srbije su međutim, uprkos neinformisanosti, formirali veoma čvrste stavove. Ivan Jovanović, šef odseka za pitanja ratnih zločina pri OEBS-u, smatra da bi zato trebalo ozbiljno raditi na njihovom boljem informisanju. Po njegovom mišljenju, neophodno je, pre svega, posvetiti se mladima, koje bi, kroz obrazovanje, trebalo bolje upoznati sa onim što se dešavalo tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i odgovornostima za te događaje.
Vojin Dimitrijević na prezentaciji istraživanja, 28. februar 2012.
„Kako se u istraživanjima u Srbiji govori o zločinima srpske strane nad Bošnjacima, Hrvatima, Albancima, znatno opada broj onih koji veruju da se tako nešto desilo iako su čuli, i koji veruju da je to ratni zločin. Ali, ako se radi o zločinima nad srpskim civilima, taj procenat znatno raste. Nije poenta voleti haški Tribunal ili domaće sudove za ratne zločine, cilj bi bio i nadam se da je to ono čemu treba da se teži, da se ti procenti ujednače, da ljudi imaju više razumevanja za žrtve sa one druge strane. Sve dok 52 odsto ljudi kaže da ne zna šta se dogodilo u Srebrenici ili misli da je to izmišljeno i da nije bilo žrtava, to može biti problem u odnosima u regionu“, kaže Jovanović.
Krivica nije međutim samo na medijima i o svojoj odogvornost bi trebalo da porazmisle i političke elite, koje se na teme vezane za suočavanje s prošlošću osvrću veoma retko. To primećuje i zamenik tužioca za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić, koji dodaje da je političarima jasno da su u pitanju nepopularne teme, koje teško da će im podići rejting.
„Prosto, čini mi se da političari daju one izjave koje građani Srbije, prema i ovom i drugim istraživanjima žele da čuju. Prema tome, udvaraju se javnom mnjenju umesto da se, na neki način, suoče s prošlošću i kažu istinu o zločinima koji su se dešavali u ono nesretno vreme“, rekao je Vekarić.
Trend zaborava događaja iz devedesetih, o kome svedoče prezentovani podaci, hitno se mora zaustaviti, ukazuje Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava. To se, kako ističe, pre svega mora učiniti u interesu budućnosti i budućih generacija.
„Takve stvari ne smeju da se ponove, ne smeju da ostanu nekažnjene, a još manje da se dozvoli da oni koji su u teškoj meri kršili pravila čovečnosti i međunarodnog prava, ostanu pošteđeni, pa šta više i da se pretvore u heroje“, zaključuje Dimitrijević.